Ох, жао ми те је!
| Ох, жао ми те је! (1867) Писац: Лаза Костић |
Ох, жао ми те је, искрено ме љубиш
И питаш: да лʼ те љубим ја?
Но, јаднице, тим сама себе губиш,
Не могу да ти кажем: да!
И тог је било, љубио сам и ја,
У младом срцу живот кипну млад,
Алʼ око срца мога жесток огањ бија,
И прекипи живота прва слад!
И преста плам, и преврила је врева,
И утиша се срцу кип,
Алʼ ни од куда руке да долева
У срца мога недосип!
Још ни од куда милостиве руке
Да свете влаге лијне у пеар,
Нитʼ уздисајни од куд уста да разбуде
Испод пепела тињајући жар.
Но кад би знао да твоја рука мала
Милости даје, — кад би знао,
Скинʼо би с груди гвоздена мандала,
Око срца би пламен засијао:
И опет врева, опет жари знани,
И опет прекип, опет угас, јао! —
Ох, остави се, душо, мани ме се, мани,
Јер жао ми те је, жао ми те је, жао!
Извор
[уреди]Матица, 20. октобар 1867. Број 29. Година II, стр. 705.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Лаза Костић, умро 1910, пре 116 година.
|