Он зна све!
| Он зна све! Писац: Лаза Лазаревић |
У оно доба људи нису спавали ни седали, већ посртали с носа на уста и с уста на нос; с ногу су јели... али, да почнем с почетка!
Не може се казати да се није учио, али се владао до зла Бога рђаво!
Не би га иначе ни истерали из школе!
Не знам на нас друге, али на њега школа није имала никаква васпитна утицаја.
Он је се, покрај свега другога, и давио, и то три пут! А то неће учинити ни једно добро васпитано дете! Три пут! Два пут у Сави на купању, а један пут на бари, кад је пропао кроз лед... Он је био бијен пред сва четири разреда, што је насред пијаце испрегао коња из циганских кола и одјахао га низ чаршију... Он је конструјисао у скамији пред собом фину рупицу, у њој сакрио иглу на концу, и кад ко седне на то место пред њим, он само тргне конац и — наравно! А кад се дигнеш, не видиш ништа! Да Бог ме да се овај угурсузлук није могао сакрити оку професоровом, тим мање, што је увек онај који је седео пред Вучком по два-три пут на часу скакао и дерао се, а при том није дизао руку̑ у висину.
Он је...
Онога судбоноснога дана, он је, као и увек, био наш цар. Њих је пак предводио Ђокица Ђурић. Ђокица, који је био врло мудар цар и врло пажљив војсковођа, склони гро своје војске у кошару, у његовој авлији, и само нас је појединим деташованим одељењима иза дрвљаника и стрељачким ланцем иза тарабе узнемиривао. Ми напунимо шпагове каменицама, једним јуришем узмемо тарабу и нађемо се у њиховој авлији. Тада са отлукане полетеше каменице тако нагло, да наш центрум у нереду уступи, а крила почеше већ да се враћају преко тарабе. Ики разбише главу, Маркића ударише у леђа тако, да он поче плакати, и напусти бојни ред, претећи да ће нас све сутра тужити професору. Вучко, наш цар, видећи да код наших трупа нагло опада морал, командује «јуриш», али се нико не усуђује на утврђена непријатеља. Тада се и он врати и прескочи тарабу, извади ножић, па нас повија дерући се: «Свакога ћу пробуразити ко не јуриша»! Ту није било шале! Ми се очас поново нађосмо с ону страну плота, и полетесмо сложно напред, вичући «јуриш» и лупајући каменицама у отлукану.
Непријатељ се убрзо поколеба, и напусти своје утврђене положаје. Видећи да им је пресечена одступница, они с отлукане поскакаше доле на ђубре. Неки се предадоше, а неки потражише спасенија у бегству. Разјарен њихов цар, Ђокица, неустрашљиво полете међ нас, устреми се на Вучка; млатну га једном дурунгом по глави, па и сам наже да бежи. Али се Вучко стиште за њим, стиже га, и протера му ножић кроз бутину. Крв процури кроз панталоне. Ми се с вриском разбегосмо, и поређасмо по плоту, чекајући преплашено како ће се све свршити? Тада дотрчаше старији и — одведоше Вучка у апс! У прави апс! Где су прави апсеници! — У начелништво!
Тада, у другом разреду гимназије, њега истераше из школе.
Чисто нам је лакнуло! Нисмо га ми мрзили — сад се нешто мислим! — него смо му управо завидели и — бојали га се. А како да-га се не бојимо? Њега, који се није никога бојаo!
Па ипак!
Брата Видака бојао се као Бога!
Томе Видаку, који је тада био калфа, тужили смо се и ми, и јадна њихова мати, и учитељ, па доцније чак и директор гимназије.
Директор му је много гледао кроз прсте.
Али кад им мати умре, није нико више долазио да кука и плаче око директора; те онога дана, кад га пустише из апса, истераше га и из школе. Њега: Вучка Теофиловића!
После му је израдио брат Видак да га приме за шегрта у исту радњу, где је и он био калфа. И кажу да га је Видак душмански био! Све га, кажу, ногама газио!
Од то доба он је почео да се губи између нас, али успомена оста; и дуго дуго још после тога он је био наш јунак, наш недозвољен идеал!
Ми смо ваљда већ свршавали лицеј, кад је његов брат Видак почео за себе радити, и њега узео себи у радњу као калфу.
Кажу да га Видак, од како га је узео себи у радњу, није више ни прстом кључио... А шта ти ту није било?!
Један пут послао га Видак по вересију. Вучко дође у једну варошицу, покупи вересију, и дâ све на клопу. Сад се нашао и над попом попа! Сад се и он збунио. Кући не сме, а не зна куда ће? У то доба неки Циганин, који је водао мечку, разболи се на мртво. Вучко докопа ону мечку, па стане водати по варошици, и — у вече је имао толико новаца да опет окуша срећу у клопи. До поноћи већ је тако довео у ред своје финансије, да га је зора затекла на путу. далеко од те варошице.
Кажу да од то доба није више играо карата, али страст за коцкањем је остала, и документовала се у игрању крајцара. Игри, која је као што знате, готово искључно дечија, али се он ипак њоме забављао и дуго још доцније.
Исто тако кажу да му Видак није хтео ни речи рећи, кад је чуо шта се десило у оној варошици.
Још је неко саветовао Видаку:
— Море, што ти ово мало не попритегнеш?
— А што?
— Ама, море, није то ситна ствар! хоће он један пут сатрти све твоје имање!
— Нити га он може сатрти, нити хоће, каже Видак немарно.
— Море, он неће, али ће учинити, па после кад види да нема куд, а тебе се боји... пиха! Може се и убити!
— Па свак је господар од себе и своје главе, рече Видак позеленевши. А и ти би, вели дркћући од љутине, боље чинио да гледаш своја посла. Теби, чини ми се, нисмо ниједан ништа дужни; нити нас ти иједног хлебом храниш!
Онај пријатељ, наравно, види да ту не вреди тупити зубâ, па се није ваљда човек ни за једног више ни заузимао.
Али баш од тога дана Видак као да поче блаже, некако дружевније поступати с Вучком.
Дотле је он говорио Вучку:
— Иди одмах код Маринка магазаџије, па ћеш му казати, да сам ја казао... и т. д.
А од то доба рећи ће:
— Скочиде, Бога ти, до Маринка магазаџије, па гледај, како знаш, да он ону нашу ствар... и т. д.
Дотле је он с Вучком говорио највише погледима — речи су у њега у опште биле скупе — а од то доба је узео онај тон који се чеше о затегнуту интимност. Само и од тог доба, као и дотле, не би учинио ништа. што би налик било на каку изјаву љубави и братинске нежности. — Поверавао му је, као и дотле, неограничено све, и увек је за обојицу кројио подједнаке хаљине. И то је све!
Јест истина! И дората је давао Вучку погдешто да га јаше. А иначе — ником! — Оно, истина, тешко да би га ко други, осим њих двојице, и смео узјахати.
У оно доба људи нису спавали ни седали, већ посртали с носа на уста и с уста на нос; с ногу су јели... али, да Бог поможе!
Видак се за коју годину помеша међ' прве газде, и једног дана јави се он за моју сестру од тетке, Илинку Теча-Тодорову!
Испит и прстен био је заједно — као и обично у оно доба.
Теча-Тодор зовнуо је неколико својих пријатеља. Видак дође с братом и с неколико својих знанаца. Вучко је нашао шаркијаша и гајдаша.
У соби је владала тиха свечаност и нешто хладно, као оно на станици кад је већ три пут звонило, вагонска врата залупљена и чека се на писак локомотиве.
Устаде поп. Устаде и Видак и Илинка.
Поп изговори «неколико поучних речи о браку». Па онда упита њих двоје хоће ли се? —Одговорише да хоће.
Сад почеше љубити руку. Најпре попу и Теча-Тодору, па онда по редом старијим људима.
Честиташе им. И воз као да већ хтеде да се крене, и Стојан Приклапало већ намигну на Цигане да свирају и на девојке да служе вином.
И Илинка пође у кухину.
Тек уједан пут Видак се диже и викну:
— Илинка!
Она стаде као свећа, обори очи и поцрвене.
— Видиш, рече Видак тако некако озбиљно, још нешто има вечерас да се сврши... Прво: ево овај прстен!
Он скиде с руке прстен па јој га пружи. Илинка га стидљиво прихвати двема прстима.
Он се онда окрете брату и баци му један од оних погледа, који се бацају добро васпитаној деци, кад треба да изађу из собе:
— Отрчиде ти кући, те види јесу ли млађи свуда погасили ватру!
Вучко истрча пре него што је Видак и свршио своју заповест.
Тада се Видак окрете Илинци:
— Још нешто! рече он. Видиш: ово је мој брат! Ти већ знаш! Он је онако мало детињаст, али му и приличи... Ако нема ни оца ни мајке, није опет сироче... Има ко се брине за њега! Најбоље је сад да ти кажем... Видиш: прво њега да гледаш, па онда мене... Хоћу да му је кошуља с кошуљом, чарапа с чарапом... Најпре хоћу њему да полијеш, па мени; њега да послужиш, па мене! Њега немој увредити ни на жао му учинити, а мени већ... како ти воља! Видиш! То и ти, Газда-Тодоре, да чујеш!
Теча-Тодору као да не би баш по вољи ова погодба. Он се намршти и одби руком:
— То је ваша ствар! Како се вас двоје наредите.
— Е, је ли тако, Илинка? обрте се Видак опет њојзи.
Она климну главом.
— Упамти само то! А сад... Сад можеш ићи куд си пошла!
Она изађе. Одмах унеше вино и свакојако мезе. Убрзо Стојан Приклапало поче наздрављати. Друштво се развесели. С авлије чу се гајдаш и топот ногу у такту. У кухини Вучко међ девојкама, натерао фес на око, а шаркијаш иза њега бије по жицама и одсеца:
Ето праха под ногом!
И у соби Цигани развалише вилице и полегоше по ћеманетима. Бубањ у мозак пробија! Вино као гром!
Кад сам после три године дошао кући, одмах похитам Илинци.
Кад сам ушао код њих, видим чак у дну авлије, крај плота, а наслоњена на бунар, Вучка. Пођем чак око чардака, хтевши да га заобиђем и изненадим. Али, чим сам пришао ближе, угледам иза плота једно светло око, и, судећи по зајапреним образима Вучковим, закључим одмах да је το rendez-vous. — Хтедох полако да се сакријем и побегнем. Али у тај пар погоди ме оно око! Одмах за тим она као да се доиста издиже за читав хват поврх земље, као да доиста «прну» кад угледа мене, и одлете према кући.
Вучко погледа најпре забленуто пут ње, онда тек опази мене и, хтевши ваљда да ме превари, учини се да ме не види, и стаде једним сврдлићем ревносно бушити један котур дрвета, који је држао у руци.
И ја се, наравно, чиним невешт:
— Еј шта ти то, море, мајсторишеш? Помози Бог! Како си?
Он скочи и пољуби се са мном:
— Бог ти помогао! Хвала Богу! Како ти? Ето, правим колица моме малом синовцу!
Једва сам чекао да видим Илинку, која је још пре две године родила.
После свију облигатних и необлигатних питања, рекох му да ме води да је видим. И њу и дете!
Боже мој! Кака је то промена! Од девојчице — жена у напон! Дође ми као споменик, који сам видео онога дана кад је откривен усред голе пијаце, а сад се око њега развио питоми и величанствени парк.
Како дивно детенце држи у наручју!
Питао сам је за свашто. Хтео бих још нешто, али ми тешко иде. На послетку превалим преко језика:
— Како живиш?
— Добро!
— Знам! А Видак?
— Како?
— Видак! Како те пази? Какав је човек?
— Пази ме као и отац што ме је пазио, и, Боже прости, још боље. А добар је као добар дан, и — зна све!
— Како: зна све?
— Све, па тако! Што год рекне, онако мора бити! Свака му је реч света!
— Е, е, Илинка! Ти преда мном говориш као пред туђином. Па Видак је, брате, прост човек!
— Прост јест! Али да видиш ти само! Ако он није учио великих школа, опет он зна све науке!
— Зна да Бог ме и како се земља окреће!
— Па зна!
— Шта зна?
— Па како се земља окреће!
Ја се убезекнух. Нисам, наравно, ни мислио водити тако луда разговора, али ме однекуд сам језик поведе. Сад постанем радознао:
— Па добро, од куд он зна како се земља окреће, и од куд ти, као бајаги, знаш да он то зна, и од куд он косанћим да то теби прича?
— Е, прича он мени свашта! Ја њега питам, па он мени прича! Ја — за то што кажеш — ја нађем на ћупу с пекмезом један пут једну хартију, па тамо нешто пише за земљу, па ја питам њега, а он ми каже све! Јесте, Бога ми! И каже да су хтели да убију онога што је измислио да се земља окреће, онога... Гутенберга! Је ли Гутенберг се зове?
— Не! рекох ја упрепашћен.
— Е не знам сад, настави она простодушно, не знам баш како се зове... И Гутенберг је нешто измислио! Али видиш сад да он зна све?
— Видим, видим!
Њене се очи засветлише победоносном простодушношћу. Она ме дохвати за руку и уведе у велику собу. На орману под иконом стајала је једна тријестина лепо поређаних и лепо укоричених књига:
— Видиш! каже она, показујући поносито руком на књиге, видиш! Он зна све то! И мени много казује. Ето ово!
Она поче монотоно и с усиљавањем гласно читати: «Живот и чрезвичајна прикљученија славнаго Англеза Робинзона Крусе»... знам! То је онај што му се лађа подавила, па је после... пиха! све ми је то причао! А ово је: «Ру—ко—» Знам! То је «Руководитељ»! Ту има све, и сваки лек ту стоји и од сваке болести лек! А ово је...
— Остави, молим те књиге! Књиге су ме од куће отерале!
Ућутасмо. Чисто ми је било нешто мутно у глави. Играо сам се најпре с њеним дететом, па после ошљарећи опет поведем разговор:
— Је ли, Илинка, а овај Вучко?
— Шта?
— Како се с њим слажеш?
— Добро, Бог с тобом! Ја како него добро? Девер ми је!
— Знам. Али он је онако...
— Како?
— Онако — ћалов!
Она поцрвене:
— Ех, ћалов! чекај док му падне слеме на теме! Он је сад још дете!
— Мањ по томе што још игра крајцара. Дете! — а...
Ја хтедох рећи: «засукао бркове за уши», али то не беше истина, а с. Илинком се није смело говорити у сликама.
— Па дете, ја Бог ме! Он има, хвала Богу, ко се за њега брине! Он — она у целом разговору зваше свога мужа само «он» — он је њему што и мени: и отац и мајка! Па док је нама њега, ми можемо бити како нам драго. Ниједно нећемо гладовати... ни онако што год... Он зна све!
— Хм! А пије ли ово дете? Ја хотимнично ударих гласом на «дете» и показах руком у авлију, где је Вучко правио колица детету.
— Пије и пуши, али не пред њиме. Ја му тако скунаторим по коју крајцару да купи духана, и склоним га кад се напије, да га он не види.
— Хм! Не допада се мени то што твој муж њега мало не стегне.
Она спусти дете, које беше заспало, на душему, и чисто се љутито обрте мени:
— Ама кад ти кажем: зна он најбоље шта ради! Он зна све!
— Добро, добро, де!
С каквом слашћу се ја сећам свега онога!
У оно доба људи нису спавали ни седали, већ посртали с носа на уста и с уста на нос; с ногу су јели... И опет! Све је изгледало као да се сàмо пило, певало, и веселило!
И сам онај туњави Павле био је и добар трговац и добар јунак!
Кад нам једне недеље а после ручка, мало накривљеним, изведоше оседлане коње, ја сам мислио Павле неће умети ни закорачити... Још да видиш какав му је коњ! Па кад пође да уседне, он некако као разглављен, и као да се пење на крушку... Али чим се нађе у седлу — отпут други човек! Као да га заковаше! Коњ издиже главу, фркну, скочи једном-два, па стаде као укопан. А Павле се само стидљиво смеши, брише себи нос рукавом и глади коња шаком по врату...
Кад изађосмо из вароши, Видак се одмах одвоји од друштва, и стаде заигравати коња по трави крај друма. Коњ му беше отворен дорат и преливаше се на сунцу као скоро орибана тепсија. Он беше од оне кржљаве арапске расе, од које су коњи до скора били код нас на великој цени, а сада их са свим нестаје. Висок на ногама, кратка тела, пократка врата, мале главе, широких ноздрва и груди, великих очију. Глава и ноге су сама кост и жила, сапи су обично средином лако утолегнуте, као што се то звало «олукли», а из тога олука пружао се право назад и нешто на више реп, који је на разне кицошке начине чешљан, оплетан, на рђаву времену и на чворове увезиван. Ти коњи — да ли по нарави, да ли по рђавој дресури? — нису имали оне достојанствене хладноће и питомости коју би показао један Арапин или Енглез и онда кад би га шибао бичем и кад би му остругама парао трбух. На против: они су готово увек укварени, погдешто тако, да је само известан јахач смео узјахати извесног коња. Кад он савије врат, кад му жиле набрекну, кад развали ноздре и вилице и упрска се пеном из својих жвала, тад он, ма да је мало пре од куће пошао, дакће као да се с трке враћа и дркће као прут. Тада га се чувај! Ни онај немилосрдни ђем са клипом, који се забија дубоко у гушу, не помаже ништа! Савладан ваљда осећањем сујете, он пада у неки занос, и носи, мислиш, у смрт свога јахача. Ама и јахач је неки! Он натерује фес на уво и седи у седлу лако и нехатно као дете у љуљашци. Такога већ познаје коњ, њега трпи, ваљда и воли, али баш као да се њиме поноси, и тада се оба носе и као да се машају руком за облак.
А тај исти коњ, кад пођеш трговачким послом, кад преко њега бациш бисаге и вежеш срџаде у теркије — пође оним ходом, који се зове «раван», и ни дај Боже оне хале! Он зна пред механом прићи уз бињекташ и ногом давати знаке, које су механџије већ разумевале, те ти доносиле час вино, час каву и ракију.
Ми смо сви ишли широким путем, поигравали, «престројавали се», слушајући Павла, који је јахао неколико корачаја напред, и, правећи се стерешина, командовао нам по војнички. Само Видак што се издвојио, те иде ледином украј пута. Коњ му зечки поиграва, и, где би год видео какав оборен грм, јендек, кладу или бару, он се још издалека рогуши и фркће, знајући да ће га Видак пустити да прескаче. — Ма да смо и ми имали добре коње, и уздали се и у њих и у се, опет смо сви с прикривеним дивљењем погледали на Видака, који је некако необично лако и немарно, па опет тако поуздано седео на своме дорату. А дорат сав као насапуњен, и из оне пене импозантно се црвене грдне ноздрве као она два црвена фењера ноћу на локомотиви. Са стране, одакле га ми гледамо, засија се често његово око, које као да је искоса на нас бацао; и, ваљда видећи колико му се дивимо, полетао би час на једну, час на другу страну, час напред и упропнице — како би га кад Видак дарнуо једним или другим, или обојим листовима.
Јахање опија као вино. Човек појаше од куће с врло «мирољубивом» намером, али, чим уђе у весело друштво и зањиха се у седлу, почиње да губи свест и да се љушка неким херојским сном! Што веселије друштво, тим и коњи немирнији, и ти механички попушташ узду, придајеш листове, и онда се носиш некуда, куда те сама душа води, те се само на махове очешеш о земљу и већ као да се носиш под облаке.
Павле, који је опет код нас који смо у групи јахали имао најбољег коња, ијахао напред, поигра коња поребарке и гледаше неко време Видака на његову дорату. Ваљда га тај поглед толико савлада, да се он окрете нама и само дрекну:
— Хȁ сад!
Па пусти коња. А ми само набисмо капе на главе, пустимо дизгине, стегосмо листовима, и онда — духну један ветар поред ушију и очи засузише!
Тако смо летели неколико секунада. Павле беше напред, ја одмах за њим, остали за нама не знам како су ишли. Тек од један пут пирну нешто поред мене. Ја, који сам полегао по коњу и гледао само у плоче стражњих ногу Павлова коња, угледам сад Видака на дорату како пролете поред мене, обиђе и Павла, и, рекао бих, откотрља се на крај света.
И Павлов коњ одмаче мало од мога. Тада Павле диже високо десну руку. Ваљда је што и викао, али ко ће то чути? Тек ја, а видим и они за мном, почеше устављати коње. Сад смо се били опет сви зближили и толико само трчали да не изгубимо Видака из очију. Тада он опет скрену с друма на траву, па полете право једној високо затрњеној обали. Ми још више устављасмо. Видаков дорат одскочи од земље, подави ноге и понесе се преко високе обале. Чисто као да нас носи! Ено га на другој страни! Али га у један пут нестаде, и ми нејасно видесмо Видака, где као стрела кад је пустиш из лука полете главачке на земљу! Све се изгуби иза трњака! Павле дрекну: «погибе Видак» па забоде коњу бакрачлије у трбух. Ми се сви пустимо за њим и убрзо стигосмо на место плачевног призора.
С оне стране, а на два три корака од обале, видесмо један изврнут плуг и у ручицама његовим предње ноге доратове. Он је лежао поребарке, испружио вилице као мртав, јако му се распињу слабине и од њега се диже пара. Пред њиме тако, да му је преко њушке пребацио једну ногу, лежи Видак, потрбушке, лицем заривеним у земљу, и као што је изгледало без даха и знака живота.
Павле, који је једини с коњем прескочио обалу и први долетео до Видака, чим ово угледа, скочи с коња, забаци му дизгине за ункаш, пљесну се по челу да му одлете фес, па јаукну: «их, их! јадан ти сам» И онда паде ничице поред Видака, подметну лактове под лице и поче гласно јецати и трести се целом снагом.
Не знам ко је био између нас најприсебнији, те окрете Видака на леђа. Из уста му је лоптила крв, и цело лице беше умазано крвљу и скоро узораном земљом. Очи су биле изврнуте. Не знам да ли је дисао.
Павле по гдешто само дигне главу, погледа Видака, па само јаукне: «их, јадан ти сам» и брзо опет стрпа лице на лактове, мислећи ваљда да ћe се све ово као какав страшан сан, док он жмури, прометнути у веселу јаву.
Од дората се није могло прићи комотно Видаку, те с тога неко запе и извуче плуг испод њега, па га онда удари ногом у трбух. Познато је како ова хитра и јуначна животиња изгледа тако трома, десператна и мртва кад падне, а нарочито поребарке. Дорат, на први ударац у трбух, само јекну, али, на други-трећи, он се неспретно стаде опирати ногама о орање, и, на наваљивање са две-три стране, диже се, стаде као укопан и, с неким тајанственим расположењем и страхом, гледаше онај неред око себе.
И ми смо стајали као луди, не знајући шта да радимо? Неко је само рупцем обрисао Видаку крв и земљу с уста и лица. али се он не разбираше. Договорисмо се да трчимо по кака кола. Осим Павла, појахасмо сви коње и разлетесмо се на све стране. И враћасмо се, и опет трчасмо, и на послетку неко доведе за собом једне добре тарнице.
Претресосмо сено у колима, па положисмо у њих Видака, код кога се сад могло опазити да дише, и чути да му нешто кркља у грудима.
Павле привеза Видакова дората за чатлов, па сам појаха напред пред колима. Ми други опколисмо кола и, шишкајући коње, ћутећи и невесело, пођосмо уз кола.
Павле се сваки час обзираше погледајући час у кола, надајући се зар да ће видети отворене очи у Видака; па бацајући после поглед на нас, читајући ваљда с наших лица наше мишљење о стању Видакову. Али и оно што је видео у колима и оно што је видео на нашим лицима, учини те он у један пут скиде фес, тури га себи на очи, па се преви коњу до ункаша. Ми видесмо само где му се тресу плећа и слабине, и сви бесмо готови да плачемо.
— Ах! мислио сам се ја, шта ће она јадна Илинка? Убиће се, Бог и душа! И шта јој вреди остајати са оним црвом и оним алауком, оним летиветром, оним Вучком!
Од запада као да се неко грдно, велико, црно крило поче надносити над нас, над пут, над васељењу. Већ сумрак, а ми полако улазимо у варош.
На самом уласку, Павле пружи десну руку у висину. Спровод стаде. Он притера коња колима, наже се до самих уста Видакових, после се мало одмаче и оштро га гледаше, па му онда опет принесе ухо. Онда се опет диже, исправи се у седлу, и, нешто размишљајући, гледаше у већ суро небо, па онда тури фес на очи и поче се поново трести. Окрете коња и пође напред, али феса не метну на главу, него га држаше у десној руци, спустив је низа се. Чини ми се, а не знам из каког разлога, да неки и од нас поскидаше фесове, кад коњи почеше ударати плочама о калдрму.
Кроз варош се ишло још лакше него пољем. Свет, најпре из радозналости, а после из учешћа, поче пристајати уз кола. Никоме ни на ум не падаше да отрчи напред, да «спреми» фамилију и, што је још главније, да дозове доктора; те тако цео спровод, који је од стопе до стопе растао, иђаше тихо и суморно као облак који изненада носи олуј, град и громове, и заустави се пред кућом Видаковом.
Пошто је била недеља, то је све било затворено. И на Видаковој кући била је затворена и капија, и ћепенци на дућану, и све је изгледало као да затвора очи и обрће главу од овога жалосног призора.
Спровод стаде, и сав свет плашљиво и с учешћем погледаше на капију, из које тада излете Илинка, и као луда скочи преко точка у кола, и паде по Видаку. Она је јаукала из гласа, али ништа друго није говорила осим: «jaoj, jaoj, jaoj».
Тада од некуда искрсну и Вучко. Као да се нигде не придржа руком кад ускочи у кола. Стаде у њима усправо као сељачка млада, погледа доле пред собом бесвесна Видака и украј ње тугом убијену Илинку, погледа горе у небо, па опет доле, и онда се целом преданошћу своје душе, силно и искрено као циганка, лупи песницом у груди, па се и сам сроза поред њих двога. Али, као да се о нешто опече, он у исти мах скочи, и крепко ухвати Илинку за раме:
— Диж' се, снâко! Глас му дошао звонак и одсудан. Очи му се светле.
Илинка се као послушно дете диже, предвостручена и пресомићена.
— Па он је још жив! викну Вучко некако кличући и гледајући у небо, као да тамо горе некоме говори. — Силази доле, снако!
Она, послушно и придржавајући се за свет, сиђе с кола, очигледно не разбијајући се шта се од ње ради.
— Деде још један на кола! викну Вучко оним промењеним гласом.
Неко ускочи у кола. Њих два подухватише Видака и предадоше неколиким рукама, које су биле пружене према колима.
Тако Видака скидоше с кола, унесоше у кућу и у собу, свукоше, обрисаше од крви и положише у постељу. Али се он не разбираше.
Тада Илинка на сав глас јаукну:
— Куку мене, кукавици! Шта ћу јадна са оним сирочетом? И појми да падне по Видаку.
Али се Вучко утаче и придржа је да не падне. Стаде пред њу, истури груди, погледа у таван па се опет лупи шаком по грудима, али у овај мах кокетно и као глумац коме је стало да начини ефект:
— А ја?! Зар ја нисам жив?! Зар...
Али га глас издаде. Он тури обе руке на очи, излете на поље, протрча кроз сакупљен свет, дотрча до кочија у којима је Видак довезен, седе на њих, ошину коње и — нестаде га.
Видак је тешко и равномерно дисао. Илинка се наднела над њега, не миче се и плаче. Ниже ногу Видакових, на патосу, седи прекрштених ногу и с лицем у рукама добри и простодушни Павле. И он се не миче и плаче. У соби је пуно света.
Сви нешто шапућу.
У тај пар чу се опет тандрк кола. Она стадоше пред кућу. У собу улете гологлав и разбарушен Вучко вукући за собом доктора.
Кад доктор ступи у кућу, он се најпре с прага још оријентиса.
— Але сви баби на поле!
Вучко отвори широм врата. Изађоше жене па и људи. Илинка и Павле остадоше само на својим местима.
Доктор приђе, клече поред Видака и ослушкиваше га. Пипа му пулс, прислони ухо на груди, заврне капак па гледа очи, завирује око уста, око носа, око ушију. Штипа га по ногама и по рукама. Пипа га и притискује свуда од главе до пете, а кад дође до десног рамена каже: «ја, ја, hat ihm schon». После му поново брише крв с одртог лица, отвори му око па примиче и одмиче свећу, опет пипа пулс и подиже главу.
Тад се диже и обрте Вучку:
— Он јест так пал? И показа руком: главачке.
— Так пал! рече Вучко, и он показа руком.
— Он је не блувал?
— Не блувал! каже Вучко.
Опет доктор узе пулс и као у некој недоумици слеже раменима.
— Он јест жив? каже Вучко.
— Але так, брату! Видиш он дише!
— Ама хоће буде још жив? каже Вучко.
— Але то Бог зна! Он је не блувал, не му је шла крев з носу, не му је шла крев з уха. Пулс — он опет ухвати за пулс и погледа у сат а, као да некоме горе на тавану говори — так и јест: восемдесет! Он може бит не розлупал је там главу где то јест смертно! Але, брату, ти то не розумиш!
— Ама, човече, ја розумим! Само ти мени будеш лечиш брата, ја теби будем платим, ама све жут дукат, хеј!
На докторовом лицу показаше се знаци негодовања и презрења:
— Але ти так прост! То Бог може лечи! Чекај, брату, до јутра, то увидиме! Он сад само зломал ову кост, и мозак у него... але ти то не розумиш!
Он показа десну кључну кост. Потом узе једне тканице, те њима увеза Видаку обе руке поврх мишица, па унакрст на леђа притврдивши, укрути у неколико десни зглавак у рамену да се не миче. Приписа неке прашкове и нареди да се на главу трпају хладне крие.
У оно доба није у јесен било леда ни за пиво, а камо ли за болеснике.
Потом се он диже и оде, обећавши да ће сутра рано доћи.
Чим доктор изађе, Вучко, који је дотле клечао поред Видака и пиљио у доктора, скочи и разгоропади се:
— А што стојиш ти ту, Стојане? дрекну на момка. Тестију па на воду! Живо!
— Ти, снâко, дај пет-шест пешкира! Скочи!
— А ти, Павле, брате... што му је ту му је!
Глас му се размекша и поче да га гуши, али се брзо протури у онај нови глас Вучков; глас, који ме текну и подсети на оно срећно доба кад је Вучко као наш «цар» с ножићем у руци викао: «јуриш».
— Ти, Павле, скочи у апотеку! Ама кад ја мислим да си тамо, а ти већ да си овде! И реци му, ономе апотекару, реци му да добро начини, да не жали јеспапа! Нека да Бог лека, платиће му се што не вреди!
Опет му клизну глас:
— Хајде, мој лепи Павле, мој по Богу брате!
Све се разлете.
Тада Вучко баци на ме један поглед, у коме као да беше нека молба за дозвољење, и онда се простре по Видаку и горко зајеца.
Већ по поноћи, Видак се разабра. Сутра дан доктор кад је дошао констатовао је поново само прелом кључне кости и потрес мозга. Вучку је он објашњавао «што мозак му делал так так» и мућкао руком; на што је онет Вучко питао: «ама шта то? Није то то, него је то... ама знаш, он мораш са свим оздравиш»!
После је доктор опет казао «не розумиш», а Вучко опет «розумим» и и тражио још какав лек, «ама што-год добро, знаш! као оно синоћ»!
Тек Видак је, тешко разбијен, потресен и са сломљеном кључном кости, лежао с изгледом на потпуно оздрављење.
За време његовог боловања, ја сам запамтио неколико ствари, које морам испричати.
Често сам седео с Вучком у дућану, где је он сада био сам с момцима, према којима се био тако променио, да су се они чудили и нису умели да се нађу. Све је био нешто забринут и намрштен. Не знам шта би калфи Јешици те га једном онако срдита дрпну за пеш од гуња и са свим пријатељски позва да играју крајцара. Вучко се зграну, истеже шамаром, и Јешица лупи главом о бадију са зејтином.
— Зар ти, бре, мислиш да је ово механчина, а не трговачка кућа?
Од тога дана, и најстарији калфа поче га звати «газда» Вучко.
Хтео бих, а не знам како ћу вам описати како је Вучко постао некако са свим други човек, са свим други, и опет му је са свим приличило. — Уозбиљио се! Неће ни да говори с његовим пајташима. Каже им: «прођи ме се, молим те; видиш да сам у послу! Знаш да је бата болестан»! Пази на сваку пару. Не облачи ни недељом нових хаљина. Нигде не стаје. Сад је у дућану; сад у одаји где момци шију гуњеве; сад на чардаку где се прегрће шишарка; сад у магази где отачу ракију; сад у подруму где претачу вино... Дао Бог берићета! Муштерија навалио, посла на све стране! Пада пара као плева!
Било је ствари које онда нисам ни разумео!
Једног дана уђем у кућу да обиђем Видака. У кухини застанем Вучка с Илинком, нешто шапућу. Кад се поздравим с њима и добијем одговор да је Видак добро, они без устезања наставе преда мном разговор:
— И да ми даш, молим те, један грош да купим дувана, рече Вучко шапћући. Нисам пушио има три дана!
— Лудаче! рече Илинка вадећи из џепа и дајући му полутак. — A што не узмеш из чекмеџета?
— Немој, молим те!
— Ама што кад он каже?
— Нека, ако! Хвала ти! рече он, и, као дете, подигравајући истрча из кухине.
Једне суботе, после подне, нађем Павла, кога сам био јако заволео од онога дана, нађем га на пијаци, држи једног шарана на прсту.
Он се мило и добродушно и радосно насмеја кад ме угледа, и издиже шарана на прсту:
— Хајде дођи довече к мени на вечеру!
— Нећу, брате, на бећарску част, па да знам да умеш начинити и аласку чорбу. Него знаш шта? Дај тога шарана овамо!
Он ми даде. Ја изберем још два добра икраша из корита преда мном, платим и пођем с Павлом:
— Идем ја сад све ово да дам Илинци да она нама спреми, па довече дођи и ти. Знаш како ће бити мило Видаку.
Павле се радосно пљесну рукама, и дође у вече с једном грдном чутуром.
Тек кад смо већ хтели сести за вечеру, дође Вучко из дућана с «пазаром» и с рачуном. Видак му рече да седне да вечерамо, па ће после гледати посла, и ми се одмах наклописмо на рибу, и почесмо «пробати» Павлово вино. Бог ме се омиче! E после развезосмо разговор, све дође на ред, па на послетку и Вучко хоће да преда Видаку пазар и положи рачун. Ништа не разумем њихов разговор (можда због Павлове чутуре), ама видим где нешто дуго говоре; и, мало по мало, дође до озбиљних речи. Онда Вучко, онај исти туњави Вучко, поче да лупа руком о софру, да помиње неку вуну, мед. Һитајку, морокошње, гуњеве и шта ти ја знам, и, све више долазећи у ватру, поче по једној хартијци, коју извади из гуњчета, лупати руком:
— А ово?! Је ли ово два пут два: четири?
Видак љутито докопа ону цедуљу из руку Вучкових, и оштро му погледа у очи, па онда у један пут прсну у смех и загрли га:
— Та зар ти, болан, не видиш да се ја с тобом шалим. Ја, треба да знаш, ја...
Он докопа са стола пуну чашу вина и укап је испи:
— Ја, треба да знаш... мени... Мени ништа не би било тешко да сам морао умрети! Ја сам знао... па знао сам да Бог ме! Точи!
Ала смо се после накитили да нико од нас није видео како се Видак наслонио на ону руку, врх које је сломљена кост, ма да смо сви сматрали за дужност да на то добро мотримо!
Прексутра дан Видак изађе у дућан, истина с увезаним и укрућеним плећима, али тек!
Вучко се одмах повуче и помеша у момке, који од један пут изгубише сав респект према њему. Помислите! Тога дана он цепа једну главњу на дрвљанику, зајапурио се, па даје секиру калфа-Јешици:
— Деде, Бога ти, сустах! Умори ме ова бабетина.
Јешица узе секиру и безобразно се окрете Вучку:
— Хоћу, ако ћеш после да играмо крајцара!
Вучку заиграше очи. У један мах као да се колебаше; али у исто време, а не знајући за што, он осети да би то било сад не само детињасто, него и стидно. Као да нагло збаци нешто са себе, окрете се намргођен Јешици и пружи му секиру:
— Држи ту секиру, па ради што ти се каже! Зар хоћеш да...
Посрамљен Јеша узе секиру и љутито стаде ударати по главњи.
Вучко пође у кућу. Кад се беше одмакао од Јеше тури руку у шпаг, извади један куршум, којим преврће крајцаре, и завитла га далеко преко куће.
Тога истога дана у вече, пред вечеру, дошао Вучко у кухину, окупио Илинку те му баци на маст парче хлеба, и он то «мезетише». И ја се прибијем уз њих и — подмладим се.
Илинка необично весела што је Видак прездравио. Све се нешто смешка, намигује на ме па задева Вучка.
— Је ли, дешо, што је остави, болан?
— Ћути, молим те!
— Није, Бога ми, не шалим се! Девојка плаче, уби се! Каже: не мариш за њу!
Вучко скоро да плаче:
— Немој, молим те!
— Ама није, Бога ми ти кажем! Она каже: од како се он поболео, ниси јој ни лепе речи казао!
— Немој, снâко, жив ти син!
Илинка ућута као заливена. Намигну само на ме и показа очима на Вучка, који побеже из кухине.
— Умре за њом! каже Илинка.
— За овом газда-Станишином? упитах ја. А је ли кака девојка?
— Бог с тобом! Нема је одавде до мора!
— Видео сам да је лепа... Него онако...
— За «онако» је — прођи је се! Кажем ти: нема је ни у трећем царству!
— А хоће за Вучка?
— Пȍлу̑ди!
— А он за њом?
— Уби се! Него њен отац нешто као да затеже... Неће овај мој Турчин да одреши језик, а све би ишло као подмазано...
Илинка се уозбиљи и замисли. У један пут се окрете мени као с неким протестом:
— Сви они однекуд Вучка држе за онако некако... за лака посла! Ама ја ти кажем: он је један човек да му нема пара! Није га баш ни он много... Ама тек знаш: он је онако некако одвојио: Зна, брате, све!
— Знам, знам! Видим и ја да Вучко није неки ветропир!
За недељу позваше ме на ручак. Позват сам чудновато. Видак ме је звао. Казао сам «добро»! «Не, рече он, него на извесно да дођеш»! «Па да дођем, долазио сам и досад, и не избивам ти из куће»! «Знам, али никако друкчије да не чиниш»! «Ама Бог с тобом, човече! Само ако будем жив и здрав»!
Дођем, наравно, на ручак. Застанем Вучка у авлији, као и обично, с малим на руци а с очима преко плота. — Обукао се као да је васкрс! Зачудим се и запитам га: «шта је то»? Он слеже раменима: «казао бата»!
Кад уђем у кућу, зачудим се још више. Видим и Видака: турио на се што је имао најбољега! Још ме више зачуди кад видех где му Илинка задева под појас нову, дивно везену дуванкесу, па се измиче да види «како му стоји». — Па онда он извади дуванкесу испод појаса, и, као кријући је, тури је на прси под џемадан.
Ама шта је ово? Или сам ја луд, или је данас нешто онако од себе лудо? Па Видак и не пуши!
Али сам се тек изненадио кад уђох у собу и видех, осим нераздвојног Павла, још и попа и г. Стојана писара. «А шта ће ова двојица!?»
Опет изађем на поље и питам Илинку. Она се смеје детињасто и стежући песнице, као деца кад се нечему особито радују:
— Иди, иди, молим те, у собу! Хвала Богу! Устао човек из мртвих! Данас био први пут у цркви! Па како да нисмо весели?
— А?! То ли је!
Тако је, тако је! И Стојан писар му је ваљда добар пријатељ! Нисам га, истина пре виђао код њих, али... А поп? Е, већ то наравно: из цркве га свратио!
Седосмо за ручак. Једосмо, писмо. Сипа, брате, поп оно вино, па као у мешину! А све наздравља! Куцај се — мораш пити. Пòпи̑, обриши бркове, опет пòпи̑! — Написмо се!
— Је ли, Видаче? викну у један пут поп гласно и громко, као да је Видак на пушкомет од њега.
Пијан ли је, луд ли је?
— Чујем, оче! викну Видак и сто тако.
— А како ти се влада овај твој Вучко?
— Зар овај мој брат рођени?
— Јȁ, он?
— Да Бог чује, никад боље!
Вучко побледе као крпа, а очи му се наводнише.
— Ама па што ти њега не жениш?
— Ама не могу док не видимо најпре има ли чиме хранити жене! А, господин-Стојане?
Сад се направи један театор, из кога се ја на једвине јаде сећам ових појединости.
Устаде поп и скиде читу, уста Видак, уста Илинка, Павле, господин-Стојан, па и ја с Вучком.
Господин-Стојан извади из капута (у оно доба је по који «господин» већ носио «немачки»), једну велику хартију, и поче и он онако лудачки дерући се читати:
«Уговор. Измежду нас два рождена брата, мене Видака и мене Вучка рождене браће Теофилович, относећи се на чрез наш заједнички труд стечено, наше заједничко и братско имање о томе као што сљедује...»
То беше уговор по коме Видак прима свога брата Вучка у ортаклук и заједницу са собом, и цело своје имање назива њиховим заједничким.
Господин Стојан је грцао при крају. Добри Павле поче на глас јецати, а и нама свима ударише сузе. Вучко приђе руци попу и Видаку. који га исправи и пољуби се с њим у лице. После се Вучко пољуби и с Илинком и с нама другима.
Од суза и од вина, не знам шта је све даље било. Сећам се само да сам се, неко време после тога, обзирао за Вучком и видео га где седи у углу собе, у дну, сâм на миндерлуку.
Ваљда Видак примети кога тражим, па викну:
— О, Вучета!
— Чујем, бато!
— Седи, човече, па замагли! Дајде, Илинка, онај чибук!
Илинка излете из собе и за један тренутак врати се с једним чибуком од абоноса са грдним ћилибарским такумом.
Видак узе чибук из њене руке, па га даде Вучку:
— Пали!
Вучко се опипа око паса.
— Нутоде! рече Видак. А ти ово што си везла и заборавила!
Он извади ону дуванкесу и даде је Илинци, која је опет предаде Вучку:
— Пали, дешо!
Вучко се намршти. Наби песницу дуваном, па онда наби симсију, Испружи је украј себе, па рече Илинци:
— Викни де, молим те, момка!
— Нека, ја ћу! рече Илинка и дотрча из кухине са жишком у машицама.
Вучко гута дим, а још више пљувачку. Вуче и ћути, док већ у лули не поче кркљати. Онда истресе, напуни другу и припали је кокицом. Одби дим-два, па преко чибука:
— Вала, бато, она се шишарка сасуши! Дошла већ као барут! Не знам што је чуваш? Ја бих је продао!
— Ама искао нам је и комшија Станиша, па се не погодисмо. Него сам му ја и ова твоја снаха поручили да ћемо довече доћи да просимо за тебе његову Милку, па, ако то срећно свршимо, ласно ћемо се погодити за шишарку. А?
И испросисмо је. У неко доба ја бацих Циганину плету на бубањ и ухватих Илинку за руку:
— Хајде да се иде! Хајде ја и ти да пођемо, неће ли још когод за нама! Овоме краја нема... Знаш да ми је глава оволика!
Дигоше се и остали. Пођосмо.
— Чујеш Илинка, овај твој Видак и Вучко; па, брате, и Павле и Станиша и сви ови ваши људи, ово онако некако! Буди Бог с нама... Чудно!
— Ех, рече Илинка победоносно, не знаш ти још ове наше људе! То ти не стаје ни дан ни ноћ! Они не спавају ни седају, већ посрћу с носа на уста и с уста на нос; с ногу једу... И опет свуда стигну и знају кад је чему време и прилика... У њих истина изађе и по шест џандара у картама, али један другом дају стотине дуката у четири ока. — И веруј! Знају ти они шта хоћеш! Ето он! Ама он зна све, као један Гутенберг!
— Зна, није вајде. бадјава!
(1889)
Извор
[уреди]- Лаза Лазаревић (1890), Он зна све!, Београд: Српска краљевска академија. (заједно с приповетком Ново оружје Сима Матавуља)