Нови рат
| Нови рат (1945) Писац: Димитрије Љотић |
Нови рат, тако га зовемо прво због оних, врло многих, за које се рат против Немачке завршава за који дан.
Кад прођу сви рокови и сви од њих постављени услови, а рат и даље буде трајао, онда ће видети да је рат далеко од краја, и да су њихове наде без основа.
Они заснивају своје наде на чињеници да су Совјети пред Бечом и пред Берлином, а да су Англо-Американци далеко оставили за собом Рајну и да лако продиру у срце Немачке, док ваздушне снаге уништавају могућности редовног саобраћаја, први услов за искоришћење стратегијских праваца који су до сада били немачко преимућство. Под таквим условима, заиста, није могуће дуго немачкој организованој војној сили по принципима класичне стратегије одржати се. Отуда је...[a] оних који чекају брзи крај рата на изглед оправдано ако је класична стратегија неизмењива истина, онда је крај заиста близу.
Али већ догађаји од 1941. године на овамо у Југославији су показали да је могуће импровизовати на заузетој територији озбиљну војнички снагу...[b] борбу против завојевача. Југословенско државно и војно воћство је стајало на гледишту класичне стратегије, па је потписало капитулацију и тиме одузело своме народу правну могућност за даље вођење рата. Међутим живот је баш после тога показао много могућности које стоје на расположењу ономе који има интереса да отпор организује.
Немачко државно и војно воћство нема никаквог интереса да капитулира, јер му се не пружају уопште никакви повољни услови да би капитулацију могло прихватити. Има већ поодавно како је Гебелс тврдио у једном свом чланку да савезници продужавају рат, а не Немачка; тиме што захтевају безусловну капитулацију, чиме је сасвим јасно, с најмеродавнијег места немачког, речено да би немачко воћство под иоле повољним условима обуставило рат. Оно дакле капитулирати не може. Оно мора наставити рат. И оно ће га наставити, под условима који му остају.
Неко ће на ово рећи: али како ће га наставити? Где су му авиони? Где тенкови?
Где простор? Ускоро ће се, ако овако буде даље ишло, састати совјетски и англоамерички фронт. Где снабдевање? Где саобраћај? Где индустрија?
Да! Онај ко овако пита има право с гледишта класичне стратегије. Али Немачка не може да положи оружја, она мора да се бори и она ће се борити при чему ће да проводи и развија принципе нове стратегије, оне чије су се контуре указале од 1941. године у Југославији.
Услови, врло повољни, за то постоје, а први је услов да има и ко хоће да се бори.
Прво мора постојати воћство које хоће да се бори. Такво воћство Немачка има и у то нико не може сумњати.
(Имао сам прилике да говорим пре десет недеља са младим вођом једне балканске антикомунистичке борбене организације. Задивила ме је његова вера. Рекао ми је: „Само пет људи ако остане живо у нашој организацији, ми ћемо победити, победиће наша мисао.” Осећала се таква снага иза тих речи, да се уопште није могло сумњати. Ма како изгледало невероватно, било ми је сасвим јасно да заиста пет људи вођени оваквом вером морају победити.)
Друго морају постојати људи који хоће да се боре. Такве људе и у веома знатном броју има Немачка. Нема ниједан народ на свету толико број и таквих бораца као што их има Немачка. Она може рачунати на милионе таквих бораца, а толико их ова даља борба не треба: с далеко мањим бројем се чуда могу починити. Треће, не сме се капитулирати, јер капитулација с једне стране обуставља борбу и у најмању руку ствара пометњу у народу, а с друге стране даје непријатељу извесна права: право да сматра рат свршеним и свако нарушење мира бандитизмом, противправним прекршајем па у вези с тим да може предузимати репресалије. А знамо да капитулације нема и неће бити.
Четврто, не сме водити борбу народ већ војска, јер и то даје право непријатељу на пустошења и одмазде, а с друге стране то Немачкој није ни потребно пошто има довољно бораца и више него довољно.
Пето, војска треба да има довољно лаког оружја и одговарајуће муниције. Признаће сваки, да Немачка може да довољно испуни тај услов.
Даље снабдевање војске вршиће се на рачун непријатеља.
Зовемо ово новим ратом, оно због оних који мисле да се овај садашњи свршава, али и због тога што ће га водити један велики народ, у великим размерама, организован под воћством правог генералштаба а по овој стратегији.
Како ће се овај рат развијати?
Човек, у том погледу, добије утисак као да по плану источни фронт чврсто даје отпор, док западни прости пропушта непријатеља. То свакако боље одговора и интересу немачког народа, да што мањи његов део дође под Совјете будући да су услови живота под Англо-Американцима, далеко, бар по зверствима који ови углавном не чине над немачким народом, бољи од оних под Совјетима.
Можемо узети да ће најмање милион младих и здравих Немаца сачињавати нову немачку добровољачку војску која ће се склонити у шуме са својим одличним лаким пешадијским наоружањем и довољно муниције. Подељени у мале лако покретне јединице, они ће непријатеља (кога ће боље познавати него што он познаје њих), изненада нападати у кретању или на становању, дању или ноћу, и тако га узнемиравати, причињавати му губитке, па и уништавати га у мери у којој буду, скоро, то хтели.
Претпостављам да ће тај рат бити страшно суров; уништавајући према Совјетима, а блажи према Англо-Американцима. Према овима рат има за циљ да им покаже да није завршен, да положај Англо-Американаца уласком у Немачку није постао ни мало добар, да их напротив немачка војска држи тек сад за гушу, да се другим речима рат може завршити само...[c]
Ако узмемо у обзир да Немачка може формирати неколико хиљада оваквих чета, да ће располагати са најпотпунијом обавештајном службом, да ће служба веза идеално служити, онда се може замислити какви се све покрети, какви маневри, каква изненађења могу причињавати противнику.
Англо-Американци ће доћи у положај да бране и оправљају немачке комуникације, немачка насеља, немачке творнице, немачке руднике. За снабдевања немачког народа морално ће договарати савезници. Веза између појединих савезничких гарнизона зависиће од добре воље немачког воћства. Надмоћност савезничка у авинима и тенковима не долази у обзир за овај начин ратовања: овде у првом реду долази у обзир сама вредност појединог борца, а ту немачки војник има мало премаца. Поврх свега, немачко народно јединство ће вероватно бити очувано и потврђено.
Међутим, политички сукоб између Совјета с једне и Англо-Американаца с друге стране је све отворенији. Сваког дана, нарочито од Кримске конференције, радиостанице нам дају за то доказа. Тај ће сукоб постајати све оштрији. Вероватно да ће још ове, 1945. године достићи своју највишу тачку. Из њега ће морати рат да избије.
Пре тога, Јевреји ће све учинити да до тога не дође, а прво на тај начин што ће одједном постати пацифисти. Дотле су били и јесу белицисти, за рат, — а од тад ће бити за мир: играће на умору народних маса, постаће одједном против рата. Све што је под њиховим утицајем, а то је огромно, почевши од штампе, забрујаће пацифистичким паролама. Пошто су претходно све учинили да Европа дође под утицај па чак и власт бољшевизма, уз свесрдну помоћ Англо-Американаца, сад ће наједном доказивати Американцима и Енглезима да сви треба да „гледају своја посла...[d] Европе и Европљана. Биће чудо ако тако не буде, — и још веће ако Англо-Американци успеју да се отргну испод њиховог утицаја.
Ако заиста до трећег рата, рата између Англо-Американаца и Совјета дође, долази моменат рехабилитације Немачке. Није могућ овај рат, ако уз Англо-Американце не буде Немачка.
Тај моменат ће чекати немачка војска. Зато она сад неће положити оружје. Зато ће водити овај нови рат, под новим, тешким али часним условима.
Сигурно је, у колико напред наведени услови буду испуњени, да Немачка овај рат неће изгубити.
Напомене
[уреди]Извор
[уреди]- Љотић, Димитрије В., Сабрана дела. Књига 10, 1941—1945., Задруга, Нови Сад, 2001.