Обична сатира

Обична сатира  (1906)  Писац: Милосав Јелић

Кад опусте врти у мом тихом селу
И магла се вине поврх мрких грана,
У суморну јесен, ружаву и свелу,
Кад опада лишће са старих платана.

И мој ће час доћи. Сандук и крстача.
Једно тужно звоно, што до гроба прати.
Облигатна туга. Искренога плача
Имаће за мене само стара мати.

И ви, који сте ме клеветали вазда,
Држаћете тада ватрене тираде,
Славићете Бога, што ме једном сазда,
И таквога мужа, што народу даде.

А ја сам вам увек био трн на стази
Удворништва ниског, којом сте ви грели,
И знао сам како ваше време гази
И сву ону подлост, коју сте ви хтели.

Па када се стане затварати рака
Ви ћете дахнути: „Нек је хвала Богу!”
Вас ће радовати она груда свака.
Жалим што вас тада презрети не могу.

Извор

Дело, мај 1906. Књига 39. Свеска 2. Стр. 222.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милосав Јелић, умро 1947, пре 79 година.