Опорука

Опорука Писац: Михаил Љермонтов, преводилац: Јован Јовановић Змај

Вол’о бих, друже, да смо сад
На само двоје нас,
Јер ево, веле, — и сам знам:
Ту ми је крајни час.

Кад дођеш скоро селу мом
Под брених липа сен,
Дабогме, ја ћу онде већ
Бити заборављен.

Запита л’ ипак за ме ко,
Реци му удес мој:
Зрно ми прошло кроз груди,
Баш кад се поч’о бој;

Реци му, да сам погин’о
За цара и за дом;
И да су наши лечници
Лоши у послу свом;

А што се вратит’ не могу,
Није ми, реци срам;
И да их све и свакога
Од срца поздрављам.

Нађеш ли живе, оца мог,
Оца и мајку ми,
Поштеди слутње њихове,
Пожали старе њих;

А зашт’ им ништа не пишем,
Реци им, да сам лен,
И да се пук наш премешта
У метеј удаљен.

Има још једна сусетка,
Девојка млађана, —
Ма да те неће питати,
Њој реци све и сва.

Не штеди пуста срца јој,
Њој немој ништа крит’,
Ако се зар и заплаче,
Брзо ће с’ утешит’.

Извор

1896. Бранково коло, Година друга, број 7. стр. 194.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Јовановић Змај, умро 1904, пре 122 године.