Певала сам
| Певала сам… (1869) Писац: Драга Димитријевић Дејановић |
I.
Певала сам маче, ноже,
Убојите џевердаре,
Димишћије крвопије,
Љуте топе и ханџаре.
Певала сам песме своје,
Бојно цвеће, сјајну зору;
Певала сам јаде моје,
Јарко сунце на обзору.
Певала сам горке ваје,
Кад ме они обхрваше,
Певала сам сузе вреле,
Кад ми срце утопише.
Па о ружи, о славују,
О чарима овог света;
Певала сам дању ноћу,
Ој уздаха клета!
II.
Од свих суза што их проли
Да се слију све уједно
Потекло би сиње море —
Сиње море, али ледно!
Уздасима, боже свети!
Нема броја ни имена,
Да се нешто сви сакупе,
Дунула би холујина!
Па кад холуј морем пође,
Море би се запенило,
У сред буре те големе,
Срце би се скаменило! —
Да се манем и оканем,
Далеко је сиње море:
Холујино збогом остај,
Ето мени лепше зоре!
Нема суза, нема јада,
А уздаха ни од куда,
Свуда мири, све се смеје
Окићено свуда — свуда!
Престале се сузе лити,
Нема туге, нема више,
Још и сад ми срце пева
Али никад не уздише.
А и што би уздисало;
Та зар није мило злато
Што узаме ово седи?
Ово злато исплакато!
То су руке, то су груди,
То су очи пуне чара;
Ох та то је моје злато,
Што се са мном разговара.
Извор
[уреди]Матица, 20. септембар 1869. Број 26. Година IV, стр. 595.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драга Димитријевић Дејановић, умро 1871, пре 155 година.
|