Патриотизам у Књижевности/III

◄ II

III

►

    И још нешто.
    Како би било патриотски и од колике користи, да тај комитет буде једна контрола и свега онога што се на страни пише о нама Србима. А пише се доста често. Често нам је у туђини село капу кројило, а ми не дадосмо од себе ни гласа. Доста је Ренера и Нормана, који нам пред Европом негираху оно што нам је најсветије, који нам компромитоваху историјска права и предаваху подсмјеху наше завјетне мисли, а ми то једва ако само регистрирасмо. Такав комитет, одбор, могао би да свако тако дјело набави, сваку ријеч о нама у страним литературама чује, да у свом часопису прикаже српском свијету такве инсултације, или, у сретном случају, правилна дјела и истинске ријечи о Српству, — и да за тим реагира на то у страној штампи. Ми смо лани у једној прилици рекли своје мишљење: на таква дјела требало би реагирати и у страној штампи, на најподеснијој трибини. Странац, који се сукобио с једним погрдним дјелом о нашем народу, нека у својој штампи одмах наиђе рецензију таког дјела, нека види колико се таквој књизи, може да вјерује, колико у њој има истине и чији је прст у њој. А то и много значи за нашу јавну ствар.
    Такав комитет могао би да ступи у везу са извјесним лицима и друштвима који имају интереса и симпатија за српске тежње! Писцима, који те интересе помажу с часним увјерењем, да се ода признање нашег народа, а писцима противне врсте, да се закаже мегдан у његовој рођеној штампи. И опет с поносом помињемо, да наш народ има синова за тако частан мегдан.
    Да помињемо колико би такво друштво са својим листом могло да стави у границе, осим писце извјесне врсте, још и књижевне издаваче, о том је говор излишан. Хладан вјетар који би значио сатисфакција генију и родољубљу а борба против свега гдје тога нема, то би значила света стуја патриотизма у нашој Књижевности. Она би растријезнила сваког оног који са српском књигом стоји у вези. Писало би се, без сумње и послије свашта, али се јамачно не би свашта штампало. И докле бисмо дошли на тај начин!
    Ми рекосмо своју. Ако овај чланчић покрене наше позване на дискусију, њему ће бити највеће одликовање. Он је тад постигао своју жељу.

Извор

Зора, 1. март 1899. Год. IV, Бр. III, Стр. 84-85.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Дучић, умро 1943, пре 83 године.