О српском језику/10.1

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
О српском језику
Писац: Бошковић Јован
10.1 О староме словенском језику: Миклошићева предавања.
Бошковић, Јован (1888). О српском језику. Београд: Штампарија Краљевине Србије


О староме словенском језику.[уреди]

1о Миклошићева предавања.[уреди]

Између осталих предмета филологије и лингвистике на университету бечком, особити позор заслужују предмети предавања доктора Миклошића, на име: „граматика старога словенског језика“ и „тумачење новијих споменика словенске књижевности“, (ове године Душанових закона). Овим дописом позивам уљудно све оне младе Србе, који долазе у Беч да слушају више науке, и који се кадгод мисле бавити књижевношћу, да полазе предавања г. Миклошића.

Да оно знање језика, што се научи код куће и у првим школама, неје довољно за књижевника, био он кога му драго народа, сваки страна 284 ће ми одобрити, који је иоле мислио о томе; јер иначе како би могло бити, на пример код Немаца, који кроз 8 школа уче немачки језик и књижевност, и све предмете изучавају на матерњем језику, који по 4 до 5 година слушају још и своје стручне науке на истом језику, па кад постану књижевници и писци — да се опет по гдекојем каже, да не зна језика?

Треба дакле са другим знањем саставити и потребно знање језика, на ком се пише. При учењу језика пак може бити неко самоук, или може учити од другога. Да овај други начин учења ваља претпоставити ономе првом, то ће ми дати за право и онај, коме неје позната она пословица: autodidactus semidoctus (самоук недоук), — нарочито код добра професора, у ком је састављено знање његова учитеља, суштина знања његових саиспитача, и оно до чега је он сам дошао својим трудом и умом. И по томе сваком мора бити мило, што у Бечу има катедра словенскога језика, особито кад у Војводству, колико је мени познато, нема више од 3 катедре српскога језика: у великој гимназији карловачкој и тамишградској и у малој гимназији новосадској.

страна 285 Али коме треба стари словенски језик? На то су најбољи одговор ове Миклошићеве речи: „Нема сумње, да је за темељно разумевање живих језика од преке потребе изучавање онога дијалекта, у ком су нам сачувани не само најстарији, него и повећи споменици словенскога језика. Ни код Немаца неје друкчије: и у њих је повраћање на старе дијалекте неизоставно. Од учитеља живих језика треба дакле искати знање старих наречја, а постарати се да се они могу користовати књигама и приручницима, што на том пољу излазе, као и да умеју судити о њиховој вредности или невредности.“ (Zeitschrift für österr. Gymnasien, 1853, V. Heft.)

Као што ће бити познато, споменици писани старим словенским језиком деле се, по језику, на право старе словенске (панонско-словенске), бугарско-словенске, српско-словенске и руско-словенске.

Ево неколико примера тога правог језика старо-словенског:

  1. Из науке о гласовима навешћу само:
    1. Носне самогласнике: ѧ (ен) и ѫ (он), на пр. свѧтаꙗ мѫчєница. — Старим словенским страна 286 гласовима: , ѧ (ен), ѩ (јен) одговара у руско-словенском свагда: , (место којега се пише и ѧ, које се у том дијалекту, по гласу, не разликује од ), а у српско-словенском: ꙗ, є, ѥ.
    2. л и р као самогласнике, на пр. плънъ, трънъ, кръштаахѫ сѧ.
    3. Зев се укида по правилу у староме уметањем гласова: і (ј), к и н, на пр. место: да-ж, да-єши, стоји: да-ѭ, да-ѥши (испор. плєт-ѫ, єши); место: да-ати, да-ꙗ-ти и да-к-ати, и т. д.
  2. Из науке о облицима речи:
    1. Именска промена, (ја овде наводим таки пример, из кога се јасно види разлика и у гласовима и у правопису): ꙁмиꙗ, ꙁмиѩ, ꙁмии, (ꙁмиіи), ꙁмиѭ, ꙁмиѥ, ꙁмиѭ, ꙁмии. — У двојини: ꙁмии, ꙁмию, ꙁмиꙗма, ꙁмии, ꙁмии, ꙁмиꙗма, ꙁмию. — У множини: ꙁмиѩ, ꙁмий, ꙁмиꙗмъ, ꙁмиѩ, ꙁмиѩ, ꙁмиꙗми, ꙁмиꙗхъ.
    2. Заменична: промена: иъ), ѥго, ѥмѹ, и, имь, ѥмь. — ꙗ, ѥю, има. — и, ихъ, имъ, ѩ, ими, ихъ.
    3. Примедба. После Једносложна предлога долази н пред: и, ѥго и т. д., на пр.: отъ нѥго, страна 287 къ нѥмѹ, на н҄ь (место: на н-јъ), о нѥмь, прѣдъ н̑ими, въ нѥй, иꙁъ нѥѩ, (дон҄ьдє-жє) и тако даље.
    4. Сложена промена: доврꙑй, добрааго, добрѹѹмѹ, добрꙑй, — добрꙑимь, добрѣѣмь, (добрѣѥмь); тако се мења и житийскꙑй, сѫдийскꙑй, чловѣчьскꙑй, дрѹгꙑй и т. д., а нешто друкчије: добл̑ий, доблꙗꙗ, доблѥѥ.
    5. Од глагола споменућу четврту врсту на ити, (које ваља добро разликовати од ѣти), и у њој само глаголски придев трпни. Основа (thema) нѫди-єнъ = нждѥнъ; али се тако не каже, него се по познатим правилима из науке о гласовима дѥ претвара у ждє (ђ) а тѥ у штє (ћ) на пр.: нѫждєнъ, ꙁлаштєнъ. — Ево још неколико примера тога умекшавања: въꙁлюблѥнꙑй, богоꙗклѥниѥ, коуплѥнъ, стръмлѥниѥ; вожєнъ, помꙑшлѥниѥ, бачєнъ; хвалѥниѥ, поклонѥниѥ.

Од глагола бꙑти, II-го је пређашње време: бѣахъ или бѣꙗхъ (српски источно бејах, а јужно и западно бијах, као сијати према сѣꙗти). Отуда се види, камо је погрешно писати быяхъ са „ы“.

страна 288 Г. Миклошић, као што се види већ из самих наведених примера, предаје стари словенски језик по најновијем стању науке. Он дакле дели своју граматику на четири дела, на: науку о гласовима, основама, речима (облицима њиховим) и реченицама. Од њих је I и III део штампан, и то сваки у два издања.

Што се тиче учења српско-словенског језика, време је да се једном пређе и на то, за историју наше књижевности и културе важно поље. Данас се истина више зна, него пре некога времена за тако зване „Србуље“; неколико важних споменика већ је и наштампано (напоменућу само Д. Аврамовића: Описаније древности српских у Светој Гори (у Веограду), Каранотвртковића: Српске споменике (у Београду 1840), П. Ј. Шафарика: Památky dřevniho písemnictví Jíhoslovanův (у Златноме Прагу 1851), Миклошића: Apostolus e codice mon. Šišatovac (у Бечу 1853), Lex Stephani Dušani, и т. д.) Неје ни то непознато, да има два важна споменика, која чекају да се издаду на свет: Животи краљева и архиепископа српских, од архиепископа Данила II, (1325 до 1338), и Хроника деспота Ђурђа страна 289 III, Бранковића, (1689 до 1711). Али многе и многе рукописе ваља тек тражити, скупљати, ваљано преписати, па наштампати и — критички оценити.

Предавања г. Миклошића згодна су прилика, да се човек упозна и са тим пословима. Он мало којега течаја да не предаје о којој српској старини; а летос је предавао и словенску палеографију.

Ни то не треба превидети, да код нас има још доста људи који, мислећи да је у данашњим црквеним књигама најстарији облик словенскога језика и поредећи с њиме језик српско-словенски, налазе да су у Србуљама све саме погрешке. Таки људи дају сами себи слабу оцену из историје српске књижевности. Један је узрок томе, што су горе поменути сноменици међу нама слабо распрострањени, а други ваља тражити у историји. Нама пак не остаје друго, него да се научимо познавати и ценити наше старине, ако писмо ради да и ми упаднемо у у тако грубу погрешку. А ко не би рад био знати дела својих старих? „Každeho zajiste s otrlosti a surovosti vyzuteho a narodu svêmu neodcizeneho člověka srdce vře neukojena u tužbau страна 290 (тежњом) po hodnověrne zprávě o milych svých předcich, ale ještě více učeueho, provodiciho život svůj v na kach narodnosti jeho bliže se tykajicich, totižto v narodním dějezpytu (историји) a jazykosloví. (Slovanske starožitnosti, 4.)

И тако надамо се, да ово неколико речи не ће бити глас въпиѭштааго въ поустꙑн̑и, него да ће личити на она зрна, што падоше на добру земљу, и доношаху род, једно по сто, а једно по шесет, а једно по тридесет. На послетку: Кьсакъ ижє слꙑшитъ словєса моꙗ си и творитъ ꙗ, ѹподоблѭ и (њега) мѫжѹ мѫдрѹ, иже съꙁда храмниѫ скоѭ на камєни, и съниде дъждь и приидошѧ рѣкꙑ и дъхнѫшѧ вѣтри и нападошѧ на храмниѫ, и нє падє сѧ основана бо бѣ на камєни.

Седмица 1856.