О вама и за вас
| О вама и за вас (1943) Писац: Димитрије Љотић |
26. јула о.г. боравио је у Заводу г. Димитрије Љотић, изванредни комесар за обнову Смедерева. Том приликом одржао је предавање из кога доносимо следећи одломак.
Човек се коцка, људи га осуђују. Кажу: коцкар је. А како ми да останемо хладни када млади човек стави свој живот на коцку. Како да у нама све не затрепери? Како да не будемо несрећни, као да су у нас беси ишли, па нам раскидају тело? Како да не будемо узбуђени? И кад би то биле суве гране са нашег народног дрвета, које су дотрајале и које чекају само да бура наиђе и да их одломи, ми бисмо морали да се узбудимо. Ипак, и она сува грана расла је на оном зеленом храсту. Ни то одвајање не иде без бола. А шта је са лишћем зеленим? Шта је са гранчицама? Како да човек не помисли на њих које се раскидају. О, нисам ја против жртава. Како би човек могао бити достојан тога имена ако је против жртава? Жртва је ипак највећа ствар. Принети себе на жртву, изван тога нема ничег више. Ко то учини, тај је дошао на врхунац људског уздизања. Али принети себе на жртву ради онога, ради чега вреди изгубити живот. Тада се мора наћи мисао за коју се вреди жртвовати. Дати живот за нешто што не вреди, то није жртва, то је самоубиство — обична коцка. Само, коцкар који се коцка новцем је много паметнији него онај који се коцка у свој живот. Ви имате право да ми кажете: „И ми смо нашли једну мисао. Ја не кажем да нисте. Ја постављам само питање: „Да ли вреди за њу погинути?”. Индуси су диван народ. Велики, стари народ Културан. Индија је огромна, богата земља која је украшена највећим споменицима људскога духа. Индуси верују да човек не долази једном на овај испит што се зове живот. То је једина заблуда Индије. Она две нема. Она верује да се човек рађа бескрајно пута, све док не положи испит. Једном се рађа као цар. Ако не положи испит, онда иде у нижи род па се роди као трговац. Па кад не положи испит, онда се роди као парија, који од људског има само људски облик без људских права. Па кад не положи испит као парија, онда се роди као животиња. Али бива и обрнуто, па се прво роди као животиња, па положи испит, па се роди као парија. Па кад положи овај испит, онда се роди као трговац. Па онда као цар. Па положи испит као цар. Па се роди као мудрац. Па пошто положи испит, онда се роди као светац. Па положи испит као светац, па се онда више не роди. Онда се свршава његово рађање и улази у бескрајни живот — нирвану. Тако верују Индуси. И да сте ви Индуси, ја вам не бих замерио. „Родићу се хиљаду пута па могу бити и комуниста.” Али твој народ сасвим друкчије верује. Ти се ниси родио у Индији, него у Србији, која је већ 1000 година под Христовим крстом а његово веровање учи да се човек једном рађа а не двапут. Човек се роди и нестане га на овом свету. Према томе, за твој народ вреди она истина коју прича онај младић: Наћи истину за коју вреди погинути. Индијац може да ради како хоће. Његова вера оправдала би и ту лудост када се коцка са својим животом, али вера твога народа то не оправдава, јер ти само једном долазиш на овај свет и мораш добро да отвориш очи. Да пазиш шта радиш са својим животом. Тек што сте отворили очи дошли сте у онај историјски период нашега народа када је он посрнуо духовно. Ми верујемо у снагу нашега народа. Ми верујемо у велике могућности нашег народа. Верујемо да он неће ићи из пада у пад до своје пропасти. То нас и држи на овом најмучнијем путу који стоји пред људима.
Дете моје, кад би твоје веровање било истина, проклет био онај ко би те са тога пута одвраћао, јер заиста ми људи жудимо за истином као биљка која је никла у хладовини па се криви и извија тражећи прозор да изложи своје лишће сунцу, као што то чинимо ми људи, тражећи истину. Али то није истина. То није ни по корену ни по цвету. Истина је таква биљка која има свој корен, нарочито свој плод и цвет. Ја и ти се препиремо око стабљике. Ја по стабљици не могу да судим, судићу по корену и по цвету и плоду. Корен те мисли није истина, јер истина нема корен што се зове мржња, а та биљка којом се ви китите никла је из корена што се зове мржња.
Нећу ја данас да улазим у појединости, то би нас далеко одвело, него вас питам: шта је био корен ваше мисли, јер љубав није, пошто љубав нису осећали они који су ту мисао створили? Из древне мржње поникла је цела мисао, то је њен корен. Како онда, кад је корен злоба, може стабљика да буде истина? Само из корена љубави може да никне истина. Лењин, за кога је његов званични биограф Преображенски рекао да је више мрзео буржоазију него што је волео пролетаријат, имао је за главну карактеристику то што је био испуњен мржњом. Није Лењина покретала љубав него мржња. Маркса је исто тако покретала исконска мржња коју нико ко није Јеврејин не може да осети.
Извор
[уреди]- Љотић, Димитрије В., Сабрана дела. Књига 10, 1941—1945., Задруга, Нови Сад, 2001.