Ново оружје
| Ново оружје Писац: Симо Матавуљ |
«... А ти хајде у широке Дужи,
Билој кули Бока Маловића ...»
Требињска нахија међаши столачком, невесињском, и никшићском, једнијем крајем спушта се к јадранскоме мору, и има на њему свој велики пристан: Суторину.
У тој нахији, на истоку од Дубровника, западно од Требиња, пукла је долина, коју може коњик прегазити, путничким ходом, за један час, а обиграти могао би је сву колику за непуна два.
To cy те гуслареве «широке Дужи».
На западу те долине, лицем ка Требињу, наличјем ка јуначком браству Правицâ, сјевернијем боком ка Попову Пољу и племену Бањанима, јужнијем боком ка цести, која веже Дубровник са Требињем, налази се један манастир.
Као што је требињска област најврлетнија, те најнероднија између четрнаест херцеговачких котара, тако је тај манастир, и по старини и по грађевини, најнезнатнији од осталијех дванаест у њекадашњем војвоству Светога Саве.
Али је тај манастир, овијех пошљедњих година, на далеко разглашен као огњиште народнијех буна.
На згодну је мјесту за то. Опасан је селима, а у томе живом вијенцу, њиви се од старине љути ратнички народ, перјаница цијеле земље Херцега Шћепана. С тога тешко имађаху приступа и Турци и потурчени властеличићи горње Босне; с тога, кад би народу муке дотужиле, у томе би манастиру најчешће се разлијегао поклич:
»За крст часни и слободу златну»!
«...А какав је тај столачки бане
На његову дебелу дорину!
На плећи му везена шишана,
А о бедри дуга гадарија...»
Оне године кад Омер-Паша покори властелу босанску и херцеговачку, живљаху у манастиру три калуђера: игуман Ђенадије, настојник Ђерасим и Дионисије «душопопечитељ» цијеле околине. Сва три бијаху од добријех брастава из требињске нахије, јунаци окушани и свештеници чиста живота. Игуман бјеше претурио шездесету, Ђенадије га готово стигао, а Дионисије немађаше још сиједе длаке. Осим њих, било је у манастиру, како које године, по два три ђачића и толико слугу.
Манастир имадијаше њешто своје земље, гаја и стоке, али дохотком од тога његова чељад не могаше прегодиштити, него се помагаху купљачином. Сиромашни, побожни народ херцеговачки, и данас откида од својих уста те помаже задужбине својих старијех.
Једнога љетњег дана бијаше мо́ба на црковини. Жело се бијело жито. Бијаше ту старјешинâ и омладине од Правицâ, Бањанâ, Вукаловићâ, са Дријена — еле из све околине. Уз веселу пјесму, српови сијеваху у хитријем дјевојачким рукама, а момчад иза њих скупљаху руковети, које опет старији везиваху. У подне сви посленици са духовницима посједаше у хладовину, да једу и да се одморе. Послије јела заврже се шала, старији спавнуше мало, пак се опет приону на посао. У попасна доба отидоше духовници.
Пред сунчани залазак, баш кад клепало пред манастиром огласи вечерње молитве, угледа њеки од посленика, на путу што води од новскога приморја, једнога коњика и пред њим пјешака. Сви, заклањајући очи рукама, упријеше погледе на ону страну, те, након прилично доста времена, распознаше крупна брадата човјека на велику дорату.
— Ко ли је оно, ако Бога знаш! Каква ли је оно банина? — рече њеко.
— Ко је да је, гост је манастирски, прихвати кнез Трипко: — Тркни, који од вас момчади, да јави калуђерима.
Један Правица задјену оружје за појас, пак даде маха ногама.
Људи се стадоше умивати, женске поспремати алате и ствари.
Путници наиђоше стазом на њеких педесет корака од њиве.
— Добар вече! назва дебелијем гласом коњаник, привукавши узду. Био је у црногорској ношњи, која већ и онда узе маха у пограничној Херцеговини.
Сви му прихватише једногрлице.
— Чији сте посленици?
— Манастирски умолници, — одговори кнез. — А ти докле ћеш?
— У манастир, брате. Збогом!
— Да није устао који с Косова? нашали се њеки постарији Правица. — Ја мним нијесу ни они личнији били од овога.
Сви пођоше у гомили, мушки предњи, а женске за њима. Младеж заче пјевати. Коњаник иђаше лаганије, обзирући се сваког трена, те кад доприје пред манастир, изађоше му калуђери на сусрет, а народ га стиже.
Он хитро одјаха, а широка сабља звекну му по ножном листу.
— Добар вече, браћо! Е, благо мени кад ме браћа овако дочекују! Ово, занаго, на добро слути!
— Добро, ако Бог дâ! — прихвати игуман.
Сада тек могоше га омјерити. Бијаше подланицу виши од високога кнеза Трипка, који стајаше тик до њега, а леђима ћаше заклонити два осредња човјека. Под високим челом свијетљаху му крупне црне очи, а брада прогрушана досизаше му до појаса.
Путник отпаса сабљу и извади иза паса двије мале пушке, предавши то пратиоцу; нак скиде капу, те му се просуше по плећима бичеви дуге косе; за тијем извуче из зобнице масну камилавку и натаче је.
— Благослови, оче игумане! — рече цјеливајући старчеву руку. — Ја сам ти у Рѝсту брат, Серавим Сточанин, ако си кад чуо за мене.
Диже се граја.
— Зар Серавим! О, соколе Серавиме! Ко није слушао о теби!? Каква те добра срећа к нама нанесе! Благо нама!
Ти узвици и други налик тијема, ређаху се, докле се Серавим не ижљуби са свјема. Па онда женске приступаху му руци. А кад већ ћаше доћи до ријечи, повуче га игуман за скут од бијела гуња, јер није у реду да се пред кућом путник пита за што друго, осим за здравље. Али Серавим рече:
— Нека ме овдје, оче игумане, Бог те миловао. Овдје, ето након толико година, први пут стадох на херцеговачку земљу, међу киту дивне браће. Допусти, дакле, да се овдје одморим!
Ђенадије сједе на рудину, прекрстивши ноге. Сви остали учинише тако, а невјесте и дјевојке отидоше.
Танки ђак Исаило, којега зваху Пресукача, и гојни кувар, надимком Кркљача, донесоше ракију, те почињући од госта, сви се обредише ћутке.
— А јеси ли здраво путовао? заче игуман, одбијајући прве димове из чибука.
— Хвала, духовниче, здраво и добро! — одговори Серавим, сисајући и он врх од чибука. — А ви сви како сте?
— Хвала, здраво, добро, — заграјаше што који.
— Пошљедњи пут чух о теби... не знам кад оно? Има ли виша од пет година? Онда кадно Турци ударише на Острог. Е, причало се да си са двадесет другова покор учинио од некрста!
Серавим одмахну руком, као да не бјеше вриједно о томе говорити.
— Право, ја мнидијах да си старији, па сам помишљао: умр'о човјек! Збиља, како то да се нас два никад не видјесмо? А, ви људи, познаваше ли га који?
Сваки занијека главом.
— Знали смо га сви, али га ето не познаваше ниједан! — рече кнез.
— Хвала ти на тој! — одазва се Серавим, и стаде их гледати редом, пак се заустави на једном младом прсони, плаве длаке, који сједијаше према њему.
— С тобом као да сам три ста пута бивао, тако си ми обичан! — рече Серавим младићу. — Не буди замјере, сви сте ми по вољи, али овај види ми се јунак.
— Боже дај да погодиш, јер до сад немађаше прилике да одвоји другима, дода кнез, тапшући по рамену момка. — Ово ми је синовац, Лука Вукаловић!
— Жив био! — рече Серавим, пак се обрну к игуману:
— Да се вратимо на први разговор, оцо, богме, имао сам кад умријети и по годинама и по злој коби, која ме је пратила, Бог је посјекао; али нема смрти без суђена дана.
— Дед причај што о себи, ако си вољан! — замоли га Ђерасим.
— Хајде, хоћу, ако ћу и у кратко. Родом сам од Стоца, — то знате. Књигу сам учио у Житомислићу, гдје се закалуђерих. Е, лијепо ми је ту било и обично, него, Бог вас миловао, Мостар близу а у Мостару владика, па ево ти га готово сваке недјеље к нама у походе. Не бјеше ми мио тај Грк, а ни ја њему. Једном затече ме гдје се бацах камена са момчађу, те удари карати ме: «Зар ти не знас да свјасценику не подобајет цинити јунаства»? Па пошто изгрди српске свештенике све с реда, одреди да издржим дугу јепитимију. Ја, богме, не шћех него се преселих у Косијерево, а одатле ускочих у Црну Гору, под Острог...
— Валај, ти баш прескачеш трупачки, — прекиде га смијући се Дионисије. — Као да си дан остао у Косијереву? Та знамо ми, чôче, што те маче отуда!
— Није ли и твога прста било у погибији Смаил-аге Ченгића? — запита лагано кнез Трипко:
— Сад како му драго, Бог га посјекао, ко би све ситнице побројао! Еле, Бог вас миловао, остах вам у Црној Гори шест пошљедњих година господарства владике Рада, а ево непуну једну од кад, са срећом, наста нови књаз... Дајте да сквасим сухо грло.
Дадоше му ракију.
Бјеше пао сутон.
Пошто и најмлађи предуши, запиташе једанак кнез и игуман:
— Први: Мислиш ли колико остати с нама?
— Други: Долазиш ли право отуда?
Серавим се обрну к старцу.
— Право. Прекојуче сам прешао катунску нахију, јуче падох у Приморје, а данас ме ево овдје.
— Мислим, кнеже, остати међу вама, докле ме не отјерате.
— Е, онда ћеш дуго чекати заиста! — викну њеко весело.
— Дуго богме! И жив и мртав! — дода други.
Игуман се помаче да устане, јер видје да се допрло до заплета, који не треба расплетати у то вријеме, али ђаво не даде младом Вукаловићу да ћути.
— А како ти је било у Црној Гори, оче Серавиме? Пажаху ли те главари?
Свак прекиде дисање.
Серавим испири младићу млаз дима у груди.
— Лијепо ми бијаше, дијете. Пазили су ме добро.
— Јакако, као што личи! — настави Лука мирно. — Али, опет, оче, не свикну се ти тамо, што ли?
— Е, Бог те посј... миловао, дијете, што ти паде на ум да ме исповиједаш, а не познајеш ми ћуд! — рече Серавим као шалећи се, али му се густе вјеђе саставише. — Слушао си да наши Турци, ходећи на аџилук, носе у торбицама наше земље, те је у путу миришу, а ноћу је разасипљу пода простираче, и тако их жеља мине свега домаћега. А ја, видиш, заборавио бјех понијети прегршт херцеговачке земље, те ме је она сваколика увијек привлачила, док ме ево не довуче...
— Тако је! — потврдише њеки.
— То је једно, Бог вас миловао, а уз то чух да је цар дао правице нашој земљи и поставио уредбе као и други краљеви, те нема већ насиља. Је ли тако, кнеже Трипко?
— Оно јест, да речемо побоље него што је било. Ето по градовима и по касабама царски низам и заптије, те су на руку свакоме ко се потужи. Ето укиде се харач и кулук. Бегови и аге врче на царске људе као и на народ, — сад колико ће то трајати Бог сâм зна...
— Поред свију тијех уредаба ми смо на пушци као хајдуци! — рече Лука. — Бога ми, да ми није срамоте оставити своје огњиште и племе, сутра бих ускочио тамо, гдје наша вјера суди!
Серавим поносито диже главу.
— Чујеш, дијете! Има њешто теже од страха! Ја не долазим амо од бјеснила, него од невоље... Владика умрије, на се сад главари прегоне око власти, њеко хоће опет владику, њско кнеза, а ја побјегох да не гледам братски покољ, више с тога него од бојазни да не погинем невидован, као што погинуше многи. А ово наших кршева, ако не можемо ослободити, можемо их бранити...
— Ја сам све разумио, — рече игуман устајући. — Лука, први пут познадох да си брзорек, а то не ваља! А сад да се иде!
Млади Вукаловић пољуби Серавима у руку.
— Не љути се, стрико, молим те, е би радији срамотно погинути, него да ти загорчим први састанак с нама! Знаш, копкало ме да почисто сазнам хоћеш ли остати с нама, па...
— Просто да је! Најпослије добро си учинио! А што да кријем од браће оно што ми је на срцу... Cyтра рано дођи к мени да одемо заједно по околини. Рад сам да се првога дана познам с народом.
— Хоћу, ва истину, прије зоре, и још, да нијеси толики, да те на плећима носим! — рече младић весело.
— А ја ћу у град, — заврши кнез. — Одох ка паши, да му јавим е дође међу нас један стари изнемогли калуђер, родом Херцеговац, који се Бог зна куда потуцао, па дође да склопи очи у својој земљи. Јер не урадим ли тако, дознаће паша истину, па ето напасти. Је ли тако, духовници?
— Са свијем! — потврди игуман.
— А ако паша усхтије да ме види? — запита Серавим.
— Ја ћу њему: — Господару, не може се старац држати на коњу, а пјешке не би домиголио за недјељу дана до твога скута. Ето, од Новога ходио је њеколико дана. То толико што је дух у њему.
— Па ради тако, — не било у томе слутње! Е, збогом, брате! Хајте починути! — рече Серавим, те се разиђоше.
Сутрадан освитао је петак. Прије дана кренуше два Бањанина са товарним коњма у Нови да пренесу Серавимов пртљаг; он с Луком отиде по околини а кнез са четири пет племенских главара ка паши.
Серавим, обилазећи куће, даде се познати као велики шаљивац и као човјек веома вјешт свакоме пољском раду, те је своја свјетовања зачињао досјеткама. Праштајући се, позва домаћине да му дођу на част, послије прве летурђије што ће се отпојати.
У суботу око подне стигоше његове ствари, два велика товара, које он унесе у своју ћелију, пак се затвори.
У недјељу стече се гомила народа пред манастир. Серавим изађе међу њих. Бјеше без оружја, под камилавком, а мјесто гуња навукао бијаше мантију, те се видио друкчији, — див њеки црноризац. Пошто се поздравио са сваким, врати се сам у цркву, а кад клепало огласи почетак, он је већ кадио на олтарским вратима.
Трнци подиђоше свакога кад та јуначина запоја: благословено царство оца и сина и светаго духа. А од силнога гласа његова зујаху уши.
Служба потраја дуже него обично, јер је Саравим растезао завршетке пјесама, потресујући грлом. Многима се прорачи да сложе уза њ по тихо, те је тутњило по тијесној цркви.
— Е, браћо, оваке летурђије још не чух! — рече њеки старац Томашевић, кад изађоше — Е, вјере ми, чинило ми се да видим светога Илију у одеждама, не буди примијењено!
Одабранији брђани са тројицом калуђера станише се пред ћелијом Серавимовом. Омладина и женске посједаше пред манастиром. Он се изу кад дође пред своја врата.
— А да хоћемо ли и ми сазувати опанке! — запита кнез Трипко.
— Како је коме мило, али је љепше овако! — рече Серавим отварајући.
Тла бијаху застрта шареницама. У једноме куту кревет, покривен суканцем; до њега шарен ковчег; до овога низак сто а на њему четвртаста скленица ракије запушена шипком; испод скленице, требник обавијен петрахиљем и сребрен крст. Врху кревета мала Богородичина икона, опточена сребром. Врху ковчега оружница. На другој стијени, сучељавајући се са материнијем ликом, образ Христов. — Све то у једноме низу, запремајући једну страну собе.
Остала три руба собе бијаху покривена излињалијем јастуцима, на које он посади своје госте.
— Дивна оружја, Серавиме брате! — рече игуман чим сједе, мјесто да рекне, као што бјеше наумио: сретно насеље!
И сви остали стадоше хвалити.
Серавим скиде једну латинку, златном жицом извезену, и ону кривачу, што му вишаше о бедри, кад дође.
— Ев' ово ми је поклон од покојнога господара владике, Бог да га прости!
Па им додаде шишану, два чита лаганијех леденица и два веља ножа, причајући гдје је што од тога плијенио; — један чит малијех пушака, красан рâд фочанских кујунџија, допаде га кад се дијелио плијен при погибији Смаил-Агиној.
Лука на ново сложи оружје, а домаћин наточи игуману, који изговори лијепу здравицу новом «сожитељу» свете обитељи.
— Би̑ ли код паше? — запитаћe Серавим кнеза, пошто му се гости обредише.
— Бих, брате, и дивно прођох. Ама ни труна да о чем посумња. — Хвала ти, лијепо је то од тебе што ми јављаш сваку промјену у вашим племенима; види се да вам је до мира, и да сте захвални честитоме цару на новом реду»! рече. — Како да нијесмо! — прихватих брзо. Богу слава, па цару хвала! — «А пише ли записе тај старац духовник»? пита ме паша. — А друго и не ради, господару! Остарио је добро, а сиједе браде до паса, те га наш свијет гледа као чудотворца! — Паша се слатко изасмија. — «Тако је, вели, и с нашим дервишима; што су старији, то боље пролазе у својој работи. А добро је то по ваш манастир; све што тај стари стече, остаће тамо. За то га пазите и храните добро»! — Хоћемо, богме, кад ти велиш! Баш ћемо се поревенати, па нека му свакога дана буде изобила овнујскога меса и вина.
Сви се смијаху.
— Могло би бити ђавола, ако се паша хтјене освједочити! — рече главар Љубибратићева браства.
— Лако се и томе домислити! — рече кнез Дучић. — Ево нам се игуман осушио као какав испосник, па још маличак нека се преподоби, ето ти паши сведоџбе. Али, чôче, нијесмо ми ни до сад њима давали рачуна о нашим стварима, а од сад ћемо, божја ти вјера, још мање!
Било је јоште разговора које о чем, а највише о народним пословима, па онда Серавим узе гусле и започе једну јуначку.
Његов силни глас, а лијепа пјесма, загрија старе ратнике Кад он преста, под прозорима загрмјеше пушке и ухвати се коло. Тада поустајаше главари и отидоше међу млађи свијет, те се сви скупа весељаху до мркле ноћи.
Тако се прослави долазак столачкога бана у манастир.
«И ти можеш, и коњ ти може, али ти Бог не да»!
Чим забијели дан, па ма какво вријеме било, Серавим је први на ногама у манастиру. Он се измије у дворишту, пак до јутрење, у својој ћелији, поњекад тихо гуди, а кад год пјева из свега грла: Величајем тја Христе жизнодавче.
Послије јутрење, ако је тежатни дан, ето га на њиви, на ливади, у наслону, по градинама, по дубрави, око стоке, око пчела, — еле како је чему вријеме. У томе он бјеше са свијем замијенио Ђерасима, који иза Серавимова доласка, помагаше Дионисију у духовничким дужностима. Љети, Серавим је без гуња и без пршњака, те му се, кроза раздрљену кошуљу, виде широке рутаве груди. Обично подвије ноге и зажмури, лијевом руком држи чибук, а десном штипље прсте на стопалу. Ко би га такога гледао мораше помислити: томе калуђеру није памет дома, него се занио! Али нека далеко гдје, на крај њиве или сјенокоса, двије дјевојке оставе посао и стану шапутати, прене се Серавим:
— Тако ви, тако, живе биле! Причајте се сад, а имаћете кад радити пошто сунце зађе! Лијепо ми се препоручујете, ва истину! Удаће вас стрико, не брините!
Увијек и свуда такав бијаше. Зими, огрне се црвен-кабаницом, пак, одбијајући димове, наређује, свјетује, соколи, а често, да посленицима заслади мучни рâд, шали се онако својски, или отпјева коју. Кад му се смрзну руке, он збаци кабаницу, па у шаке сјекиру или трнокоп.
И познаде се настојников мар на црковини. Међе бјеху у реду; гора се скркла у забранима и питоме воћке никле, гдје год бијаше маличак земље на одмет; раскрчиле се ледине; путање се рашириле; стока поста товнија; кошнице се умножиле, — еле процвјета манастирска имовина А добар примјер учини те се околина цијела преобрази на боље.
Свечаником, Серавим ријетко кад служаше, него за вријеме летурђије главни му посао бијаше да оштро пази на женски «милет». Бјеше увео нови ред да се не смију цјеливати и здравити по цркви, да се не смију наслањати на препрату. ни сједати на тле. С прва их је благо опомињао, него видећи да се тијем начином тешко може искоријенити стара навика, постаде јако оштар. Јадном усред летурђије викну:
— Чујеш, ти Синђелијо! Зар ти мислиш е ти је слободно и у цркви радити што хоћеш, за то што си кнежева жена, је ли? И ти баш као старија лијеп примјер даваш невјестама! А јеси ли, јадо, дошла к Богу на богомољу, или си дошла у род, пак истресаш све што ти се прикупило у глави за петнаест дана!? Дед, језик за зубе, Бог те посјекао!
Кнез Трипко намргођен сукаше брчине, а кад калуђер умукну, додаде он:
— Е, баш ти вала, духовниче, што је избручи! Валај, кад се вратимо кући, добиће прида!
Јадна кнегиња није већ за дуго доходила к цркви, али се друге опаметише.
Послије службе божје, младићи отпочну јуначке игре, а Серавим суди и у одушцима пјева им уз гусле. Младога Вукаловића пазио је побоље од других, али се чувао да не распали суревњивост међу вршњацима. Лука је добро гађао и одликовао се прегаоштвом и здравим мишљењем, са чега омили он банини већ с почетка.
Серавим је био настран у својим навикама. По петнаест двадесет дана не могаше јести меса ни вина, него се храњаше млијеком и хљебом, али кад иза јутрење рекне кувару: «данас ми је вакат, знаш»! тада Кркљача знадијаше да му треба испећи око двије оке овнујскога меса. Тада пуцаху кошчице међу снажнијем вилицама Серавимовијем, а пошто би добро «наслагао», онда би «заљевао» ракијом. Иза такога ручка легао би, иначе дању не спаваше. Кад би га рђаво вријеме приковало у кућу, тада ћаше по читаве часове ходати испод једнога свода, разговарајући се сâм собом, Иде и прича мрдајући рукама, пак стане да се мало насмије, а, богме, поњекад и да се жестоко наједи те се маша за оружје. Еле, баш као да не бијаше сâм, Млађи су тврдо вјеровали да је Сточанин у тијем приликама самодруги, јер је сваки велики јунак видјелац. Исаило, Кркљача, коњушар, гдјекоји намјерник, а често и Дионисије, сакрили би се иза прозора и пратили Серавимов разговор «с онијем». «Бого мој, шта ли му прича!?» — Чим се вријеме разведри, те се Серавим дохвати поља, нестане привиђења.
Без знатнијех измјенâ то је стање трајало четири године. Тада султан зарати с Русима, те већи дио војске отиде из српских земаља, што су под Турском, а спахије мухамедовци прегоше да се свете раји.
Настадоше страшни дани.
С обје стране људи се држаху на окупу, прежући се крвнички.
Прекиде се сваки рад.
Хришћани прикупише стоку, како ће је лакше прејавити преко границе, али због несташице паше и воде, стока цркаваше на сав мах. Од сваке пространије куће направи се тврђавица, а и под кровињарама скупило се у гомилу покућанство и хаљине, како ће се лакше препртљати; од тога што се не узбуде могло пренијети, предаће се угарку, јер је боље да изгори, него да се непријатељи користе. Кругови, здјеле, рукомије и остало посуђе од коситера и олова топљаше се у пушчана зрна. По њивама гњијаше кукуруз и дуван, а по ливадама сијено; бијело жито, несамљевено на вријеме, трошило се онако, без начина. Не разлијегаше се више умиљата пјесма дјевојачка, ни кликтање дипала, ни свирка свирала, ни звијукање веселијех пастира, чак ријетко кад да је и кокот запјевао, јер се живина поништила. Људи стражаху по висовима, женске главе чајаху, сједећи у гомилама. Којима од овијех бјеше теже? Матерама, стопањицама, сестрама, кћерима, вјереницама?
Серавим и Лука, од свијета до мрака, трчаху на све стране, соколећи људе, тјешећи нејач, свјетујући свакога. Дебели дорат бијаше јако смршао, а господар његов постарио за њеколико дана, као за њеколико година. Пред народом, ни пред својим младијем посинком, ни трена једнога не показа се слаба духа, него је с поуздањем прорицао да ће и Србија и Црна Гора устати, ако настане покољ у Херцеговини; али кад ћаше с вечера увратити у своју пусту ћелију, тада би се затворио са старцем Ђенадијем, те оба дадни срцу на вољу, плачући као дјеца без матере.
Ни грјешној браћи на противној страни не бјеше лакше. Бегови и аге побјегоше из кулâ и чардака у град; за њима слиједише балије (сељаци мухамедове вјере), невољници, који са знојем лица својих једу хљеб свој, али који онда мишљаху да је воља њихове бијесне властеле што и воља божја. Због силног нагомилања у граду удари помор, а хране не бијаше довољно. Осим тога, након мало дана, ослаби оно јако поуздање у своју силу, те стрепијаху како ће се одбранити ако насрне «кука и мотика». И њихове женске проводиле су црне часове. Младе буле трзаху се иза сна, притискујући своју дјецу на груди, јер им се привиђаху страшне ствари — фиска ханџарâ и врисак дјеце. Старе кадуне кроза сузе гледаху своје поносите синове, слутећи им невидовно зло. Сестре, ћерке, вјеренице не бијаху веселијс од својих «влашких» дру́гâ.
То је страшно стање трајало њеколико недјеља. Њеколико недјеља часови се споро низаху као дани, а дани као године. На обје стране очекивало се који ће тренутак бити судбоносан, али сваки домиголи празан, а сваки однесе по капљицу животне сржи јадној рођеној браћи, коју вјера раздвоји. Кроза нијеми простор што их је дијелио, прелијетаху мрки погледи и злогуке жеље, а згледаху се гвоздене цијеви. Жарко љетње небо чинило се као полојено њиховијем закрвављенијем очима; цвркутање веселијех птица, причињало им се као кврчање црви у мртвачким ковчезима. Ништа се међу њима покретало није, осим што је зли удес, српски удес, невидно лебдио између њих, и нечујно лепршао крилима, распаљујући пламенове страховите мржње, братске мржње.
И доприје се до тога да је свако пожелио крај томе, ма какав био; свак је радије чекао своју погибију, него што ћаше трпјети даље.
Ко ће први ударити?
Властела као и увијек.
Кренуше да размрскају главу «рајетинској змији», да разоре манастир.
Али их дочека Серавим на своме дорату, са својом старом гадарицом у десници, а крстом у љевици.
До Серавима млађа снага, Лука Вукаловић. Па онда брат до брата, сви као један човјек.
Пуче пушка на силнике, а уза њу јекну поклич:
— Ха! на ноге. за крст часни и слободу златну!
И одјекну поклич свом земљом Херцеговом, и одазваше му се громови и хиљаде људских гласова... али то не бјеше лелек, јер Србин не лелече кад треба мријети, него то бјеху јуначки узвици:
— На ноге ко је витез!
— Живио Серавим Сточанин!
— Живио војвода Лука Вукаловић!
И заплину све у крви, и пламен прогута све.
«Од малијех и од поништенијеx долази утјеха».
Бјеше протекла година од кад се вратише преостали устаници на своја гаришта. Турска влада, нагната другим државама, даде народу хране, усјева и новца, те српски паћеници прионуше да обраде своју сиромаштину. Људи се кидаху од превелика рада, јер је сваки, поврх домашњега посла, помагао мноштву удовица и сиротâ изгинуле браће.
Љетина бјеше добро понијела. У душкој долини зелењаху се кукурузи, главато зеље, дуван, по гдје и гдје видио се који стог сијена, по оклајима пасијаху крдашца ситне и крупне стоке.
Уз међудневицу, једне вечери, иђаше отац Серавим пред гомилом сељака. Иђаху од Требишњице, из млина манастирскога, гдје су били да виде што треба поправити. Калуђер се бјеше скрози и скрози преобразио. Сиједа његова глава — глава старца стогодишњака — почивала је више на грудима него ли на исправљену врату. Десну је ногу више вукао него што се ослањао на њу, а подупирао се на дебелу тојагу. Људи, њих око двадесет, иђаху лагано за њим, као у мртвачкој пратњи.
Серавим се устави и стаде гледати поправљени и окречени манастир, међе око градина, куће, колибе, стаје и младике што замијенише посјечена стабла. Све је то он пажљиво мотрио, баш као да тога часка од њекуда бахну, и као да му све то бјеше ново, премда се то све дигло под његовијем очима. Па, оборивши своју сиједу главу, крену лагано напријед.
Након њеколико корака стаде опет и отвори уста, ваљда, да запита за њешто, али у тај мах огласише звона вечерње молитве. Послије Херцега Шћепана, дакле послије четири стотине година, опет звона оглашаваху хришћанске богомоље. Бијаху два нова, које султан приложи манастиру. Серавим као да се и томе зачуди и ако га њихова јека буђаше јутром ето већ три ста дана! Тек видећи гдје се сељаци крсте присјети се и он својих молитава и поче шапутати. Чуше кад на крају рече: — «Смилуј се, Боже, нашим мртвијем мученицима, опрости им сагрешенија и дај њима у рају насеље. Амин.» За тијем, натичући капу, запита:
— А Радисаве! Ко оно још теби погибе осим оца?
Младић њеки стрекну на те ријечи и прошанта:
— Е, браћо, ово је трећи пут од јутрос да ме то исто пита! — пак одговори гласно:
— Богме, оче, погинуо ми је још брат Мишан, знаш...
— A, ja-ja-ja, jест! А теби, Милосаве, син је ли?
— Јест!
— А ти, Дука, ђе се оно рани?
Дука, човјек средовјечан али младолик и жустар, стаде уз раме до калуђера, те ће:
— Богме, духовниче, ђе и ти, напрема Дебеломе Бријегу, кад оно загон учинисмо, кад ти обори из твоје шишане онога коњика...
— A-a-a. ja-ja! Ко оно још погибе с нама?
— Та, Бог с тобом! Нијесмо ми погинули! Ондје их паде око тридесет. А ко ће ти све мртве побројати! Остави их на миру, покој им душама, а остатку здравље...
Док је то Дука говорио, Радисав понови:
— Е, чуда, људи! Серавим једну те једну! Ето чусте три пута ме данас запита: ко ми погибе!
— Па и мене! — вели Милисав.
— И мене! — потврди други.
— Свакога!
— Да није шенуо?
— Није, брате, него се подијетио. Остави га памћење.
— Боље је и овако него као оно прољетос, кад ћаше по цио дан ћутке сједјети! — заврши нови кнез Милија.
Серавим се обазрије, као да разабере што они шапћу. Кад сви стадоше, њему синуше очи маличак.
— Право рече, Дука, имамо лијепа подмлатка, хвала да је Богу! Али је тешко кад помислиш! — Глава му опет клону... Колико је свега изгинуло из нашега племена?
— Казао сам ти више пута! Та шта је изгинуло! Ни пуне двије стотине...
— Толико је и Црногораца погинуло ратујући уз нас, па они то и не рачунају, соколови сиви! — викну Радисав Правица. — А ми зар да лелечемо!
— А кнез Трипко, онај змај... он умрије од рана!
Нови кнез приђе му с друге стране и претече Дуку:
— Бог да га прости! Немој, оче, да нам позлеђујеш ране... Причај што. Имаш ли каквога гласа из Русије, од посинка?
— Од Луке, је ли? Писао ми је, има двије недјеље. Он је сад у Одеси. — то је град на мору. Цар га, вели, лијепо пази и сина му Богдана дадоше на науке... Него, све је залуду! Еј, Лука јадо, што не погибе, што не погибосмо заједно!
— Не гријеши се, духовниче! Не мре онај који хоће, него онај којему Бог рекне! Ни Лука, ни ти, ни ја, ни колико нас је живијех, не крисмо се гдје је требало погледати смрти у очи! Рвасмо докле могосмо, па, ако Бог да, и опет ћемо, до...
— Aja! — прекиде Серавим кнеза, одмахујући тојагом. — Што је било, било! Нема већ начина, ни... оружја! — И крену даље.
— А чуда што још нема одговора од владике! — рече као за себе, након подужег ћутања.
— Од којега владике?
— Од владике далматинскога. Писах му још пред Петров дан да ми допусти пренијету кости покојног Ђенадија, из Приморја...
— Тешто ако и не одговори! — рече Дука. — Питаћемо ми владике и патрике за то, како да не! Претрпи се, жив био, докле мину свете госпође, пак ћемо, десетак петнаест нас, сићи и откопати нашега честитог игумана, нека почива украј нас. Хоћемо ли де, браћо?
— Хоћемо, заиста! — повикаше остали.
Људи преметнуше говор на тежачке послове, на поправке што требају млину и иначе по црковини, јер је то једино кадро било одвраћати Серавимове црне мисли. Мало по мало, и он се умијеша у тај разговор, и тако стигоше пред манастир.
Баш кад хоћаху да се опросте с њим, изађе из порте баба једна, водећи за руку преситно мушко дијете. Малиша заврнуо кошуљицу, те ношаше њешто у скуту.
Серавим испријечи тојагу пред њега.
— Чији си ти?
Дијете испусти из скута комадић меса, па бризну у плач, тргајући се од бабе.
— А нећеш утећи! — рече Радисав, ухватив га за другу руку.
— Пусти га! Је ли ово, људи, оно дијете покојнога Милоша Илића?
— Јест, оче. Зар га нијеси до сад видио?
— Нијесам. Е, јест за причу! Нема три добре педи у дужину! Колико му је година, бако?
— Седам, духовниче, — одговори стара поклонивши се. — Родио се баш првијех дана устанка.
— А ти си му баба, по оцу?
— Па јесам. Зар ме не познајеш? Ја сам Синђа, Милошева мајка — и старица удари у плач.
Серавим сједе на бињекташ и покри лице рукама.
— Дед, стара, прекини, е ни теби ни другима од тога боље није! — рече кнез, пак сједе на земљу уз калуђера. Сви остали осим жене посадише се. Кнез узе дијете на кољено.
— Е, мој Мићо од четири године, виши је, мним, два прста од овога?
— Јест! — потврдише други.
Серавим се прену.
— Много сам слушао за ову сироту, али сам позаборавио. Дед, Синђо, причај, ако ти није тешко!
— Хоћу, кад велиш, духовниче, и ако немам шта. Мати му Јокна пребјеже трудна, да опростиш...
— А је ли жива?
— Како није жива, Бог те миловао, кад си јој ту скорице дао петнаест плета! Зар си заборавио? Све ли заборављаш...
— Камо среће да све заборавим!
— Дед, баба, Бог те помогао, настави што си почела! — умијеша се кнез.
— Еее, као што рекох, Јокна моја пребјеже с дјететом под појасом. Бјеше јој првијенче, веселој мени! Богме, чим збјег паде у новски крај — било нас је њеколико стотина женских глава, дјеце и старацâ, као што знате, — заврже се први бој у Суторини, а истога дана одвоји се недоношче од моје невјесте. Њека од дјевојака отрча на Сушћепан да зове попа, јер страховасмо да ће умријети без крста. Приморски поп дође одмах и крсти га у кратко, то толико да не оде под земљу непоришћањено! Богме, протече њеколико дана, а све чекасмо кад ће «пијехнути», и протекоше недјеље, и протјекоше три... мјесеца... и заврже се… онај… други бој на Суторини… ђе погибе… мој јединац... мој Милош...
Пошто се старица савлада, настави!
— Матери му се млијеко растрова, те га спопаде жестока бољетица, али не умрије...
— Суђено му да остане у животу! — рече њеко.
— Да остане, ја како! — настави баба чемерно. — Остаде као живи рабош наших невољâ, јер се роди кад се заврже пошљедња крајина, — пошљедња била, да Бог дâ!
— Теби и мени пошљедња је, не бој се, бако! — рече Дука смијући се. — Али докле је свијета, биће и рата и помора и глади и труса и потопа и — свакојега зла уза свако добро, као што пише у јеванђељу. Је ли тако, духовниче?
— Тако је! — једва изрече Серавим.
— Ама да је као остала дјеца, ја бих се утјешила за сином, јер нијесмо вјечни, па ето нам се не би гасила крсна свијећа. Али, људи, како да се веселим овој шачици јада!?
— Не говори тако, жено! — рече Серавим оштро. — Није наше да судимо божја дјела. Зар мали човјек не може бити пун чојства и јунаштва?
— Може, богме, те како! — одазва се кнез весео, видећи да калуђер тјеши њекога, јер од кад се умирише, он то није чинио.
— Боже дај! — рече баба покорно.
— И даће, видјећеш! Ово ће дијете бити на утјеху, јер га Бог залуду не сачува... Ходи к мени, мали, како ти је име?
Дијете сврну на страну зјеницама, те изговори лагано:
— Тадија!
— Има триста имена! — додаде Радисав смијући се. — По селу зову га: Шкембо, Брабоњак, Ошкопица, Чепић и — ко зна како јоште. Кувар Кркљача прозва га, чини ми се, «Жу̏жа».
— Збиља, од кад доходи у манастир?
— Та он не избија искрај Кркљаче, оче! — рече баба. — Намечио се, па чим сунце гране, одмиголи амо. Вечерас дођох ја да га прихватим, јер ме је пут нанио овуда.
— Е, даћу ти и смокава и шипак, али да се не зовеш више «Тадија», него «Страхињ-бан»! Хајдемо к мени!
Људи, смијући со мање томе надимку, него томе што се старој јуначини отвори мало шале, пођоше за њим.
У ћелији бијаше исти ред као и прије устанка, осим што се оружница преполовила и раканца излизала.
Калуђер почасти људе и жену ракијом, а Страхињи даде воћа, па га на растанку пољуби.
За вечером рећи ће он:
— Попријед видјех оно дијете покојнога Милоша Илића. О, брате, ама јест журица за приповијест! Гледа ли га кад, ти игумане?
Ђенадије — који после буне поста игуманом — зачуди се не мало што се Серавиму разрачило говорити о таким стварима, те одговори весело:
— Јест, брате, чудан изродић! Назријех га два три пута у дворишту и на доксату, али како знам да је плашљиво, чиних се невјешт.
— Та оно, људи, не избија из мађупнице кад нас није у кући! — додаде Дионисије. — Ја затекох њеколико пута овога ђака и кувара гдје збијају шалу с малишом. Знам да га прозваше Жужом, а у селу му сваког дана пријања по који надимак. Је ли тако, Пресукачо?
Ђак Исаило, надимком Пресукача, поцрвени сав, а како се бојаше е ће бити искаран с тога, поче њешто муцати, него га прекиде Серавим наредивши да зовне кувара.
Дебели Јаков Кркљача у боју изгуби лијеву ногу, те иђаше на дрвеној. Он добата бришући руке.
— Па помаже ли ти Жужа Илић у послу, а? — упита Серавим. — Ето чујем да је свакога дана уза те!
— А, мој добри духовниче, што ћеш да ради она шачица јада? Оно, јест, истјера кокоши, причува јело од мачака и паса кад ја изађем, то је све. А како је злопитан, — не може качамака, ни суха хљеба, ни кртоле, пропао би код матере да није нас...
— А разговара ли те твој Жужа?
— Не би вјеровао, духовниче, колико је памети у оној мрви! Бога ми, колико је тешка она мрва, толико је мудрости у њој! Ето, нека каже Исаило колико је ствари од њега дијете научило, — само што још не умије чатити, то ти је!
— Зна њеке молитве и пјесмице и бројати и све што му се каже! — дода ђак.
— Ама зна све, зна како је коме надимак у селу! Питам га ја: како зову мене? «Кркљача» вели. — A Јована Спасојева! — «Чучак» вели. — А Шпира Радовића? «Шпиро Шипак» вели. — А кнеза Милију? «Шиљак» вели...
— Е, гле! гле! — прекиде га Серавим. — Кад је тако, доведите га овдје, сутра послије ручка, да га се и ми наслушамо!
Можете замислити како се Јокна Милошева, једра Херцеговка, зачуди кад јој сјутрадан Исаило донесе поруку Серавимову, да пошље дијете у манастир. Пошто се жена искрсти од весеља, окупа Тада, па му назу нове бјечве и опанчиће, преобуче му кошуљицу, опаса га новом тканицом, навуче му јелечић, очешља му перчин и натаче вес, а докле се око тога бавила, говораше жена: — «Благо мајци, згодан ли си и ако си тојисни! Ама к'о уписан! Баго маји ако им се свидис! Ето онда, мајог кајудзеја, мајог богомојца! Хоце, боме, игуман бити! И андзели су маји»!
Пошто калуђери благоваше, уведе га Исаило. За њима уђе Кркљача, па диже дијете и стави га на столицу.
— Чији си ти? упита игуман.
— Тадија Милошев, — одговори лагано Жужа, оборене главице.
— Аја! не ћемо тако! — рече кувар. — Дед, исправи се и вичи!
— А ја како ти оно рекох синоћ? упитаће Серавим.
— Страхињ-бане!
— Де, сад прекрсти се и чати! — рече ђак.
Таде изговори «Оче наш» и поздрав Богодици, без погрјешке.
— А сад ону пјесмицу: «Кад анђели с неба сађу»!
Таде зажмури, па отпјева танким гласићем, решетајући главом, као што чине просјаци.
— Сад нам покажи како Турци клањају! — нареди кувар.
Дијете сједе на столицу, па прекрсти ноге и заковрну очицама, дижући њеколика пута обје руке у вис. Па онда стаде се гегати, као што чине оџе, и запоја кроз нос:
— Алах, лах Алах ил Алах!
Сви се смијаху, Ђенадије и Дионисије грохотом, а Серавим тише.
Он устаде и рече му:
— Од сада немој се никоме одазивати — осим ономе ко те буде звао: Страхињ-бане! Јеси ли разумио? Ко те викне: «оооо Страхињ-бане» ти му лијепо одзови се: «ево ме, ооо»! А ко ти рече да си шкембе, ошкопица, ти га изгрди!
Од тога дана, Страхиња, чист и одјевен као мали сват, свакога дана долажаше к манастиру, те право у ћелију к Серавиму. Кад не затече стрикана, Кркљача га упути гдје ће га наћи, те Малиша кроз кукуруз, или испод међâ, или чак кроз гај лутајући, искрсне ненадно пред посленике и настојника. Увијек је дочекиван био с весељем, те се људима миљаше радити гледајући и слушајући старога грохнулог вука, како се разабере уз ону «шачицу јада».
Свечаником, Страхиња уза свога стрикана, сјеђаше у збору, гдје мјеста не бијаше до бркоњама.
Народ рече:
— Хвала да је Богу кад Сточанин нађе њеког разговора!
— Није, брате, него се подјетио, али опет нека га, нека се разговори чим било!
С почетка јесени ударише трајне кише, те од силне влаге позледи се Серавиму рана и болест га прикова на кревет. Послије дажда, замете снијег, раније него других годинâ, и Серавим се мораде раставити од своје разбибриге. Оно, истина, ђак донесе Страхињу њеколико пута у нарамку, али како се калуђер побоја да дијете не прозебе, оканише га се. Око божића би̑ теже бонику, те се мислило да неће презимити. Људи из даљих племена почеше доходити, да се опросте с њим, а ближи, — као синови покојнога кнеза Трипка, Вукаловића браство, нови кнез Милија, и остали мање знатни, — не одвајаху се од њега. Срећом, вријеме омеча уз месојеђе, те Серавиму одмах крену на боље, а кад по гори изби пуп, он се појми и устаде.
Тада Серавим покроји Страхињи момачко одијело, ама потпуно: докољенице, чакшире плаве, пâс и пашњачу, јелек, и гуњ. Још му тури за пашњачу дрвену пушчицу и ножић, па га тако наредна вођаше свуда са собом.
Дјеца сеоска трчаху за «гидним Тадом», као што варошка дјеца трче за изученијем мајмуном.
Наиђу ли њих два на какву страховиту расјелину у брду, Серавим ће њему: — «Ти би сад прескочио на ону страну да те пустим, је ли Страхињ-бане, ти соколе српски» па га потапше по рамену, као да је журица збиља то учинио. — Угледају ли далеко којег бега на коњу, Серавим потече маличак уз поклич: — «Ха, ко је витез! Ко је Херцеговац! Удри за крст часни! Ха! соколе Страхиња, предњачи, као што си навикао од старине»! Страхиња извуче ножић, и даде маха ногама докле коњика нестане са видика. — Међу посленицима, бирао је кале најјаче момке, да се рву са Страхињом, и свакојег он, тобож, обали након два три замаха... И небројено таких дјетињарија, које није вриједно спомињати. Али Страхиња, добром храном и непрекиднијем мицањем, оснажи се прилично.
— Подјетињи човјек, ја што?
Једном сјеђаху сами у намастирском гају. Страхиња пјеваше, ваљда већ хиљадити пут своју пјесмицу: «Кад анђели с неба сађу»; али га Серавим прекиде.
— Стани — вели — па слушај мене.
И поче тихо:
«Ни даница помолила лица,
Ни влашићи гору надватили,
Подиже се једна чета мала,
Чета мала, до тридесет друга»...
Пак стаде чудећи се сâм себи, јер то бијаше први пут што запјева послије рата.
Страхиња понови те ријечи погодивши на длаку гусларски начин, како чу од стрикана.
Стари се удари по челу, па нагло пође кроз густиш, продирући својим широким трупом проз гране и шибље. Страхиња, каскајући за њим, мораде се увијати и сагибати.
Допадоше задихани у ћелију.
Серавим скиде гусле с оружнице, на пошто их се милостиво нагледа, тури их са гудалом под гуњ, и врати се са Страхињом на исто заклонито мјесто.
Ту га стаде учити како ће превлачити и прстима ударати.
Од тада, свакога дана налазио је времена и начина гдје да се склони с малим, — јер је хтио изненадити народ. Светачнијех дана нестајаше их до мрака, те се људи чуђаху и криво им бјеше.
Подјетињио са свим!
Али и изненади свакога на Илин дан, по летурђији, кад Страхиња развезе, истина, слабим својим гласом, али умиљато.
Испјева с краја на крај цијелу пјесму Страхинића бана:
«Њеко бјеше Страхинићу бане,
Бјеше бане у маленој Бањској»...
У највећој тишини, збор је саслушао пјевање.
Пошто дијете, већ изнемогло, сврши, рећи ће кнез Милија:
— Е, ово је, браћо, чисто да човјек не вјерује својим очима и својим ушима! Е, хвала да је Богу Господу, кад човјек погледа овог сићушног грдомајчића с гуслама у руци, да прсне од смијеха, а кад га се наслуша, онда да прсну очи од суза. Јест, тако ми свете тројице, и ако је срамота рећи, ал ево ми заводнише очи...
— И мени, кнеже! — рекоше многи.
Диже се граја. Узеше љубити и даривати Страхињу. Он се прослави.
Сваке недјеље и свеца народ је наваљивао к намастиру, да се наслуша пјесме и пјевача. Особито дјеца не могаху очију одвојити од Страхиње.
Глас оде од уста до уста, у далека племена по Херцеговини, те поста прича: како има дијете од три педи, које пјева уз гусле пред намастиром душким, а пјева, веле, као вила, а пјесме му се саме слажу у устима.
И то се узе као добар биљег, као њеко божје «знаменије.»
Али је Страхињи њешто недостајало, њешто са шта свак кораше Серавима, — не знадијаше књигу.
Једном, баш кад се опет о томе ријеч поведе пред намастиром, Серавим нацрта штапом на земљи Г. и рече маломе: — «Хајде баш да почнемо, кад су толико навалили! Ово ти је глагол, — тако се зове ово слово. Дед, утуви, па... учини што треба! Хајдец»!
Дијете се загледа у цртеж, па га прескочи трупачки.
Свијех спопаде смијех.
— Ва истину си сазнао за једно слово, али си га прескочио! Тако ће и с осталима бити! — рече Серавим.
Не зна се је ли се Серавим и даље служио тијем начином, али је истина да је Страхиња сваке недјеље лијепо напредовао у читању, a на Васкрс испјева апостол, по тврђењу игуманову и Дионисијеву, чатијаше једва њешто горе од Исаила Пресукаче.
И то би̑ друго чудо, о коме се такође начини прича. — «Има у Дужима ђаче самоуче, које зна књигу као игуман».
На љето изучи Страхиња сав «Горски Вијенац» на изуст.
Ако би побројао све што он научи даље, друге јесени и прољећа!
— Да расте хиљадити дио по мјери како му знање напредује, израстао би, валај, прави Страхињић! — говораху калуђери.
Колико пута, послије сунчаног захода, попне се Јокна на хумак пред кућом, пак дозивље:
— Ооо, Страхињаааа!
— Ооо, Страхињ-ба-а-а-не-е-е-е!
Пошљедњи слогови разлијежу се кроза вечерњу тишину, те одјекују по брдима. Људи уморни одмарају се пред кућама, те ће рећи, како ко:
— Ено дозивљу онога ситнога грдомајчића! Онога знавеног стоврага! Онога гуслара! Онај разговор Серавима Сточанина!
«Држ се оне: Боље је да те Турчин тјера сабљом, него Шваба пером»!
Протече њеколико година.
У очи великог Госпођина дне, силни свијет навр'о к намастиру, на вечерње.
Богомоља се сврши прије сунчанога смирајa.
Младеж се похвата у коло. Пецива се натакоше на ражњеве. Огњеви плануше растркани по рудини.
Загудјеше гусле.
Серавим, Ђенадије, Дионисије, Исаија (њекадашњи Исаило Пресукача), два нова ђака, кнез Милија са још њеколико главара, Јаков Кркљача, Јокна, њихове двоје дјеце, двије жене, заове Јокнине, — сви се ти одвојише од велике гомиле испред намастира, те одоше средином душке долине.
Не прође много, а цестом што води од Дубровника наиђе натоварен коњ и за њим гончин, који сад ошину живинче.
— Камо га? — упита Серавим сељака.
— Не знам, али неће бити далеко. Ја сам кренуо из града пред подне, а он ми рече да ће одмах за мном. На Царини кад бјех, назријех га једном на окуци, па и другом ту иза брда, а... а ено га! ено!
Сви махом одвојише очи са ковчегâ, које су преглéдали, и обазријеше се. Подалеко у равни, помоли се коњик. И он зар угледа њих, јер замаха рупцем, а коњ у сав трк запраши равницом.
— А ђе ћу растоварити, оче Серавиме?
— Право пред моју ћелију, — одговори калуђер и поштапа се напријед, пред осталима.
У тињи час, коњик бјеше пред њима и слети као стријела са седла.
Бијаше то младић премалога раста, у њемачкој ношњи, под црногорском капом, здрав и окретан.
— Помоз Бог! — једва изрече и полетје у наручје Серавиму. Овај мораде се сагнути, а путник добро пропети на врх прстâ, докле им се усне шљубише. А прионуше им у дуг цјелив.
— Оче! Оче! викну младић из дубине душе.
— Дијете моје! — одазва се старац кроза сузе.
— Majo!
— Таде, сине мој! — кликну жена и проплака му о врату.
Пошто се од матере одвоји, Тадија се ижљуби са свијема редом.
Кнез Милија и главари изметнуше пушке.
На тај знак разврже се коло, чељад поустајаше искрај пецивâ и искрај гусала, те се силна гомила зајоса онијема у сусрет.
— Шта ли ће то бити? питаху неки.
То је могла питати само млађа чељад, из даљих племенâ.
Осуше се одговори и разговори:
— Долази Тадија Милошев?
— Дошао је с наукâ!
— У граду је био четири године!
— Доходио је сваке јесени, само лани није!
— О, брате, колико потроши Серавим за њега!
— Имао је и за кога! Бистра глава!
— О, брате, шта ли је могао научити за толико времена!
— Много, богме!
— Много, ја како, могао би у Њемачкој (Аустрији) хљеба имати с онијем што зна!
— Па неће се, ваљда, закалуђерити?
— Ко зна? Може бити касније, али сад ће отворити чколу!
— Чколу, велиш!? А ко ће га плаћати?
— А што ти знам!
— Богме, веле, Србија!
— Аја, брате, далеко је Србија!
— Што далеко? Послала је књиге. Ово је трећи товар данас стиг'о!
— А ја чух е је с тога доходио царски јавер у Требиње. Султан ће, кажу, помагати нашу чколу. Па ће, кажу, поотварати свуда чколе, свуд по Херцеговини, е га краљеви на то нагнаше!
У толико се помијешаше. Настаде опет здрављење са сваким редом, са знанијем и незнанијем.
Мрак се ухвати кад се поново гомила размрви.
Калуђери, Тадија са родбином и поглавари, посједаше на по се, под црквенијем лицем, па стадоше јести хљеба и лука, јер бјеше пост. Пецива ће се начињати тек сутра, по летурђији. Али пред духовницима, као за накнаду, бјеху два мјешчића вина и ракије.
Млади учитељ наточи купе, пак устаде.
— Браћо! Испијмо стојке у славу божју, а за здравље мога поочима Серавима!
— Браћо моја драга, поочиму Луке Вукаловића не би зазорно да посини малога Тадију, сироту Тадију Милошева...
Учитељу бризнуше сузе, те мораде прекинути за њеколико тренутака.
—...Он ме с њим изједначи, те, божјом и његовом помоћу, враћам се у своју јадну и милу постојбину... Враћам се и доносим бремена оружја, које кад узбуде у рукама новог нараштаја, дјеце ваше, ви стари и савладани ратници, рекох, кад у њиховијем рукама буде и кад се добро изуче њим владати, нико их неће моћи подјармити. Ви разумијете да је то оружје књига, и ја да сам први војвода у овоме ратовању што ће настати против незнања. Серавим посини и начини двије војводе. Један је рвао докле не изнеможе, али ће се и његов посао одазвати кад ли тад ли! Другога ево пред вама, малог Тадије, да настави ратовање новијем оружјем, како рече мој добротвор Серавим. Ви то, браћо, не разумијете све. Ето видим да се кнез Милија смије ђе ја себе назвах војводом, а дјечицу војском, али је тако! Ето Нијемци и сви остали Лацмани, нијесу јуначнији од нас — ни дао Бог! — а ни бројем нијесу премного одвојили, па владају над другима, за то што су просвијетљени. И ми ћемо се просвијетлити, не да подјармимо друге, него да себе ослободимо, најприје од незнања, па онда и од туђинаца. Бог ће нам помоћи и свети Сава, који и на небу о томе мисли. Бог нека благослови наш наум, нашега добротвора Серавима, нашу мајку Србију, која се баш матерински сјети нас. Послала нам је књиге, и шиљаће и у напријед све што год узможе, откидајући од својих уста. Е, сретно да Бог дâ било!
— Чујеш дијете! Тако ми овог рама Ристова и причешћа, кога сам грјешан, у њему узимао, смијах се од милине ђе ти тако лијепо китиш, тако лијепо, валај да бих те сву ноћ слушао, а не насмијах се чему другом! — рече кнез Шиљчина. — Ми смо, болан, људи прости, али ми рекосмо: да се «не мјере људи пеђу, него памећу», да «памет царује, а снага кладе ваља», да «више ваља знати, него имати», да: «бој не бије свијетло оружје, него срце у јунака», а то срце може бити у мањег од тебе.
— Може, богме! — настави Стјепан Вукаловић. — Ето, покојни ми брат Ристан, — знате га сви, — не бијаше ни три прста виши од Тадије, а бјеше ли змаја нада њ?
— А што рече да нас Латини надгорњаше само својом мудрошћу, — преузе кнез, — и та ти је као из јеванђеља! Турска сила сломи наше царство на Косову, па онда и нашега Херцега Шћепана у овијем врлетима, али не сломи мудре Дубровчане...
— Дубровчани нијесу Латини, него наша браћа! — поучи га најмлађи калуђер Исаија.
— Ама знам и ја, чôче, да су нашега језика, него у њих је наука кâô у Латина, што сам хтио рећи!
— Е, да те Бог поживи! викну Тадија!
Јокна плакаше на сав мах.
Серавим уздрхталом сухом руком прихвати купу. Његове сиједе вјеђе узвише се под натуштенијем борама пространога чела. Заводњеле раширене зјенице његове, блистаху као два алема.
— Срећан био овај час састанка, синко! Срећан ти и благословен нови посао, ново оружје! Бог јаки нека ни помогне и благослови све оно што ти помену мало прије, а нада све питому мајку Србију и јуначку Црну Гору!
И двије године касније, кад се Серавим Сточанин са свијетом растајао, видјеше на његову лицу исти онаки израз као при оној здравици.
Узвиле му се сиједе обрве под натуштенијем борама и зјенице пуне сузе растегле се, али му се око усана, кроз болове, отимаше слабушан осмијак.
Јер под оружницом плакаше гомила ђачића око свога учитеља, његова посинка, малога Тадије Милошева.
— Бог да прости честитог свећеника и јунака српског: Серавима Сточанина! — рече свак око нега.
— Бог да благослови његову замисао, српску школу у онијем крајевима, то ново оружје!
Београд, 1890
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Симо Матавуљ, умро 1908, пре 118 година.
|
Извор
[уреди]- Симо Матавуљ (1890), Ново оружје, Београд: Српска краљевска академија. (заједно с приповетком Он зна све! Лазе Лазаревића)