Остављеној љубавници
Остављеној љубавници
Ти, што ме болним погледом
пратиш
против кога нема лека,
и од кога се не могу скрити;
ти, што ми молитвом бледом
путове косиш издалека;
сенко, што ми снове буниш -
ја ћу ти се осветити!
Ја ћу усести у црни Влак
ма ме живота стало,
и пролетећу кроз мрак у Мрак.
И из краја, где зрака никад није пало,
који је вечна пећина,
оплешћу бич од Мрака и Студи
и њиме ћу те бити по груди
и по голим плећима.
И крв ће те твоја облити
и под ноге ћеш ми пасти.
И онда ћу те обвити
у пешкир, ткан
од Срамоте и Страсти...
И проћи ће дан,
и проћи ће ноћ...
Твоје ће те сестре
хладном водом полити
у прво праскозорје,
да дођеш к себи.
И...
И...
у плачу ћеш ме молити
да одем даље, даље, даље.
Нећеш ме тада молитвом клети
црна сенко. И нећеш никад више
моје љубави хтети, моје љубави хтети...
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Душан Васиљев, умро 1924, пре 100 година.
|