Опроштајна песма

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Опроштајна песма
Писац: Милан Ракић


Milan rakic.jpg


Ево ме, Госпо, након триест лета
Са проређеном, прогрушаном косом,
Ко привиђење са другога света,
На Пегазу олињалом и босом.

Крај мене стрчи зарђала џида,
А њему, сваког часа, нога клеца,
И зато што смо старинскога вида
Ругају нам се раскалашна деца.

Нека их, Госпо. Нама није криво.
Нека им и то задовољство дамо.
И ћутаћемо. Што бих доказиво,
Када дорасту, кашће им се само.

Но ја бих, драга Госпо, опет хтео
Свагдашњу пошту да искажем вама:
У памћењу ми још је живот цео,
На срцу ми се не ухвати скрама.

Јест, још у мени прошли живот сјаји,
Чист ко на води лабудово крило,
Јер све је добро и честито било,
Смех, сузе, жеље, наде, уздисаји.

Све је у мени ко на гробној плочи:
Ја прошлост браним од смрти што прети.
Но оног часа кад ја склопим очи,
Тад све ће са мном засвагда умрети.

Ох, није живот рђав што је беда,
И невоља, и мука духу, нити
Што нам судбина вечно заповеда
А прохтеви нам никад нису сити,

Но заборав је, Госпо, сав и свуда,
Заборав свиреп, неумитан, зао.
Ни једна беда и ни један Јуда
Није ми никад такав удар дао

Ко ови тихи, стални заборави ...
Ах, драга Госпо, каква су створења,
Прекрасна телом, духом људи прави,
Као небесна нека привиђења

Нестала с овог нашег тужног света,
За која смо се клели да су она
Живота нашег смисао и мета
И да је без њих празна васиона ...

Њих данас, Госпо, густи коров крије,
А ми, са нашим ситним навикама,
Живимо мирно даље, благо нама,
Као да никад ништа било није ...

Ах, збогом, Госпо, и праштајте мени,
Старе ми очи пуне суза сада,
Док дан се гаси на пролазној сцени
И завеса, ко ноћ, лагано пада ...

Напомена[уреди]

Последња објављена песма, штампана у "Српском књижевном гласнику" 1929



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милан Ракић, умро 1938, пре 81 година.