Парламентаризам и децентрализација

Парламентаризам и децентрализација  (1921)  Писац: Милан Грол

У расправи о уставним питањима падају у очи два погрешна поступка. Први је, да се вредност једног политичког система мери искључиво по његовим већ примењеним типовима у овој или оној земљи, као освештаним и неизмењивим моделима. Други је, да се поједина уставна питања расправљају свако за се, негледана у њиховом органском склопу.
У вези с овим двема опаскама ми ћемо узети у претрес неколике мисли Г. Љубомира Стојановића из његове књиге Републикански Погледи^[1], а нарочито његову критику парламентаризма.
Г. Стојановић се не руководи ни државоправном теоријом, као Г. Протић, ни демократском идеологијом, као Г. Продановић: у њега је демократизам по савести, а политика по искуству. Ми смо у једном ранијем чланку назвали већину старијих чланова у Републиканској Странци разочараним монархистима. За Г. Стојановића то назначење не би било довољно. Пре но што се размимоишао с монархијом, Г. Стојановић се размимоишао с парламентаризмом. Као практичан политичар он је стрпљивије и дуже поднео компромис с ћудљивошћу личног система но са разузданошћу партијске демагогије. Пре осам година вођ радикалне демократије, напустио је политику после сукоба са својим рођеним партијским клубом, у тренутку када му је Круна поверила састав кабинета. Морални катонизам у тој прилици, као и данас, остао је главна побуда свих убеђења и све делатности Г. Стојановића.
,,Ко не познаје писца Републиканских Погледа друкче до из чланака ове књижице, могао би посумњати у правоверност његовог републиканизма. На то наводе не само пишчеви негативни и више практични но начелни разлози у доказивању преимућства републике, но и извесне склоности његовог ауторитативног духа. Г. Стојановић полаже много на личну вољу владара: он је само неће да призна наследном монарху. Тако се само може разумети издашност с којом он додељује Председнику Републике шире прерогативе власти но уставном владару. „За правилан ток државних послова, вели Г. Стојановић, потребно је поред Скупштине да има још један орган државни који ће с њоме имати исту власт и бити од ње независан, јер Скупштина у партијској борби и борби за власт може поћи и странпутицом која би била штетна за целину. Таква се власт не може пренети на једног човека доживотно и у наслеђе, али привремено може и треба да се пренесе“.

Стварно, Г. Стојановић исповеда идеје уставне монархије без доживотног и наследног владара; формално, он им примену види у Председничкој Републици. У својој критици монархије и парламентаризма Г. Стојановић испољује већи страх од партијске разузданости но од личног режима. Начин на који он наглашава равноправну поделу власти између Парламента и Председника показује чак да би он можда био склон поверити том изабраном државном поглавару шири мандат но Народној Скупштини. „Преносити парламентарни систем у републику, вели Г. Стојановић, значи без потребе уносити у државну управу све оне мане и незгоде које се морају трпети у монархији. Без потребе већ и зато, што шеф управне власти није доживотан и наследан, већ му се та власт предаје на кратко одређено време.“

Колико личним злим искуствима и склоностима свога карактера, Г. Стојановић је на ове мисли доведен свакојако посматрањем парламентаризма у Француској. То је уистину најтипичнији пример за мане парламентаризма, али се тај пример ипак не може узимати као најбољи могући модел система.

Очевидно је да парламентаризам није последња реч демократије. Као што је идеал личне моралне дисциплине владање самим собом, идеал демократске државе је исто тако владање народа самим собом. Он се остварује што непосреднијим учешћем народа у државној управи. Посредно учешће народа у државној управи у толико је несавршеније, у колико народни представници имају дуже, неограниченије мандате, и шири делокруг посла. У систему у коме се учешће народне масе у управи земље своди на изгласавање народног представништва једном у четири године, народни представници по сили околности изопачују се у професионалне заступнике. Ако је земља велика и централистички уређена, и сва, у свом многоструком сплету послова, у зависности од Парламента и Владе која из њега произлази, демагогија и корупција су неизбежне.

Међутим, начин да се злоупотребе народног поверења отклоне или смање, не може бити у смањивању права Парламента у корист једног човека — Председника Републике, ма колико било могућности да народ изабере доброг државног поглавара. Прави пут томе је у смањивању делокруга једног и другог мандатора, у корист што непосредније власти самог народа.

Тај најдемократскији и за јавне послове најцелисходнији систем је у децентрализацији државне управе. Г. Стојановић такође проповеда децентрализацију, али је не доводи у органску везу с осталим питањима државног уређења. Међутим, децентрализација и парламентаризам механички једно друго допуњују и исправљају.

Бринући бригу о својим најближим дневним питањима сам, у својим локалним самоуправама, народ задовољава највећи део свога идеала — непосредног учешћа у управи. Послови које он задржава за себе — привредни, технички и локално административни (нарочито избор великог броја јавних службеника) — управо су они који су извор злоупотреба његових досадашњих одвећ опуномоћених заступника. То су у исти мах и послови који се најбоље раде у иницијативи и под непосредним надзором оних чије се коже тичу. Оно што остаје Парламенту — законодавна радња, опште финансије, правда, саобраћај, спољна политика, војска — долази у виша питања, у којима су ситне спекулације демагога мање могућне. Уз то, озбиљност тих питања све ће више одстрањивати неспособне кандидате и све више подизати мерило за избор народних представника.

Овако узвишен и уравнотежен парламентаризам побија и последњи разлог за Два Дома. Ослобођен ситних послова и ситних људи, Парламенат се сам собом уздиже на ону висину ради које заступници Два Дома траже Сенат — у колико га уистину траже из тог стварног разлога.

Фусноте

1. Републикански Погледи на Неколико Савремених Питања, од Љуб. Стојановића. — Београд, 1920.

Извор

Српски књижевни гласник. 1. јануар 1921. Стр. 49-52.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милан Грол, умро 1952, пре 74 године.