Париска комуна и појам државе

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Михаил Бакуњин
Париска комуна и појам државе

Ово је дело, као и остали малобројни списи које сам досад објавио, настало из самих догађаја. Оно је природни наставак Писма једном Французу, септембар 1870. године, у којем сам имао лаку и тужну част прорећи и предвидети страшну несрећу која је сад задесила Француску и с њом цели цивилизовани свет, несрећу против које је онда, као и сада, остао један једини лек: социјална револуција.

Доказати ту истину, која је сада неоспорна, повесним развојем друштва и чињеницама које се у Европи одвијају пред нашим властитим очима, тако да она буде прихваћена и од свих људи добре воље, од свих искрених трагача за истином, и онда отворено разложити, без задржавања и двосмислености, филозофска начела и практичне циљеве, који су тако рећи радна душа, темељ и циљ онога што зовемо социјалном револуцијом - то је предмет овог рада.

Знам да задатак који сам преузео није лаган, и могли би ме оптужити да се прецењујем, кад бих у тај рад уносио ма и најмање личних претензија. Но, о томе нема говора, у шта могу уверити читаоца. Ја нисам ни научник ни филозоф, а ни писац по позиву. У свом сам животу врло мало написао, и то сам чинио увек само у самообрани и само онда кад ме неко страшно уверење присилило на то да победим свој инстинктивни отпор против сваког јавног излагања властитог ја.

Ко сам ја онда и шта ме гони да објављујем овај рад? Ја сам страствени трагач за истином и не мање огорчени непријатељ штетних фикција које још данас намеће Странка реда, та официјелна, повлашћена и заинтересована заступница свих религиозних, метафизичких, политичких, правних, економских и социјалних бестидности у садашњости и прошлости, да би свет постао глупљи и да би се поробио. Ја сам страствени поклоник слободе, коју сматрам јединим окружењем у ком се могу развијати и расти интелигенција, достојанство и срећа људи; - не оне сасвим формалне слободе коју намеће држава, одмерава и прописује, држава вечне лажи, која уствари никад не заступа друго до првенство појединаца, темељено на робовању свих осталих; - не оне индивидуалистичке, егоистичке, ситничаве и фиктивне слободе, коју уздиже школа Жан Жак Русоа и све остале школе буржујског либерализма и која сматра такозвано право свих, које заступа држава, границом права сваког појединог, што увек нужно редукује право појединца на ништицу. Не, ја под тим подразумевам једину слободу достојну тога имена, ону која се састоји у пуном развоју свих материјалних, духовних и моралних снага, које су у свакоме присутне у стању успаваних способности, слободу која не познаје друга ограничења осим оних закона што их прописује наша властита природа, тако да то и нису право узев, никаква ограничења, јер нам ти закони нису постављени од стране неког вањског законодавца који постоји покрај или изнад нас - они су унутар нас и наша властитост, они творе темељ целог нашег бића, материјалног, као и интелектуалног и моралног; уместо да у њима гледамо границу морамо их сматрати истинским условима и стварним разлогом наше слободе.

Мислим на слободу сваког појединца коју треба држати далеко испред слободе других, као пред граничном међом, у којој се, напротив, налази ојачање и бесконачно протезање - слободу сваког појединца, неограничену слободом свих, слободу у солидарности, слободу у једнакости - слободу изнад бруталне силе и начела ауторитета који је увек био само идеалан израз те силе, победничку слободу - слободу која ће након збацивања свих небеских и земаљских идола основати и организовати нови свет, свет солидарног човечанства на рушевинама свих цркава и свих држава.

Освједочени сам присталица економске и социјалне једнакости, јер знам да ће изван те једнакости слобода, правда, људско достојанство, моралност и благостање појединаца и благостање народа увек бити саме лажи. Но, као присталица слободе по сваку цену те темељне условљености човечанства, мислим да се једнакост мора потврдити спонтаном организацијом рада и заједничког власништва произвођачких асоцијација, које се слободно организују у општинама и повезују једнако тако потпуно спонтаним савезом општина, а не врховном и помажућом делатношћу државе.

Ова (последња) тачка дели углавном револуционарног социјалисту и колективисту од ауторитарног комунисте, који је присталица апсолутне иницијативе државе. Њихов циљ је исти; обе странке желе на исти начин стварање новог социјалног поретка, који је утемељен једино на организацији заједничког рада, која је неизбежно постављена сваком и свима силом самих чињеница под свима једнаким економским условима и која је заснована на заједничком поседу над средствима рада.

Сад комунисти уображавају да тај циљ могу постићи развојем и организацијом политичке моћи радничких класа, а поготово градског пролетаријата помоћу грађанског радикализма, док револуционарни социјалисти, непријатељи свих двозначних стапања и удруживања, насупрот томе мисле да тај циљ могу достићи само развојем и организацијом не политичке него друштвене, и у складу с тим антиполитичке, моћи градских и руралних радничких маса, укључивши све људе добре воље из виших класа, који се, раскидајући са својом прошлошћу, њима отворено прикључују и желе потпуно прихватити њихов програм.

Из овога се појављују две различите методе. Комунисти мисле да морају организовати радничке снаге, да би се оне могле домоћи политичке моћи државе. Револуционарни социјалисти организирају се обзиром на разарање или, ако желимо пристојнију реч, на ликвидацију држава. Комунисти су присталице принципа и праксе ауторитета, револуционарни социјалисти имају поверења само у слободу. И једни и други су на исти начин присталице науке, која треба убити празноверје и надоместити веру; први је желе наметнути, други ће се потрудити да је пропагирају, да би се групе осведочених људи спонтано и слободно организовале и повезивале, одоздо према горе, властитим покретом и у складу с њиховим стварним интересима, а не према неком унапред израђеном плану, који је необразованим масама наметнут преко неке више интелигенције.

Револуционарни социјалисти мисле да у инстинктивним аспирацијама и стварним потребама народним маса лежи много више практичног разума и духа него у дубокој интелигенцији свих тих лекара и помагача човечанства, који претендују многим неуспешним покушајима да њиме управљају, тврдећи да извор његове несреће не лежи у овој или оној форми владавине, него у начелу и чињеници владања самог, какво год оно било.

На крају постоји сад већ повесно противуречје између комунизма који је научно развила немачка школа, коју су амерички и енглески социјалисти делимично преузели, и широко развијеног и до његових крајњих последица провођеног проудонизма, који је прихватио пролетаријат романских земаља.

Револуционарни социјализам управо је покушао прву ударну и практичну објаву у Париској комуни. Ја сам присталица Париске комуне, која је сасечена, у крви угушена од стране крвника монархистичке и клерикалне реакције, тиме само постала живља и моћнија у представама и срцу европског пролетаријата; њен сам присталица пре свега јер је она била смело, врло изразито некање државе.

Голема је повесна чињеница да се то некање државе показало управо у Француској, која је до сада била земља политичког централизма пар екселанс, и да је управо Париз, глава и повесни творац те велике француске цивилизације, преузео у томе иницијативу. Париз скида своју круну и проглашава с одушевљењем своје сопствено смјењивање, да би Француској, Европи и целом свету дао слободу и живот; поновно потврђује снагу своје повесне иницијативе показујући свим народима који робују (а где ли су народне масе које не би робовале?) једини пут ка ослобођењу и спасу; Париз изводи смртни трик против политичких традиција грађанског радикализма и даје револуционарном социјализму реалну основу!

Париз заслужује поново клетву читаве реакционарне гомиле Француске и Европе! Париз сам себе покопава под својим рушевинама, да би тријумфујућој реакцији приредио свечани деманти, својом несрећом спашава част и будућност Француске и доказује утешеном човечанству да су се живот, интелигенција и морална снага, повукавши се из виших класа, енергично и с много изгледа за будућност одржали у пролетаријату! Париз инаугурише ново време, време коначног и потпуног ослобођења народних маса и њихове сад потпуно стварне солидарности преко граница држава и успркос тих граница; Париз убија патриотизам и оснива на његовим рушевинама религију човечанства, Париз се прокламује на хуманитарни и атеистички начин и замењује божанске фикције великим стварностима друштвеног живота и вером у науку - лажи и неправде религиозног, политичког и судског морала замењује принципима слободе, правде, једнакости и братства, тим вечним темељима сваког људског морала! Париз, херојски, рационалан и пун вере оснажује своју енергичну веру у мисију човечанства својим славним падом, својом смрћу, и оставља ту веру енергичније и живље у залог долазећим генерацијама! Париз, утонуо у крв своје најплеменитије деце - то је цело човечанство прибијено на крст од интернационалне и повезане реакције Европе под непосредном инспирацијом свих хришћанских цркава и великог свештеника неправде - папе; но следећа интернационална и солидарна револуција свих народа биће васкрснуће из Париза.

То је истински смисао, то су потпуне и големе последице двомесечног постојања Париске комуне, која ће увек бити вредна сећања.

Париска комуна трајала је прекратко и била у свом унутрашњем развоју превише ометена смртном борбом, коју је требала издржати против реакције у Версају, да би свој социјалистички програм могла, не само, примијенити него и само теоријски разрадити. Мора се уосталом признати, да већина чланова Комуне нису заправо били социјалисти, а кад су се као такви показивали, онда су били неодољиво повучени снагом чињеница која није допуштала никакав отпор, начином њихове средине, нужношћу њиховог положаја, а не њиховим интимним уверењем. Социјалисти, на челу којих стоји наравно наш пријатељ Варлин, имали су у Комуни само једну малу мањину, бројили су највише четрнаест или петнаест чланова. Остали су били јакобинци. Но, да се разумемо, има јакобинаца и јакобинаца. Има јакобинаца који су адвокати и доктринари, као господин Гамбета, позитивистички републиканизам који је дрзак, деспотски и формалистички, одбацујући стару револуционарну веру и очувавши од јакобинизма само култ јединства и ауторитета, који је изручио француски народ Прусима и касније домаћој реакцији - а постоје и отворено револуционарни јакобинци, јунаци, последњи искрени заступници демократске вере из 1793, који су способни жртвовати своје много љубљено јединство и ауторитет нужностима револуције пре него савити своју савест пред инсоленцијама револуције. Ти великодушни јакобинци, на челу којих се, наравно, поставио Делесклузе, једна велика душа и велик карактер, желе пре свега тријумф револуције, а како нема револуције без народних маса и како те масе данас имају социјалистички инстинкт у еминентном ступњу, и не могу више дизати никакву другачију револуцију него економску и социјалну, тако ће правоверни јакобинци, пустивши да их води логика револуционарног покрета, постати напокон социјалисти против своје воље.

То је управо био положај у којем су се нашли јакобинци Париске комуне. Делесклузе и многи други заједно су с њим потписивали програме и прокламације чији су општи дух и обећања били позитивно социјалистички. Но, како су они успркос свој својој доброј вери и доброј вољи само били социјалисти много више извана повучени него изнутра уверени, како нису имали ни времена ни способности да из своје унутрашњости одстране мноштво грађанских предрасуда, које су биле у противуречју с њиховим новим социјализмом, разумљиво је да они нису могли, парализовани том унутрашњом борбом, никада напустити круг генерализација и донети какву одлучну меру која би заувек раскинула њихову солидарност и све њихове односе с грађанским светом.

То је била велика несрећа и за Комуну и за њих саме; били су тиме закочени па су закочили и Комуну, но то им се не може пребацивати као кривица. Људи се не преображавају из дана у дан и не мењају природу и навике по вољи. Они су доказали своју искреност гинући за Комуну. Ко ће се усудити да од њих захтева више од тога?

Њима тим пре треба праштати што је сам париски народ, под утицајем ког су они мислили и радили, деловао социјалистички много више следећи своје инстинкте него идеју или уверење које почива на промишљању. Све су његове аспирације у највећем ступњу искључиво социјалистичке, али су његове идеје, или боље речено његове преузете представе, још далеко испод те висине. Има још много јакобинских предрасуда, много диктаторских и владавинских замишљања у пролетаријату великих француских градова, па и у самом париском. Поштовање ауторитета, судбоносни производ религијског одгоја, тог повесног извора све несреће, изопачености и слуговања народа, није још у њему потпуно искорењено. То је у толикој мери тако да се чак и најинтелигентнија деца народа, најуверенији социјалисти, од тога још увек нису могли ослободити. Истражите његову савест па ћете наћи јакобинца, човека режима, који се сакрио у јако тамном углу и постао заиста скроман, али још увек није мртав.

Положај малог броја уверених социјалиста који су припадали Комуни био је уосталом изразито тежак. Они нису осећали довољну подршку од велике масе париског становништва, а организација интернационалне асоцијације, за то још непотпуна, бројила је једва неколико хиљада чланова; они су тако морали водити свакодневну борбу против јакобинске већине - и још к томе под којим условима! Морали су дати рад и хлеб стотинама хиљада радника, организовати их, наоружати и истовремено надгледати реакционарна поткопавања у великом Паризу, који је био под опсадом, у опасности од глади и на милост и немилост свим прљавим подухватима реакције, која се могла сместити и утврђивати у Версају с допуштењем и милошћу Пруса. Морали су влади и армији у Версају супротставити револуционарну владу и армију, тј. да би се борили против монархистичке и клерикалне реакције морали су сами испустити из вида основне услове револуционарног социјализма, напустити их и организовати се као јакобинска реакција.

Није ли природно у таквим приликама да су јакобинци, који су јачи јер творе већину Комуне и који осим тога у неуспоредиво већем ступњу поседују наслеђе и праксу организације владања, имали огромну предност над социјалистима? Чудити се мора само томе да из тога нису извукли још већу корист, да устанку у Паризу нису дали искључиво јакобински карактер, него су се напротив дали увући у социјалну револуцију.

Знам да су многи у својим теоријама доследни социјалисти предбацили нашим париским пријатељима што се у својој револуционарној пракси нису исказали довољно социјалистички, док их сви грактавци буржујске штампе напротив оптужују да су превише верно следили социјалистички програм. Но, пустимо на тренутак јадне денунцијанте те штампе по страни; строгим теоретичарима ослобођења пролетаријата упутио бих примедбу да чине криво нашој париској браћи, јер између најисправнијих теорија и њихове практичне примене стоји велико растојање, које се не може прећи за неколико дана. Ко је нпр. имао срећу упознати Верлина, да споменемо само њега, чија је смрт сигурна, тај зна колико су страствена, промишљена и дубока била његова социјалистичка уверења као и његових пријатеља. То су били људи, у чију ужарену ревност, преданост и добру веру нико, ко би ступио у њихову близину, није могао сумњати. Но баш зато што су били правоверни људи, били су с обзиром на големо дело, којем су посветили своје срце, своју мисао и свој живот, пуни неповерења према себи самима; себе су цијенили тако мало! Били су уосталом уверени да је у социјалној револуцији, у овом и сваком другом погледу управо супротно него у политичкој револуцији, деловање појединца готово равно нули, а спонтано деловања маса мора бити све. Појединци нису могли чинити ништа друго него израдити, разјаснити и проширити идеје које одговарају инстинктима народа, и онда стално настојати да се природна моћ људи револуционарно организује - али не ићи преко тога; све остало треба и може учинити само сам народ. Иначе се доспева до политичке диктатуре, тј. до обнављања државе, повластица, неједнакости и осталих начина притиска од стране државе, и заобилазним путем, али логично, до поновног увођења политичке, социјалне и економске потлачености народних маса.

Варлин и сви његови пријатељи су, као сви искрени социјалисти и уопште сви радници у народу рођени и одгојени, у највећој мери, уосталом потпуно оправдано, били окренути против настављене иницијативе истих особа, против владавине супериорних индивидуалности, а како су они пре свега били праведни, тако су и ту своју одбојност, то неповерење окренули и против себе самих, као и против осталих.

Насупрот идеји ауторитарних комуниста, коју сматрам потпуно погрешном, да социјалну револуцију може декретирати и организовати диктатура или уставотворна скупштина израсла из политичке револуције, наши су пријатељи - социјалисти из Париза - сматрали да она може бити проведена спонтаном и трајном акцијом маса, народних група и народних савеза и доведена до свог пуног развоја.

Наши су париски пријатељи имали по стотину пута право. Јер, заиста, која је то генијална глава, или у случају какве колективне диктатуре, чак и кад би је сачињавало више стотина најнадаренијих људи, који су то мозгови тако велики и моћни који би могли обухватити безграничну многострукост и разноврсност стварних интереса, аспирација, жеља и потреба, којих је сума заједничка воља једног народа, и који би могли изнаћи такву друштевну организацију која би била у стању задовољити свакога? Таква би организација увек била само Прокрустова постеља у коју би несрећно друштво било угурано уз помоћ више или мање истакнуте државне силе. То је досада увек тако било, и управо том античком систему организације уз помоћ силе мора социјална револуција учинити крај, предавши масама, групама, комунама, асоцијацијама, па и појединим особама, њихову пуну слободу, једном за свагда разоривши повесни узрок сваке присиле, моћ и само постојање државе, која мора у овом случају са собом одвући све неправде судског права и све лажи различитих култова, јер су то право и ти култови увек били само изнуђена идеална и стварна помазања свих аспеката силе које је држава заступала, јамчила и повлашћивала.

Јасно је да човечанство може вратити своју слободу и да стварни интереси друштва, свих група и локалних организација и појединаца, које то друштво чине, могу бити задовољени тек онда кад више не буде било држава. Јасно је да сви такозвани општи интереси друштва, које држава наводно заступа, а који су у стварности само пролазна и стална негација позитивних интереса дистрикта, општина, савеза и већине држави подређених појединаца, да су ти интереси апстракција, фикција, лаж и да је држава истовремено једна велика кланица и големо гробље, где у сени и под оправдањем те апстракције племенито и блажено пропадају све стварне тежње, све живе снаге земље, да би биле жртвоване и покопане. А како нека тежња никада не постоји по себи и за себе, како она нема ногу за кретање ни руку за деловање, а ни трбух, да би ту масу њој за прождирање принесене жртве пробавила, јасно је да баш као што бог, религиозна или небеска апстракција, уствари заступа врло позитивне, врло реалне интересе једне повлашћене класе, свештенства – да исто тако његова земаљска допуна, политичка апстракција, држава, заступа не мање позитивне и реалне интересе данашње главне, ако не и искључиве, израбљивачке класе - буржоазије, која уосталом настоји собом обухватити све друге класе. А како се светшенство увек делило, а данас више него икада, на једну врло моћну и врло богату мањину и једну врло подређену и прилично запуштену већину, тако и буржоазија: она и њене различите друштвене и политичке организације у индустрији, пољопривреди, банкарству и трговини, такође се у свим управним, финансијским, правним, универзитетским, полицијским и војним функцијама државе дели сваким даном све више на олигархију која има стварну власт и на безбројну масу више или мање таштих и пропалих креатура, које живе у сталној илузији и бивају све више гуране натраг у пролетаријат по некој неодољивој сили, по сили савременог економског развоја; они су ограничени на то да свемоћној олигархији служе као слепо средство.

Уклањање цркве и државе мора бити први и неизбежан услов стварног ослобођења друштва; тек након тога друштво се може и мора организовати на други начин, али не одозго према доле и не према неком идеалном заснованом плану неколицине мудраца или научника или путем декрета, које избацује нека диктаторска сила, не чак ни помоћу националне скупштине изабране на темељу општег права гласа. Такав би систем, као што сам већ рекао, неизбежно водио успостављању неке нове државе па према томе стварању владајуће аристократије, то јест целе класе људи који немају ништа заједничко с масом народа, него би сасвим сигурно поновно почели израбљивати народ и подређивати га под изговором општег благостања или да би се спасила држава.

Будућа организација друштва може се подизати само одоздо према горе слободним удруживањем и повезивањем радника, прво у асоцијације, онда у општине, дистрикте, народе и напокон у један велики међународни и универзални федерални савез. Тек онда ће се остварити истински и животни поредак слободе и опште среће, поредак који не негира интересе појединца и друштва, него их штавише потврђује и доводи у склад.

Каже се да се такав склад и универзална солидарност интереса појединца и друштва не може заправо никада остварити јер ти интереси, који су у међусобном противуречју, нису у стању сами себи одржавати равнотежу или се на који други начин било како споразумети. На један такав приговор одвраћам да је за то, што досад ти интереси никада и нигде нису досегли обостран склад, крива држава која је жртвовала интересе већине у корист једне повлашћене мањине. То је разлог због ког та славна неспојивост и борба личних интереса и интереса друштва нису ништа друго него изругивање и политичка лаж, произашла из теолошке лажи, која је измислила учење о првобитном греху да би обешчастила човека и разорила му свест о сопственој вредности. Та иста крива идеја о интересима у сукобу потиче такође и из снова метафизике која је, као што је познато, блиска рођака теологије. Занемаривши друштвени карактер човекове природе, метафизика је гледала на друштво као на механичко и чисто уметно гомилање људи, који се одједном удружују у име неког формалног или тајног уговора који је склопљен слободно или под утицајем неке више силе. Пре њиховог повезивања у друштво људи су се налазили у уживању потпуне слободе, испуњени неком врстом бесмртне душе. А кад метафизичари, нарочито они који верују у бесмртност душе, тврде да су сви људи изван друштва слободна бића, долази се до неизбежног закључка да су се људи могли ујединити у друштво, само под условом да негирају своју слободу, своју природну независност и жртвују своје интересе, прво оне личне, а онда локалне. Такво самоодрицање и таква лична жртва намећу се тим више заповеднички, што је друштво бројније и што је заплетенија његова организација. У таквом је случају држава израз свих индивидуалних жртава. Будући да она постоји у том апстрактном и истовремено насилном облику, она омета, наравно, све више личну слободу у име лажи која се назива јавно добро, иако она очигледно заступа искључиво интересе владајуће класе. Држава нам на тај начин изгледа као неизбежна негација и поништење сваке слободе и свих интереса, личних као и општих.

Овде се види да је у метафизичким и теолошким системима све међусобно повезано и само по себи објашњиво. Зато могу и морају дапаче логични бранитељи тих система мирне савести даље израбљивати народне масе посредством цркве и државе. Напунивши своје џепове и робујући свим својим прљавим страстима, могу се истовремено тешити мишљу да се муче за славу бога, за победу цивилизације и за вечно блаженство пролетаријата.

А ми остали, који не вјерујемо ни у бога ни у бесмртност душе, па ни у сопствену слободу воље, тврдимо да слобода мора бити схваћена у свом најпотпунијем и најширем поимању као циљ повесног напретка човечанства. Помоћу чудесног, иако логичног контраста, узимају наши противници, идеалисти теологије и метафизике, принцип слободе као темељ својих теорија, да би посве мирно доспели на крају до неизбежности људског робовања. А ми, материјалисти по теорији, настојимо засновати у пракси разуман и племенит идеализам и трајно га очувати. Наши непријатељи, божански и суптилни идеалисти, тону у крвожедни и ружни практични материјализам у име логике по којој је сваки развој негација темељног принципа. Наше је уверење да су целокупан богати духовни, морални и материјални развој човека и његова привидна независност заправо производи живота у друштву. Изван друштва човек не би био само без слободе него не би ни постао човек, то јест биће које посједује властиту свест, осећа, мисли и говори. Само међусобно деловање интелигенције и заједничког рада могло је присилити човека да напусти стање дивљака и дивље звери, које је било његова праприрода или исходишна тачка његовог даљег развоја. Дубоко смо прожети том истином, да цео човеков живот - интереси, стремљења, потребе, илузије, такође глупости, насилна дела, неправедности и све привидно добровољне акције - показује само последице неизбежних сила живота у друштву. Идеја о међусобној независности не би могла бити призната, а да се не негира узајамни утицај међусобних односа у исказивањима спољње природе.

У самој природи тај се дивни узајамни однос и повезивање појава такође не постиже без борбе. Баш насупрот томе, исказује се хармонија сила у природи тек као истински резултат те борбе која је најизворнији услов живота и покрета. У природи и у друштву ред без борбе значи смрт.

Ако је у свемиру ред природан и могућ, узрок томе једино је тај што се тим свемиром не управља по неком претходно измишљеном систему који је наметнула нека највиша воља. Теолошка хипотеза божанског законодавства доводи до очигледног апсурда и негације не само сваког реда него и саме природе. Природни закони само су утолико збиљски што леже у бићу саме природе, то јест нису установљени неким ауторитетом. Ти су закони једноставна исказивања или стални облици развоја ствари и група врло разноврсних, пролазних, али стварних чињеница. Њихова целокупност ствара то што зовемо природом. Људска је интелигенција и наука посматрала те чињенице, проверавала их експериментима, повезала их затим у систем и назвала их законима. Но сама природа не познаје никакве законе. Она делује несвесно, кроз саму себе показујући бескрајну разноврсност појава које изгледају људске и понављају се. Због тога, захваљујући тој неизбежности догађања, може постојати ред у свемиру, и заиста и постоји.

Такав ред постоји и у људском друштву које се наизглед развија на тако рећи противприродан начин, али се у стварности покорава природном и неизбежном току ствари. Само размишљање човека о другим животињама и његова способност да мисли унели су у његов развој посебан елемент који је, успут речено, сасвим природан у смислу да човек, као и све што постоји, представља материјални производ повезивања и деловања сила. Тај је посебни елемент мишљење или она способност уопштавања и апстраховања захваљујући којој човек може себе путем мисли пројектовати из себе самог и сам себе истраживати и посматрати као неки страни спољашњи предмет. Подигавши се тако у идеји изнад самог себе и своје околине, долази до представе потпуне апстракције, апсолутног ништа. Та последња граница највише апстракције мисли, то апсолутно ништа, то је бог.

Такав је смисао и повесна подлога сваке теолошке науке. Без увида у биће и материјалне узроке својих властитих мисли, а такође и без полагања рачуна себи самима о својственим условима или природним законима, нису ти први људи живећи у друштву сигурно могли наслућивати да су њихови апсолутни појмови само резултат њихове способности да стварају апстрактне идеје. Зато су на те идеје, преузете из природе, гледали као на стварне предмете, насупрот којима сама природа више није имала никакву улогу. Онда су почели нудити своје фикције, своје немогуће појмове апсолута и њима упућивати све части. Но било је потребно на било који начин оденути у облик и учинити приметном апстрактну идеју онога ништа или бога. У то име учинили су да се појам божанства надме и још га подарили добрим и лошим особинама и моћима које су само у природи и у друштву могли наћи.

Не намеравамо залазити у повест религиозних, теолошких и метафизичких апсурдности, а још мање говорити о сукцесивном појављивању свих божанских утеловљења и визија, створених кроз векове варварства. Свако зна да је празноверје увек доводило до страшног зла и изазивало реке проливене крви и суза. Кажемо само да су све те ужасне заблуде јадног човечанства биле неизбежне повесне чињенице при нормалном расту и развоју друштвених организама. Такве заблуде изазивале су у друштву судбоносну идеју, која је владала уобразиљом људи, да свемиром управља нека надприродна сила и, да тако кажемо, нека надприродна воља. Векови су пролазили и друштва су се толико навикла на ту идеју да су на крају у себи уништила свако настојање према неком даљем напретку и сваку способност да до њега стигну.

Частољубље неких особа у почетку, неких социјалних класа након тога, подигло је робовање и освајање на ниво животног принципа и укоренило више него било која друга идеја ову страшну идеју божанства. Отада надаље није било могуће друштво које није почивало на темељима тих двају уређења: цркве и државе. Та два социјална бића бранили су заступници свих доктрина.

Једва су се родила та два уређења, а већ су се одмах створиле две касте: каста светшенства и каста племства, које су се одмах побринуле утувити потлаченом народу дубоку неопходност, корисност и светост цркве и државе.

Све је то имало сврху да брутално ропство претвори у легално ропство које је предвидело највише биће и својом вољом га благословило.

Но јесу ли свештеници и племићи искрено веровали у та уређења, која су одржавали свим снагама у свом властитом интересу? Јесу ли они били само лажљивци и преваранти? Не, верујем да су они истовремено били и верници и преваранти.

Они су и сами веровали, јер су природно и неизбежно делили заблуде масе, а тек касније, у време пропасти античког света, постали су скептици и бесрамни лажљивци. Други један разлог допушта да се на утемељиваче државе гледа као на искрене људе. Човек увек лако верује ономе што жели и што се не супротставља његовим интересима. Свеједно колико он интелигентан и образован био, његова љубав према самом себи и жеља да живи са својим суседима и ужива њихово поштовање увек ће деловати тако да верује оно што му је угодно и корисно. Уверен сам, на пример, да су Тијер и влада у Версају по сваку цену себе настојали уверити да они спашавају Француску убијајући у Паризу неколико хиљада мушкараца, жена и деце.

Но ако су свештеници, агури, аристократи и буржоазија прошлих и модерних времена и могли поседовати искрену веру, ипак су остали комедијаши. Заправо се не би могло прихватити да су баш веровали у сваку апсурдност, коју су стварали вера и политика. Ја чак и не говорим о оном времену кад се, према Цицероновој примедби, “два агура нису могла погледати у очи, а да се не смеју”. Чак и у доба незнања и општег празноверја тешко је прихватити да су проналазачи дневних чуда могли бити уверени у збиљност таквих чуда. Исто се може рећи и о политици, која се може сажети у овом правилу: “Народ треба држати у јарму на тај начин, и опљачкати га, да он гласно не јадикује о свом усуду, да не заборави слушати и да нема времена мислити на отпор и побуну.”

Како се онда може мислити да људи који су од политике начинили обрт и који знају свој циљ - наиме неправду, силу, лаж, превару, масовна појединачна уморства - да ти људи могу искрено веровати у уметност политике и мудрост државе, створитеља друштвеног блаженства? Они нису успркос својој страхоти могли досегнути тај ступањ глупости. Црква и држава биле су у сва времена велика школа опачине. Повест сведочи о њиховим преступима, свуда и увек свештеници и државници су били свесни, систематски непомирљиви и крвожедни непријатељи и крвници народа.

Како се могу ипак две тако привидно неспојиве ствари помирити: преварени и варалице, лажљивци и верници? По логици то изгледа тешко, према чињеницама, тј. у практичном животу, обе ове особине врло су често уједињене.

Велика већина људи живи у супротности са самима собом и у сталном неспоразуму; они то најчешће и не примећују, док их неки изванредан догађај не откине из њихове уобичајене опуштености и присили их да посматрају сами себе и своју околину.

У политици као и у религији људи су само машине у рукама израбљивача. Но лопови и покрадени, тлачитељи и потлачени живе једни покрај других, вођени шаком људи, које треба сматрати правим израбљивачима. То су људи, без икаквих политичких и религиозних предрасуда, који свесно злоупотребљавају и подјармљују. У седамнаестом и осамнаестом веку до избијања велике револуције, а такође и у нашим данима заповедали су у Европи и деловали готово по својој вољи. Може се сматрати да њихово владање неће још дуго потрајати. Док главне вође варају народ и у пуној свести их гурају у пропаст, њихове слуге или црквене и државне креатуре настоје предано одржати светост и интегритет тих омражених установа. Кад је црква, као што свештеници и већина државника говоре, нужна за спас душе, онда је и држава са своје стране такође нужна за одржање мира, реда и правде, а доктринари свих школа гласно узвикују: “Без цркве и без владе нема цивилизације и нема напретка.”

Не требамо објашњавати проблем вечног спаса јер не верујемо у бесмртност душе. Уверени смо да је црква најштетнија ствар за човечанство, за истину и за напредак. А може ли бити другачије? Не преузима ли црква бригу да поквари младу генерацију, посебно жене? Није ли она та која настоји својим догмама, својим лажима, својом глупошћу и срамотношћу убити логично мишљење и науку. Не огрешује ли се она о достојанство човека настојећи у човеку обрнути појмове о праву и праведности? Не чини ли она од живога трупло, не доноси ли слободи пропаст, не проповеда ли вечно робовање маса у корист тирана и израбљивача? Не тражи ли та непомирљива црква да буде овековјечено царство мрака, незнања, беде и злочина? Ако напредак нашег века није некакав лицемерни сан, он мора цркви учинити крај.

Спољашње везе[уреди]