Од погреба до ускрса

Извор: Викизворник
Од погреба до ускрса
Писац: Мита Поповић





     Од погреба до ускрса

Половина тисућу година,
Тако вели народно предање.
Тако књиге староставне пишу.
Како поде душаново царство
На Косову великоме гробљу
Са издајства Бранковића Вука.
Половина тисућу година
Како Турци по земљама суде
Где су негда оци наши славни
Мирна своја подигли огњишта.
Половина тисућу година
Како кости честита Лазара
И јуначког старине Богдана
И његових девет соколова
И без крста и без обилежја
У гробови непознати труну!
Па знате ли, браћо моја драга,
Колико је: када вам се каже:
Половина тисућу година?
Земља наша, што се око сунца
Непрестано у зраку окреће,
Велика је, грдна, голема је,
Нико не зна право колика је,
Силу божју гвозден-опанака
Подер'о би неуморни путник
Кад би хтео сву земљу да прође
И дому се опет своме врати.
Али путиик, кад би му се дало,
Па да врло, врло дуго живи,
Могао би и педесет пута
Грдну нашу земљу да обиђе
Па још не би толико времена
Одлетело на брзаних крили,
Колико је, браћо моја драга,
Половину тисућу година!
Па како је Србадији било
За толико векова чемерних?
Да се свака суза проканана
Прометнула у мали камечак:
Сад би од њих: стена горостасна
Дизала се небу под облаке.
Да ј' од сваког србинскога ваја
Поотануо лаки поветарац,
Би холуја сад дувала бесна
Те би тврду васиону целу
Издигла из својих осовина.
Да јој капи крвце проливене
Жедна земља није прогутала:
Сад из мора велика, крвава,
К'о страшила каква горостасна
Тек брегови дизали би главе:
А све друго нестануло давно.
Е тако је Србадији било
За толико векова чемерних,
Е кад ваше пропануло царство
Онда Турци силни и охоли
У окове стегнули су Срба
Па не даше ни данути сужном.
Скинули му крстове са кула,
У топове звона прелише му
А црквене књиге цароставне
Попалише по црквама свима.
Растурише куће и огњишта
А пепео наших праотаца
Покупише по гробови тавни
Па га онда расуше по зраку
Да га носе ветри и холује.
Жељезом му земљу узорали
Да не никне више тамо трава
Где с' каурин клања јеванђељу.
Износише глобе свакојаке
И бедише бедом невидовном
И мучише сиротињу рају
Сисајућ' јој на памуку крвцу.
Узеше јој волове и овце,
А девојке, чисте као сунце,
За дукате продаваше жуте
Беговима, агом и везиром.
Оштро коље и окови тешки
И тамница дебелога мрака
Гдено вода стоји до колена
А по води присојкиње сичу
И вешала и разна стратишта:
То је било, што ј' чекало ра.ју
О божићу и ускрсу славном
О духови и о благовести.

Млого пута дизала се раја
Прот њезиног силног угњетача
Ал напори узалуд јој беху
Као што би заманице било
Кад би когод у помаму своме
Главом хтео да градове лупа. —
Малаксала и мучена раја,
Окупана у језеру крви,
Увек морно паде пред џелатом
Као голуб, кад га соко сиви
Јогунасто по ваздуху вија.

Али пуче пушка невесињска,
У јуначкој земљи херцеговој
О Спасову, о благоме дану.
Пушка пуче, небо се запраши,
Поносита Босна се запали,
Црна-Гора, српске славе сунце,
Потегнула љуте јатагане,
А Србија, земља наша мила,
Убојнога лати се оружа
Па полете на крвника стара.
Да покају грехе праотаца
И да сложно ударе на Турке
На џелате слободе и правде
На беднике и на крвопилце.

И текла је племенита крвца
И падаху небројене жртве
Под барјаци свилни и тробојни.
И гоњено Српство малобројно
Чинило је чуда од јунаштва
Да Јевропи посведочи слепој
Да је вредно свака поштовања.
Ал Турска је царевина силна
А српске су кнежевине мале,
Те тако је тридесет Турака
На једнога нашег било борца.
И већ српске по горама виле
И опет се у црно увиле.
Е Бошњаком мачи осветнички
Испадоше из јуначких руку
Од удара разузданог беса;
А Србији из дубоких рана
Немило је крв тећи почела,
Само јоште што је Гора Црна
Алај-барјак од слободе златне
У мишици високо држала.
Али уздај млогопаћеника
За слободом, за правдом и правом
Одбио се од Авале плаве
И поносног сивог Дурмитора
И обала Неретве и Дрине
Па одлети до ледене Неве
Где царује царе православни
Силни царе браће наше Руса,
Који дрма половином света.
Кад је царе разумео ваје
Угњетане и сироте раје:
Он подиже силовиту војску,
Да се раји на невољи нађе
Па у виру слоге умивену
Дај' поведе слободином храму
Из којег је, ни крива ни дужна,
Пет векова искључена била,
Још хришћанску веру православну
Да слободно може исповедат'. —
— — — — — — — — — — — —
Браћо моја, и тамо и овде,
Који ову књигу узчитате:
Запамтите, што вам певац каже
И његове лакокриле речи.
Ови дани, једва дочекани
Зрацима су славе обасјани,
Е сада је велико славенство
Једно тело, па и једна душа
Што се дично бори са крвником
3а крст часни и слободу златну!“




Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мита Поповић, умро 1888, пре 136 година.