Омер Хрњичин избавља свог оца буљук-башу Муја и тридесет сужања (Коњиц)

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

0001 Сједи тридес’т у Удбини ага,
0002 А пред њима Ћејван ага стари.
0003 Ћејван гледа лугу зеленоме,
0004 Из луга се коњик помолио.
0005 Онда рече Ћејван ага стари:
0006 „Ето мени бега Мустај бега
0007 Са јуначке Крајине и Лике”.
0008 Паде беже пред пјану мејхану,
0009 Па он сједе међу тридес’т ага
0010 И он грозне сузе пролијева.
0011 А вели му Ћејван ага стари:
0012 „Што прољеваш сузе од очију?”
0013 Говори му беже Мустај беже:
0014 „Знаш онога вакта и земана,
0015 Кад од цара ситан ферман дође,
0016 Да се иде к Стамболу бијелом,
0017 Да смјестимо агам’ агалуке.
0018 Па ја одох бијелом Стамболу,
0019 Оста моја на Крајини кула.
0020 Хабер паде у земљу њемачку,
0021 Да ј’ отишо беже од Стамбола,
0022 На Лику су Власи ударили
0023 И на моју пребијелу кулу;
0024 Моју танку кулу поробили,
0025 Моју кћерцу Злату одводили,
0026 Ев’ од онда четири године,
0027 Никад пуста гласа ни хабера!
0028 Када јутрос зором подранио,
0029 На вратима халка ударала.
0030 Кад ја падох пред авлијска врата,
0031 Ал пред вратим’ књигоноша млада,
0032 Од великог сента њемачкога:
0033 „ „Је ли ово кула Мустај бега.” ”
0034 А ја вељу књигоноши младу:
0035 „ „Ево куле бега Мустај бега.” ”
0036 Он ми даде књигу шаровиту!
0037 Кад ја видјех књигу шаровиту,
0038 А кад књига моје кћери Злате:
0039 „ „А мој бабо, Мустај беже лички,
0040 Јазук теби и твојему шану,
0041 Гдје ја сједим четири године,
0042 У Јаноку у бијелом граду,
0043 А ти глава од Бутун Крајине,
0044 Па ме кадар избавити н’јеси.” ”
0045 Па се јесам јутрос потуркао,
0046 Који би се јунак налазио,
0047 Дао бих му стотину дуката,
0048 Да провиди у Јаноку кулу,
0049 Је ли ондје моја кћерца Злата;
0050 Ако би ми Злату избавио,
0051 Дао бих му по имања свога.”
0052 Све му аге ником поникоше,
0053 А у црну земљу погледаше,
0054 Али не хтје једно момче младо,
0055 Већ он бегу тихо говораше:
0056 „Ја ти паре ни динара не ћу,
0057 Ја ћу ићи до Јанока б’јела,
0058 Провидјећу у Јаноку граду,
0059 Је ли у њем твоја кћерца Злата
0060 И прави ти хабер донијети.”
0061 А вели му бег Мустај бег лички:
0062 „Хајд’ отолен, ти пасје копиле,
0063 Не зна ти се, ни ко ти је бабо,
0064 Камо л’ да ти до Јанока сиђеш.”
0065 То дјетету вома деспет било,
0066 Из мејхане на ноге скочио,
0067 Па окрену бијелој Кладуши
0068 Под бијелу Хрњичину кулу.
0069 А на кули остарјела мајка,
0070 Кад погледа испод танке куле,
0071 Опазила свог Омера сина,
0072 Све он иде а зној отираше;
0073 Док он паде у бијелу кулу,
0074 Дочека га остарјела мајка:
0075 „Шта ј’ Омере, а по Богу сине?” —
0076 „О старице, стара кукавице,
0077 Мене беже копиљаном ваби,
0078 Те ми рече јутрос у мејхани:
0079 Не зна ти се ни ко ти је бабо.”
0080 Проговара остарјела мајка:
0081 „Како не зна, мој Омере сине,
0082 Бабо ти је буљук-баша Мујо,
0083 А амиџа нејачак Халиле,
0084 А даиџа Гојановић Мехо.
0085 Теби није већ година било
0086 Ев’ од онда шеснаест година,
0087 Кад твој бабо чету покупио,
0088 Па он оде сенту њемачкоме.
0089 Иза тога до недјељу дана,
0090 Тамам жарко огрануло сунце,
0091 Јека стаде испод танке куле,
0092 Ја погледах на пенџеру млада,
0093 Кад ево ти бабова ђогина,
0094 Свега коња поштрапала крвца,
0095 На њем’ нема Муја, баба твога.
0096 А ја млада ухватих ђогата,
0097 Па га свезах у топлу подруму,
0098 Ев’ од онда шеснаест година,
0099 Ја не знадох, мој Омере сине,
0100 Ја л’ су онда Турци изгинули,
0101 Изгинули ја л’ су осужњили.”
0102 Онда Омер тихо говораше:
0103 „Мајко моја, кухај брашљенице,
0104 Тетко Ајко, извед’ ми ђогина,
0105 Ја ћу рано до Јанока сићи,
0106 Ил’ ћу своју изгубити главу,
0107 Ил’ бегову Злату ја видјети.”
0108 Ајка трче по бегова ђога,
0109 Сигура му коња од мејдана,
0110 А стара му брашљеницу спрема.
0111 Па спремише малога Омера,
0112 Сведоше га до коња ђогата.
0113 Омер мали узјаха ђогина,
0114 А вели му остарјела мајка:
0115 „Мој Омере, моје д’јете драго,
0116 Пусти коњу дизгин на јабуку,
0117 Добар ће те ђогат однијети
0118 Под Кунару високу планину;
0119 Ондје има велика ливада,
0120 На ливади двије танке јеле,
0121 Ондјека је почиваљка стара.
0122 Ондјека су почивали Турци.
0123 Ту Омере мореш починути,
0124 Па узјаши на ђогата свога,
0125 Добар ђогат добро путе знаде,
0126 Носиће те у Јадин планину.
0127 Док изиђеш на Јадин планину,
0128 Данак ће те б’јели оставити,
0129 А ноћ ће те мрка прихватити,
0130 Сврнуће ти ђогат на лијево,
0131 Ондјека је бунар вода хладна.
0132 Ту, Омере, осједи ђогата,
0133 Па ћеш ноћцу туде преноћити,
0134 А у јутру рано подранити.
0135 Када сиђеш у зелене луге,
0136 Срешће тебе двије раскрснице,
0137 Не Омере, на лијеву страну:
0138 Ондјека је чардак пандурица,
0139 У чардаку харамбаша Павле,
0140 А за њиме стотину хајдука,
0141 Што чувају Јадину планину,
0142 Да не прођу низ Јадину Турци,
0143 Већ окрени ти на десну страну.”
0144 Тада Омер отишће ђогата,
0145 Омер паде под Кунар планину,
0146 Гдјено јесте почиваљка стара,
0147 Гдје су прије почивали Турци.
0148 Ту је Омер мало починуо.
0149 Опет Омер посједе ђогата.
0150 Тама паде на Јадин планину,
0151 А за гору залазаше сунце.
0152 Сврну ђогат на лијеву страну,
0153 Туде нађе бунар воду хладну,
0154 Ту му стаде ђогат од мејдана.
0155 Омер мали одсједе ђогата,
0156 Па је туде заноћио ноћцу.
0157 Кад је тамам по јацији било,
0158 По планини завијаше вуци.
0159 Омер мисли мисли свакојаке:
0160 „Јадан ти сам јунак до вијека,
0161 Ово мени прво четовање,
0162 Бој’ се мене санак преварити,
0163 Па ми вуци изјести ђогина;
0164 Да бих ишо уз гору Јадику,
0165 Гора густа, а планина пуста,
0166 Помрклина, ни мјесеца нема.”
0167 Све мислио свакојаке мисли,
0168 Све мислио, на једну смислио,
0169 Онда мисли: „Ни ноћити не ћу!”
0170 Онда Омер узјаха ђогата,
0171 Па окрену низ Јадику пусту,
0172 А све вију око пута вуци.
0173 Тамам сабах зора осванула,
0174 Омер паде под Јадик планину,
0175 А кад паде на црвене ст’јене,
0176 Ту га жарко обасјало сунце.
0177 Онда сиђе у зелене луге,
0178 Сретоше га двије распутнице,
0179 Онда Омер коња заставио:
0180 „Овдје мене мајка свјетоваше,
0181 Да не идем на лијеву страну;
0182 Вјера Бог ћу на лијеву страну.”
0183 Па удари низ зелене луге,
0184 Помоли се бијелом чардаку,
0185 На Омеру маџарске хаљине.
0186 Подранио харамбаша Павле,
0187 У чардаку харамбаша Павле,
0188 Из чардака гледа у Јадику,
0189 Док низ луге паде коњаниче.
0190 Код њег сједи бајрактар Видаче,
0191 Онда вели харамбаша Павле:
0192 „Вид’ Видаче, оног коњаника,
0193 А на њему маџарске хаљине,
0194 Пани друму за студену ст’јену,
0195 Да видимо ко је и како је,
0196 Има л’ пасош и од ког је краља.”
0197 Вели Видак: „Ни макнут’ се не ћу,
0198 Биће оно неко од Турака,
0199 У тебдилу у нашем од’јелу.
0200 Има пуних дванаест година,
0201 Како овдје ја Јадику чувам,
0202 Дочекујем по Јадики Турке,
0203 Доводим их теби у чардаке,
0204 А кад сиђем к Јаноку б’јелом,
0205 Када мени мог јунаштва нема,
0206 Већ се броји све твоје јунаштво;
0207 Већ ти хајде друму утренику,
0208 Па ти види, ко је и како је.”
0209 Онда Павле на ноге скочио,
0210 Па он паде друму утренику,
0211 Па он сједе за студену ст’јену.
0212 Омер туде најаха ђогата,
0213 А завика Павле иза ст’јене:
0214 „Јабанџијо, одсједи ђогата,
0215 Имаш пасош, од којега краља?”
0216 Омер шути, ништа не говори,
0217 Већ најаха путем утреником.
0218 Онда Павле на ноге скочио,
0219 Под Омером ухвати ђогата,
0220 Омер коњу дизгин прихватио,
0221 Па га згази у зелену траву,
0222 Па потеже ћемерлију криву,
0223 Па он њему одсијече главу.
0224 А гледа га стотину хајдука,
0225 Онда скочи стотину хајдука
0226 И завика грлом и авазом:
0227 „Погибе нам харамбаша Павле!”
0228 А вели им бајрактар Видаче:
0229 „Сјед’те доље, зло вам јутро било,
0230 Ја сам чуо од старијех људи,
0231 Кад се само по планинам’ скита,
0232 Кад се не би поуздало у се,
0233 Не би само ни јахало кљусе;
0234 Бога ми је неко од Турака,
0235 Па се јесте зуђурт догодио,
0236 Гдје он нема паре ни динара,
0237 Па он иде сенту њемачкоме,
0238 Сад ће доље што год урадити,
0239 Биће код њег ћара ћелепира,
0240 Онда ћемо њега дочекати.”
0241 Омер оде, отјера ђогина,
0242 Па он сиђе лугу јаночкоме,
0243 У јаночко поље ударио,
0244 Ето њега граду пред капију.
0245 На капији отворена врата,
0246 Туда Омер наћера ђогата,
0247 Окрену му ђогат кроз сокаке.
0248 А кад паде пред једну мејхану,
0249 Дочека га крчмарица млада.
0250 Онда Омер вели са ђогина:
0251 „Наточи ми ц’јели дукат вина,
0252 Да напојим себе и ђогина.”
0253 А вели му крчмарица млада:
0254 „Хајд’ отале ти пасје копиле,
0255 Ко ће пити на дукате вина!”
0256 То Омеру врло деспет било,
0257 Уз образ јој силе ударио.
0258 То банова пјана је мејхана,
0259 У мејхани крчмарица Пава,
0260 Она цикну као љута гуја,
0261 Па побјеже на банову кулу.
0262 А код бана тридесет сердара,
0263 Крчмарица дође сва крвава,
0264 Како јој је силе ударио.
0265 А бане јој тихо говорио:
0266 „Што си така, моја крчмарице?” —
0267 „Доље нека јабанџија дође
0268 На ђогату коњу од мејдана,
0269 Па заиска цијел дукат вина;
0270 А ја њему тихо говорила:
0271 „ „Ко ће пити на дукате вино!” ”
0272 Он је мени силе ударио.”
0273 Онда вели бане лакрдију:
0274 „На ноге се, моји поглавари,
0275 На ноге се, да га ухватимо,
0276 Да видимо, ко је и како је.”
0277 А вели му тридесет сердара:
0278 „Сједи бане, ти се напој пива,
0279 Да кушамо ко је и како је:
0280 Спреми своју кћерку Анђелију,
0281 Нека узме тридес’т дјевојака,
0282 Пред мејханом коло ухватити.
0283 Ако буде ико од мулућа,
0284 Сам ће сједјет’, сам ће пити пиво
0285 Не ће бити мукајет дјевојкам’;
0286 Ако буде ико од Турака,
0287 Одмах ће се оканити пића,
0288 Па ће ићи гледати дјевојке,
0289 Онда ћемо њега ухватити.”
0290 Онда бане Анђелију спреми,
0291 И поведе тридес’т дјевојака,
0292 А дјевојке коло ухватиле:
0293 Омер пије, ни мукајет није
0294 Све тридесет пјева дјевојака,
0295 Све се чуди дилбер Анђелија,
0296 Гдје ђогату из леђена даје,
0297 Све му пије вино црвенику.
0298 Онда вели Анђелија млада:
0299 „О јуначе, чудна пијаницо,
0300 Ја бих рекла, да си крчмарица,
0301 Ти погледај коло и дјевојке.”
0302 То Омеру врло деспет било,
0303 Уз образ јој силе ударио,
0304 Два јој млаза крви отворио,
0305 А побјеже Анђелија млада.
0306 А кад бану на кулу изиђе,
0307 Онда бане на ноге скочио:
0308 „Што си така, моја Анђелија.” —
0309 „Уби мене она јабанџија,
0310 Све он пије, ни мукајет није.”
0311 Онда бане на ноге скочио,
0312 Па завика тридесет сердара,
0313 А вели му Југовић сердаре:
0314 „Сједи бане, у з’о час ти било,
0315 Зар не видиш, да је од краљева;
0316 Да спремимо једнога сердара,
0317 Ако буде ико од краљева,
0318 И сам ће нам на кулу изићи.”
0319 Бане спреми Југовић сердара,
0320 Па Омеру пред мејхану дође:
0321 „Јабанџијо, тебе зове бане.”
0322 Онда Омер на ноге скочио
0323 И посједе он ђогата свога,
0324 Па га ето ускијем сокаком.
0325 Ал’ га гледа са врх куле бане,
0326 Под њим се је ђогат помамио;
0327 Онда бане тихо говораше:
0328 „Мили Боже, бијесна јунака
0329 И под њиме ђога од мејдана!
0330 Понес’дерте дибу и кадифу,
0331 Да кушамо онога јунака;
0332 Ако двори краља господара,
0333 Сву ће нама дибу погазити.”
0334 Они стеру дибу по авлији,
0335 Тада Омер натјера ђогата,
0336 Сву погази дибу и кадифу.
0337 Разјахао коња од мејдана,
0338 Ето њега на банову кулу,
0339 Па он њима Бога нахвалио,
0340 А бане му здрављем прихватио,
0341 Бане пита: „Ко си и како си
0342 И двориш ли добра господара?” —
0343 „Ја сам бане од Леђана б’јела
0344 Млад бајрактар леђанскога бана,
0345 Па ме добро замилова бане,
0346 Јер му чудну службу учинио.
0347 Не могоше муртати гледати,
0348 Бане има два посепца сина,
0349 Па му неко закла оба сина,
0350 Па су мене облагали бану.
0351 Не хтје мене погубити бане,
0352 Већ ми бане све ајлуке плати,
0353 Па из службе мене отјерао.
0354 Сад ја себи тражим господара,
0355 Не би л’ гдје год зиму презимио.”
0356 Онда бане тихо говораше:
0357 „Ја сам чуо од нашијех људи,
0358 Да не има бјеснијег јунака,
0359 Ко бајрактар леђанскога бана:
0360 Ја ћу њега узет’ на капију.”
0361 Тамам жарко залазаше сунце,
0362 Онда бане Анђелију виче:
0363 „Хајде јами новог бајрактара,
0364 Па га води у нову одају,
0365 Ја га узех себи на капију.”
0366 Поведе га дилбер Анђелија,
0367 Она не хтје у нову одају,
0368 Вен га сврати у своју одају,
0369 Па Омеру тихо говораше:
0370 „Ти, Бога ми, од Леђана н’јеси.
0371 Скоро бијах ниже манастира
0372 Код зелена Поповића луга,
0373 Видјела сам млада бајрактара,
0374 Бајрактара леђанскога бана,
0375 Мрка брка од уха до уха,
0376 А у тебе науснице нема.
0377 Већ се мени по истини кажи,
0378 Ти си бели неко од Турака.”
0379 Омер лаже, а куне се криво,
0380 А вели му дилбер Анђелија:
0381 „Кажи ми се, а не таји ми се,
0382 Па ћу теби нешто казивати.”
0383 „А што ћеш ми казат’, Анђелијо?” —
0384 „Ево овдје бегове Златије
0385 Више наске у боју трећему;
0386 Ево има четири године,
0387 Да не виђа никог од инсана,
0388 Посл’је мене цуру Анђелију.”
0389 Омер лаже, све се куне криво,
0390 А гледа га дилбер Анђелија:
0391 „Ти си, бели, неко од Турака,
0392 Кажи ми се, а не таји ми се,
0393 И још ћу ти нешто казивати.” —
0394 „А шта ћеш ми казат’, Анђелијо?”
0395 Онда вели цура Анђелија:
0396 „Ево овдје тридесет Турака
0397 У тавници, у нашем зиндану,
0398 Ево пуних шеснаест година
0399 И пред њима буљук-баша Мујо
0400 И дијете Мујагин Халиле,
0401 Ја им носим у поноћи пиво.”
0402 Онда Омер Анђелије пита:
0403 „Кад им носиш у поноћи пиво,
0404 Шта ти вели буљук-баша Мујо?” —
0405 „Све ми Мујо Крајишнике хвали,
0406 А највише малог Бојичића.
0407 Мени вели Мујагин Халиле:
0408 Ти с’ не кити, ти се не удаји,
0409 У нас мали Омер остануо,
0410 Мали Омер од године дана;
0411 Кад узрасте, он ће амо доћи,
0412 Па ћу тебе њему поклонити.”
0413 Онда јој је Омер бесједио:
0414 „Кад ти Халил за Омера каза,
0415 Каков има нишан на Омеру?”
0416 А вели му дилбер Анђелија
0417 „На мишници на десници руци
0418 Младеж му је руку притиснуо
0419 Од рамена до б’јелога лакта,
0420 Ко да сједи црна птица чавка.”
0421 А кад Омер р’јечи разумио,
0422 Па загрну уз руке рукаве,
0423 Кад погледа дилбер Анђелија,
0424 Кад му видје у мишници руку:
0425 „О Омере, кућу изгубио,
0426 Што се мени из прије не кажеш!
0427 Половину ноћи излазило,
0428 Би ли радо у тавницу сићи,
0429 Да ти видиш баба и амиџу.” —
0430 „Бих ја, Анђо, једва дочекао.”
0431 Зажегоше муме и фењере,
0432 Онда пође дилбер Анђелија,
0433 А за њоме Омер пристануо,
0434 Од тавнице капак отворила.
0435 Кад падоше у кућу тавницу,
0436 Али сједи тридесет сужања,
0437 У свакога коса до појаса.
0438 Поцрњели како птица чавка.
0439 Омер дође, па им селам викну,
0440 А вели му Хрњичин Халиле:
0441 „О Маџаре, ти пасје копиле,
0442 Моли Бога за ђавола твога,
0443 Јер ме синџир гвожде притиснуло,
0444 Ноктим’ бих ти жваље искинуо.”
0445 А вели му цура Анђелија:
0446 „Оно није танак Маџарине,
0447 Већ је оно нејачак Омере.”
0448 Омер не зна баба ни амиџе,
0449 Веће њему Анђелија каже.
0450 А он паде бабу Мују своме,
0451 Па се бабу вјеша око врата,
0452 А процвиље Мујо у зиндану,
0453 Кад опази свог Омера сина:
0454 „Мој Омере, моја сиротињо,
0455 Је л’ се наша оборила кула,
0456 Је ли стара у животу мајка,
0457 Је л’ Крајина, ко што прије била?
0458 Једа пуста мојега ђогина!
0459 Када су нас Власи похватали
0460 У Јадији, високој планини,
0461 Побјегао ђогат од мејдана,
0462 На њег многа пушка испуцала;
0463 Ја незнадох, мој Омере сине,
0464 Убише л’ га Власи из пушака,
0465 Ал утече у земљу Турћију.”
0466 „Утеко је, бабо, у Турћију,
0467 Није нам се оборила кула,
0468 Хала нам је у животу мајка.”
0469 Онда Мујо тихо бесједио:
0470 „Ал што ћемо, моја сиротињо?”
0471 Онда Халил Мују говорио:
0472 „Богме добро, Мујо, ако Бог да:
0473 Бане нема од срца евлада,
0474 Посл’је цуру дилбер Анђелију,
0475 И малога сина Маријана,
0476 Маријана од двије године
0477 Нека иде дилбер Анђелија,
0478 Нек украде брата Маријана,
0479 Па га даде нашему Омеру,
0480 Нек га носи Омер у Турћију,
0481 Па нас море свију избавити,
0482 Јер је бане остарио в’ома.”
0483 Онда Анђа на ноге скочила,
0484 Па је ето на банову кулу,
0485 Па украде малог Маријана.
0486 Донесе га у одају млада,
0487 Маријану дв’је године дана,
0488 А Маријан санак борављаше.
0489 Омер онда сигура ђогина,
0490 У зобницу метну Маријана,
0491 А све спава мали Маријане.
0492 Омер онда узјаха ђогина,
0493 А пред њиме иде Анђелија
0494 До капије и градскијех врата.
0495 Анђа виче капиџију Мата,
0496 Одзивље се капиџија Мато,
0497 Вели Анђа: „Отварај ми врата.”
0498 Ал јој вели капиџија Мато:
0499 „Куд ћеш ноћас, кадно вакта нема?”
0500 Онда вели дилбер Анђелија:
0501 „Болан Мато, отвори ми врата,
0502 Бане спрема новог бајрактара;
0503 Синоћ њему ситна књига дође,
0504 У Јадију салазили Турци,
0505 Да он иде наредит’ пандуре,
0506 Да не пусте низ Јадију Турке.”
0507 Кад јој Мато отворио врата,
0508 Тада Омер коња прогонио
0509 И однесе малог Маријана:
0510 Омер онда јами Анђелију,
0511 Да забавља брата Маријана.
0512 Ет’ Омера у зелене луге,
0513 До сабаха четир’ сах’та била,
0514 А бијаше мјесечина сјајна,
0515 На пољани једна јела сама,
0516 По пољани осјен притиснуо.
0517 Кад погледа Омер на ђогата,
0518 Под јелом се нешто помицаше,
0519 Онда Омер Анђи говораше:
0520 „Чини ли се теби, да је живо?”
0521 Онда Омер спушта Анђелију,
0522 Па јој даде брата Маријана,
0523 Па под јелу натјера ђогина,
0524 А кад хода бег Мустај бег лички,
0525 Беже хода, а голуба вода.
0526 Омер њему божји селам викну,
0527 А беже му тихо говораше:
0528 „Еј Омера, моја сиротињо,
0529 Да ти није штогод жао на ме,
0530 Кад сам теби реко у мејхани,
0531 Да се не зна, ни ко ти је бабо;
0532 Н’јесам реко злијем никаковим.
0533 Ако будеш бабушино д’јете,
0534 Под онијем’ останути не ћеш.
0535 Ој Омере, моја сиротињо,
0536 Еда видје моју кћерцу Злату?” —
0537 „Ено ти је, беже, у Јаноку,
0538 А у кули јаночкога бана,
0539 И још, беже, да ти чудо кажем.” —
0540 „Што Омере, моја сиротињо?” —
0541 „Видио сам баба и амиџу
0542 У тавници јаночкога бана.”
0543 Онда беже сузе оборио:
0544 „Гдје Омере, моја сиротињо;” —
0545 „Ено њиха, беже у зиндану.” —
0546 „Сад што ћемо, мој по Богу сине?” —
0547 „Богме добро, беже ако Бог да,
0548 Украли смо малог Маријана,
0549 Моремо их свију избавити.”
0550 Онда Омер бегу говораше:
0551 „Имадеш ли иког од дружине?” —
0552 „Имам, сине, пет стотина друга,
0553 Па их ево у зелену луку.”
0554 Тамам сабах зора бијељаше,
0554 [ * * * ]
0555 Пробуди се баница Влахиња,
0556 А кад код ње Маријана нема,
0557 Па баница бану говораше:
0558 „Болан бане, камо Маријане?”
0559 Бане јој је тихо говорио:
0560 „Одн’јела га моја кћерка Анђа,
0561 Да се с њиме разговара млада.”
0562 Сад баница у одају трче,
0563 У одаји Анђелије нема,
0564 Нити има новог бајрактара,
0565 Трком трче, она бана виче:
0566 „Болан бане, ни једнога нема,
0567 Богме су ти дјеца одведена.”
0568 Онда бане на табију трче,
0569 Па запали топа хабердара.
0570 На тавници тавничаре Јуре.
0571 Из тавнице довикује Тале:
0572 „Какво вам је велико весеље,
0573 Кад палите од боја топове?”
0574 А вели му тавничаре Јуре,
0575 „Јадан Тале, поробљен је бане,
0576 Његова су дјеца одведена.”
0577 Ал бесједи њему сужањ Тале:
0578 „Зови мени боље амо бана.”
0579 Оде Јуре, па доведе бана,
0580 Пита њега из тавнице Тале:
0581 „Шта од боја пуцају топови?”
0582 А процвиље по тавници бане:
0583 „Моја дјеца одведена, Тале.” —
0584 „А ко ти је дјецу одв’о, бане?” —
0585 „Богме не знам, будалина Тале.” —
0586 „Мујов ти је Омер долазио,
0587 Анђа га је овдје доводила,
0588 Он је, бане, одв’о дјецу твоју.”
0589 Онда бане стао цвијелити:
0590 „Што ћу, Тале, за Бога милога?” —
0591 „Пиши књигу на Омера, бане,
0592 Да не смакне малог Маријана.”
0593 Онда вели и бесједи бане:
0594 „Да ми не ће смакнут’ Маријана,
0595 Пушто би му сужње свеколике.”
0596 Онда бане бесједио Талу:
0597 „Какву ћу му књигу начинити?”
0598 А вели му и говори Тале:
0599 „Не смакни ми малог Маријана,
0600 Пуштаћу ти баба и амиџу,
0601 У планини робље изм’јенити.”
0602 Бане трче, ситну књигу пише:
0603 „Не смакни ми малог Маријана,
0604 „Да ти пуштам баба и амиџу.”
0605 Књигу даде танку Маџарину,
0606 Маџар иде пољем зеленијем,
0607 Уз јаночке луге ударио;
0608 Беже сједи под зеленом јелом,
0609 А код њега Хрњичин Омере,
0610 До Омера пет стотин’ другова.
0611 Помоли се Маџар на пољану,
0612 На ногама седам прапораца,
0613 По томе се књигоноша знаде,
0614 Онда беже говори Омеру:
0615 „Стани тамо пред танка Маџара.”
0616 Омер скочи, дочека Маџара,
0617 Књигу даде бегу Мустај бегу.
0618 Ситну књигу беже прегледао,
0619 Онда Омер бегу говораше:
0620 „Књигу пиши бану јаночкоме.”
0621 Сједе беже ситну књигу писат’:
0622 „Ето бане књиге шаровите,
0623 Извади ми из тавнице баба
0624 И осталих тридесет сужања,
0625 Па их спреми на границу царску,
0626 А ја ћу их ондје дочекати
0627 Спреми с њима Југовић сердара,
0628 Ондје ћемо робље мијењати,
0629 Ондје ћу ја баба прихватити,
0630 Ондје ћу ти дјецу повратити.”
0631 Па је таку књигу начинио,
0632 Књига оде на банове руке,
0633 Даде му је танка књигоноша.
0634 Онда бане тавничара виче:
0635 „Брже, Јуре, сиђи на тавницу,
0636 Изведи ми сужње свеколике.”
0637 Јуре трче, сужње изводио,
0638 Бане виче Југовић сердара:
0639 „Хајде јами тридесет солдата,
0640 Те узјаши моју бедевију,
0641 Води сужње земљи на границу,
0642 На границу цара и ћесара,
0643 Ондје ће те Омер дочекати,
0644 Ондје ћете робље мијењати.”
0645 Тада пође Југовић сердаре
0646 И поведе тридесет солдата
0647 И са њима тридесет сужања.
0648 Сердар јаше банову кобилу,
0649 Јер је сердар у бана ћехаја,
0650 Па ето их у јаночке луге.
0651 Кад падоше на пољану равну,
0652 А кад на њој притиснула вајска,
0653 А пред њоме бег Мустај бег лички.
0654 Кад то видје Југовић сердаре,
0655 Ни мало му драго не бијаше,
0656 Да не буде хила у Турака.
0657 Онда беже на ноге скочио,
0658 И дијете нејачак Омере;
0659 На јалију на страну падоше,
0660 Бег дочека Југовић сердара,
0661 Питају се за мир и за здравље.
0662 Кад рекоше да су здраво били,
0663 Онда они робље мијењаше.
0664 Ондје беже сужње прихватио,
0665 А врати се Југовић сердаре,
0666 И са њиме тридесет солдата,
0667 И са њима мали Маријане.