Патриотизам у Књижевности/II
Што нам изгледа у нашој Књижевности да мало постоји, то је патриотизам. Патриотски обзири у њој су извели врло мало; она није имала своју војску, свој закон и строго одијељену сврху. Њени грађани живјели су увијек потпуном слободом личног убјеђења.
Слобода се та злоупотребљавала: књижевна дјела и књижевници дизали су се и падали у јавности према самовољи пресуђивача. Антикритика у нашој Лијепој Књижевности није позната, није у обичају, и човјек за таквом барикадом обично се држао за побијеђена. Да ово потврдимо, молимо да се свако сјети неколико књижевних имена у нашој Књижевности која брилирају, која се спомињу са хвалом, а која у ствари не дадоше никаквог умјетничког или научног дјела. Њихове ликове видимо у народним књигама — календарима, у српским часописима. Спомињу се са хвалом и уз атрибуте који им се задјенуше у своје вријеме беневоленцијом. Право говора у слободној књижевној нашој преси не мјераше се често пута по томе колико ко за такву ријеч има позива, инстикта; њему су давале право титуле и сталежи. Имамо примјера у једном мјесту, у једној нашој гимназији, гдје је сваки њен наставник имао права да се држи књижевником, да пресуђује књижевна дјела и да одређује књижевницима њихову категорију. Његова професија давала је мандат књижевнички сваком појединцу од њих који је умочио перо. Да ми у нашој Књижевности из читавог реда тих људи немамо ни једног књижевног дјела, то је доста да се искрено зажали на ту околност.
А то није био риједак случај. Мало је пута инспирирао чист патриотизам многу ријеч у нашој књизи. Мало се пута у нас лађало за перо само с том намјером — да се неки млад таленат предусрете, да му се дадне маха, да му се понуде упуства; а тако исто мало се пута лаћало за перо да се према чијој самовољи, каквој злој струји или каквој лажној величини учини патриотска дужност у име Српске Књиге, њеног угледа и у име васпитања. Сви српски листови пуни су приказа, критика, теоретских излагања, па ипак тако мало пута писаних са инспирацијом патриотском, према оном што поменусмо: да се позванима дадне маха а размажени и непозвани сузбију… Беневоленција, Протекција, какве срамне ријечи у Литератури!
Но незаражен српски геније чинио је, до душе, своје. Ми се данас дичимо продуктом његовим за потоњих дваестак година. Наша наука позната је и изван граница; најважнија питања наше повјеснице расвијетљена су умом наших научника; наш је језик пречишћен дубоким знањем синова нашег народа; српска умјетничка прича права је српска прича са чистим српским обиљежјем, чим се не могу похвалити нека ближа наша словенска браћа. Можемо себи с правом признати велики књижевни напредак, и поред свега тога, што у нас Књижевност бјеше споредна ствар сваког појединца; што се не множаше као у другим Литературама гдје су награде писаца такве, да од ње живе, да се само њој предају, те по томе и множе своје умотворе. Ми имамо и данас великих духова с ризницом дубоког знања и пространих појмова, које се расипа можда у школским предавањима, или — што је још горе — као у старом Дубровнику, у голим конверзацијама. У нас пишу они само који се држе за књижевника. Многи људи од позива не пишу; они се не лаћају да проговоре о нечем, да нешто прикажу, зато што то треба, што му је то патриотска дужност.
Изишло је, рецимо, ново дјело. У њему се таквом Позваном причинио један таленат са претензијама, коме би, у име Књижевности ваљало изићи на сусрет. И такав Позвани лаћа се и проговара о томе, мјесто што би допустио да чија жутокљуност излети најприје са својим теоријама.[1] Исто тако поступа и према дјелу коме би, у име Књижевности, ваљало одузети деби. Зашто на пр., наши први критичари, који излазе само с књигама студија, не би и једно мање дјело приказали макар у малој биљешци у ком српском књиж. листу. Ми Српски Преглед очекивасмо увијек с нестрпљењем, да видимо суд једног Недића и оне његове дивне дружине о којем дјелу, изишлом оних дана.
Намјера нам је с тога да речемо о томе: колико би само патриотски обзири могли да учине у тако неуређеним одношајима наше књиге.
Нама би, по нашем мишљењу, био најпотребнији један Књижевни Клуб, једна заједница људи потпуно позваних за јавну ријеч о књизи. Остављамо у овај мах Лит. Конгрес на страну његовој судбини. Узимамо ријеч о једној потреби која, и у случају Конгреса, и у случају противном, остаје увијек једна потреба довољно пријека. Такав Клуб
Фусноте
[уреди]- ↑ Карактеристична је ова причица нашег једног пријатеља. Његов друг, један наш млађи професор и ваљан приповиједач, издавајући своју прву књигу, говораше му: ја пуштам у свијет ову збирчицу, али те увјеравам, да сам готов да огрезнем најжешћу ватру. Све ми се чини да ће ову књигу с радошћу дочекати неколико мојих ђака, које сам некад срушио на матури и да ће они ријешити њену судбину. Чисто видим: тешко мени и мојој кожи!
Извор
[уреди]Зора, 1. март 1899. Год. IV, Бр. III, Стр. 82-84.