Новљанин Алија и Милош чобанин

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

Књигу пише Новљанин Алија
Из Новога града на Крајини,
Те је шиље у Шару планину
На рукама китној Анђелији,
Милој љуби Милош-чобанина,
У књизи је дивно поздрављаше,
И овако Турчин говораше:
"Срце, душо, Милошева љубо,
"Издај мене твога господара,
"Господара Милош-чобанина
"И његови дванаест чобана,
"Да му свежем наопако руке,
"Да одјавим иљаду оваца,
"Да им русе одас’јечем главе,
"И накитим од града бедема,
"Узећу те за вјерну љубовцу.
"Немој мене атор оштетити,
"Но послушај, немој се кајати."
Кад Алија књигу начинио,
Посла Анђи књигу по мезилски,
И говори младу књигоноши:
"Богом сине, влашче Милутине,
"Да ми идеш у Шарган планину,
"Да ми носиш књигу тајновиту,
"Да је предаш на руке у руку
"Милој љуби Милош-чобанина.
"Али немој, да т’ уједе гуја,
"Да т’ опази Милош чобанине,
"Или који његови чобана,
"А ево ти два дуката златна.
"Кад се мене на трагове вратиш,
"И донесеш абер од Анђуше,
"Ођест’ ћу те као мога сина,
"И дароват’ јуначко оружје."
Момче младо књигу прифатило,
Лудо било, мудро се владало,
Брзо иде, брже долазило
У Шаргану високој планини.
Гором хита, за Милоша пита,
Докле дође на врху планине.
Угледало поље и ливаде,
Виђе чудо прије невиђено:
Усред поља дубоко језеро,
Колико је поља и ливада,
Све су б’јеле прекрилиле овце,
А око њих дванаест чобана.
К овцама се момче упутило.
Кад је момче до језера сишло,
Када Милош под јеликом спава,
Чува стражу млада Анђелија,
Везак везе, танко попијева.
Привуче се млада књигоноша,
Тихо збори, тихо књигу дава.
Када Анђа књигу проучила,
И виђела што се у њој пише,
Она Алу другу отписује:
"О Турчине, Новљанин-Алија,
"Прођ’ се врага, не било му трага!
"Није ласно преварит’ Милоша,
"Не би њега савладале виле,
"А камо ли тридесет Новљана.
"Док имаде дванаест чобана,
"Да им дођу сви Новљани Турци,
"Не би смјели њима ударити;
"Док је њему Чарапина Васо,
"Који има бистра џевердара,
"Те шњим бије под облаке ждрала;
"И док му је Чупићу Стојане
"И у њега оштра димишћија,
"Што сијече под оклоп јунаке,
"Прођ’ се, Але, не погини лудо."
Кад је Анђа књигу нашарала,
Тајно даде момку књигоноши,
Иде момче дому на трагове,
И Алији књигу изручио.
Учи књигу Новљанин Алија,
Књигу учи, по срцу се мучи,
Ону баци, другу брже пише,
Те је шаље китној Анђелији,
Овако јој Турчин говорио:
"Поздрављам те, и срце и душо,
"Издај мене твога господара,
"Не страши се мене ни Новљан’ма,
"Да му свежем наопако руке,
"А ево ти тврду вјеру давам,
"Узећу те себе за љубовцу."
Јошт јој Турчин у књизи говори:
"Што ти оће пустошна планина,
"Ђе се вију вуци и ајдуци,
"Ђе ’но нема ништа до камена,
"Но ледени снијег и језеро,
"Па невоље и потребе љуте.
"Греота је трунут’ у планини
"Тако злато, тако узгојено;
"Да ти видиш мојега Новога,
"Па да видиш двори какви су ми,
"Па у двору тимар и госпоство,
"Небројене слуге и читлуке,
"Па да видиш море под Новијем,
"А под двором башче непрегледне,
"А у башчи дуње и наранџе,
"Па лимуне и свако цвијеће.
"Шетаћеш се јутром и вечером,
"Служиће те четири робиње,
"Носиће ти скуте и рукаве,
"А носићеш дибу и кадиву,
"А на грлу троструке ђердане,
"На ногама злаћене пашмаге,
"Љеше живјет’ него султанија,
"Не покај се, а не препадај се.
"Да не музеш по планини овце,
"И не газиш у глиб до кољена."
Кад је Анђу књига допанула,
Превари се као женска глава,
На госпоство кучка слакомила,
Па довати дивит и артију,
На ђерђефу књигу накитила,
Овако му у њој куја пише:
"Чуј, Алија, и срце и душо,
"Чуј како ћеш савладат’ Милоша.
"Данас петак, а шјутра субота,
"А пр’о шјутра свијетла неђеља.
"Ти покупи тридесет Новљана
"Све по пушци и крвавој руци,
"Дођи шњима у Шари планини,
"Лако ћу ти издати Милоша:
"Ноћу чува по планини овце,
"А обдану под јеликом спава,
"Ја му чиним стражу од Турака;
"А чобани по планини овце.
"Ти опколи мене и Милоша,
"Па када ти замахнем марамом,
"Притеците, те га савежите,
"А ја ћу га добро напојити,
"Мијешати у вино ракију."
Кад Алија таку књигу прими,
Од радости на ноге скочио,
Милутина грли и целива,
Дарова му стотину цекина:
"На ти, влашче, те се преобуци,
"И добави пусат за појасом."
Па истрча доље у чаршију,
Те пробира по Новому Турке,
Ђе гођ био бољи од бољега,
И по пушци гори од горега
То Алија око себе ваби.
Вечераше и преконачише,
Саба зором рано уранише,
А на добре коње посједаше,
Отидоше лугом и ћенаром,
По планинам’ и брда каменим.
Куд год ишли, у планину сишли.
Кад је био зелену језеру,
Код језера угледа јелику,
Како га је слуга сјетовала.
Околише зелено језеро,
Упазише китну Анђелију
И Милоша ђе код Анђе спава,
Јарко њега огријало сунце,
Упрло му током’ у прсима,
Сва се гора од тока засјала,
Па се Турци поближе привукли,
Опази их нејачак Тодоре,
Најмлађи син Милоша чобана,
Па казује својој старој мајци:
"Мајко моја, дуго јадна била!
"Ен’ одонуд силе од Турака,
"Пред њима је Новљанин Алија,
"Изгубиће мојега бабајка."
Анђа Тоша мукли замукује:
"Муч’ не лудуј, мој Тодоре сине,
"Шједи, сине, доље код матере,
"Они нису Турци ни ајдуци,
"Него ј’ оно бабов побратиме,
"Иду Турци к Милош-чобанину
"Да ’но ладно испијају вино."
Опет д’јете својој мајци виче:
"Није, мајко, живота ми твога,
"Но су оно Турци душманини,
"Пробудимо нашег ранитеља."
Ражљути се кучка а не мајка,
Те ђетету шамар ударила,
Два му кутња зуба саломила,
А два очна с мјеста покренула,
Па на Турке манула марамом.
Трче Турци горе него вуци,
На Милоша сургун учинише,
Савладаше, те га савезаше.
Цикну један нејачак Тодоре,
Те он виче мајку Анђелију:
"Мајко моја, жив те Бог убио!
"Узми ножа мојега бабајка,
"Ја ћу узет’ кратку шеишану,
"Да бранимо нашег ранитеља."
Ћаше Тодор убити Алију,
Ал’ му не да кучка а не мајка,
Но му оте из рука шишану,
И други му шамар ударила.
Кад се Милош од сна разабрао,
И кад виђе Новљанин-Алију,
Око њега тридесет Новљана,
И спућене наопако руке,
Он завика грлом јуначкијем,
Сва му гора на глас одјекнула,
Задрмала лишћем и гранама,
А од хуке замути језеро,
А аждаје главе помолиле,
Те се чуде гласу и јауку,
Па оваку ријеч приватио:
"Анђелијо, орјацко кољено,
"Така ли је вјера у љубовце!
"Тако л’ чуваш господара свога!
"Губала те љубав и вјенчање!"
Мучи Анђа, ништа не говори,
Него Турци коње појахаше,
А Алија за се Анђелију,
Јадан Милош пјеше на опанке,
За њим Тодор пјешке пристајаше.
Љуби оца у свезане руке,
Све му руке сузам’ поквасио,
Ћешио га Милош путујући.
Ђе несреће, ту има и среће,
Бог помага Милош-чобанину.
Кад дођоше води у планину,
Сви с добрије коња одјахаше,
Посједаше на зелену траву,
Привезаше за јелу Милоша,
Па дријеше торбе и бисаге,
Поручаше и напојише се.
Анђа шјела на крило Алији,
И десном га руком загрлила,
И љуби га међу очи црне,
Але Анђу под грло бијело.
Плачућ’ Тодор мајци говорио:
"Дај ми, мајко, кору љеба сува,
"Да заложим мога родитеља."
Али Анђа кучка а не мајка,
Проговори Новљанин-Алији:
"О Алија, и срце и душо,
"Посијеци вучића од вука.
"Вјера моја тако ми помогла!
"Ако Тодор до оружја дође,
"Осветиће свог оца Милоша,
"Тебе живо срце укинути,
"И узети бијела Новога,
"Е се Тодор у оца уврго."
Кад то чуло дијете Тодоре,
Препаде се, те бјежи Милошу:
"Не дај, бабо, слатки ранитељу,
"Да ме Турчин коље и сијече
"Код живога и оца и мајке."
Ражали се Новљанин Алија,
Турчин био, ал’ се смиловао,
Него пију вино и ракију,
Те поспаше кано и заклани.
Заспа трудан Новљанин Алија,
На руци му Анђа Милошева,
Милући је Анђу ушикао
Као мајка чедо у бешици.
Кад то виђе Милош чобанине
Он дозива тијано Тодора:
"О Тодоре, мој невољни сине,
"Примакни се мушки полагано
"На онога најпрвог Турчина,
"Извуци му сабљу из корица,
"Прекини ми на руке гајтане
"Не би л’ бабу одр’јешио руке."
Лудо д’јете срца јуначкога
Привуче се Новљанину Суљу,
Уграби му сабљу из ножнице,
Па потрча својему бабајку.
Жао Тошу оца ранитеља
Па се боји да га не пореже,
Окрећује и тамо и амо,
Док прекиде гајтан на рукама.
Кад се Милош сабље добавио
У Турке је јуриш учинио,
Те погуби тридесет Новљана.
До Алије Милош потрчао,
Те га бије чизмом и мамузом:
"Устај горје, турска потурице,
"Чију држиш на крило љубовцу?
"У злом си је часу загрлио,
"У гори те она пољубила!"
Кад се прену иза сна Алија,
И кад виђе јаде изненада,
Од земље је на ноге скочио,
Врже руку сабљи на балчаку,
Кад ли пуста извађена ћорда,
Те се сјаје у руци Милошу.
Једном виђе, а више не виђе,
Шњом му Милош одас’јече главу.
Кад то виђе Анђа Милошева,
Скупи скуте, а сави рукаве,
Те побјеже доље низ планину.
За њоме се Милош натурио,
За Милошем нејачак Тодоре,
Не да Тодор да му гине мајка,
Него клече на оба кољена,
Моли оца и Богом заклиња:
"Немој, бабо, погубит’ ми мајку,
"Ко ће мене нејака грлити,
"Ко љубити до моје младости?"
Ражали се Милош-чобанину,
Те затаче сабљу у ножницу,
Тоша љуби, а сузама рони.
Тада Анђа, Бог јој опростио,
Клече млада на гола кољена,
Прегну главу, говори Милошу:
"Посијеци, драги господару,
"Гријеси ме лудо преварише
"Те невјеру тебе учинила."
Па се њему око нога свија,
Сузама му покваси кољена
Од подвезе па до опанака,
И опанке сузам напунила,
Пружи руку Милош чобанине,
Те је трже, и од земље диже,
Трипут рече: "Бог ти опростио!"
А она га по рукама љуби,
Рони сузе у тешку кајању,
Ћешио је дијете Тодоре.
Па се натраг мало повратише,
Угазише у крв међу Турке,
Узеше им пусат и оружје
И свијетле бистре џевердаре,
Копче златне, токе позлаћене,
Самур капе и свилен’ саруке,
И зелене са плећа доламе,
И скрлетли од чохе шалваре,
И малене ћурке до појаса
Који ’но су куном постављени
А морском су видром опточени,
Па шићара на коње турише,
На три добра коња појахаше,
Па одоше међу чобанима.
Далеко га срели два чобана:
Чупић Стоин и Чарапин Васо.
Кад виђоше на коњу Милоша
И љубовцу и Тодора сина,
Завикаше оба побратима:
"Благо нама јутрос и довијек!"
Чудили се, Милоша питали:
"Што би, брате, ако Бога знадеш!?"
Све им Милош по истини каже.
У то доба и други чобани,
Ту дијеле шићар од Турака.
Милош љуби опет Анђелију,
Анђа њега по сто пута боље.
Бог убио сваку женску главу,
И врази јој растезали душу,
Која није вјерна господару.