Окови

Окови  (1892)  Писац: Милорад Митровић

Звечи оков… О ти борче сужни,
На што осмех очајни и тужни?

Да, у борби већ је пало тело,
Ал’ дух силни он се бори смело;

Некад просјак, који мрве проси,
Сад је вихор па се с громом носи…

Тресни оков, нека звекне јаче,
Са те звеке само тиран плаче;

Као муња то му душу пара,
А твом духу нова даје жара…

Погле, зрачак кроз решетку пада:
Већ победи дух се бодри нада, —

Лавор-венац сад га свуда прати —
Ал’ ко куца на тамнички врати?

То је гласник из мучнога боја:
Мисао је победила твоја,

Устај, робе, крај је дош’о тами, —
Окови се покидаше сами.
1892.

Извор

Српски књижевни гласник, 1. март 1912. Књига XXVIII, Број 5. Стр. 335–336.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Митровић, умро 1907, пре 119 година.