Нова година 1877.

Нова година 1877.  (1877)  Писац: Јован Јовановић Змај

Ево иде „ново лето!“
— — Ал по чем’ је то новѝна?!
Тако ј’ било безброј пута:
Кад најдужа ноћ полети
Да најкраћи дан прогута,
Дан ојача,
Па корача
У напред;
Ноћ се врати,
Па се скрати,
Малакше јој царство клето, —
Тад се кликне: „ново ј’ лето!“
— А то ј’ стари ред.

Ма ја нисам више дете
Да ме игром заведете,
Да ми вртлог жеље гаси, —
Ево већ ми се́де власи
Од тих многих н о в и х лета, —
Па још и сад ја да слушам
Шта ко жељка и бенета
Тешећи се умом смртним
Приликама коловртним,
Пливајући вером сретном
По празнилу новолетном.
Дан сад јача
И корача
У напред;
Ноћ сад бега
Испред њега, —
Ал му мрким ругом вели:
Залуд слава, данче бели,
— Доћ’ ће опет,
Доћ’ ће опет
И мој ред!

Па ја томе да с’ веселим,
Игри ноћи с даном белим!
Једном бржем кроку зора,
Који опет натраг мора!
Да не викнем: Стани свете,
Лудо звезде звездујете!
Залутасте све олује!
Кривим правцем јуре струје.
А вечности забринута,
Помела си права пута!
А усуди, слепци смели,
Нисте бога разумели!
Ја га схватих...
Зато хоћу, —
Хоћу дану друкчу владу,
Хоћу да га сви признаду.
Нећу да му суди враже,
Да календар напред каже:
Дан ће сутра бити већи,
(Честитам му страшној срећи!)
Ноћ ће да му сиђе с пута
Са два или с три минута

Нећу свету таке дане,
Мрким мраком оковане,
Којим ноћи милост деле;
Хоћу дане богодане,
Који сваке ране целе.
Пред к’им пада сила врага
И страшило савуљага,
С којих беже гнусне змије,
А пред киме ноћ се крије,
Ноћ, паклено црно псето...
— То би било ново лето.

Ал и то л’ су пусти санци,
А заповест моја ташта!?
Далеко л’ су ти осванци
Од прераних мојих машта?!
Свет не види моју мету, —
Он би песму новом лету.

Ал што јесте признати се мора,
Што је збиља није никад шала,
Јест’, данас је земља доконала
Своје коло око јарка сунца,
Кано жеља око сретна санка,
Кано лептир око врела пламка, —
А то коло, ко ће да нам крати
Што волемо годином га звати.

Санак жељи није пропаст била,
Лептир није сагорео крила, —
А на низу вечнога ђердана
Ниже с’ нова годиница дана.

Минула је та година стара, —
Моја с’ песма огледалом ствара,
Огледалом новога нам года,
Огледалом нових непогода,
Нових жртав’, нових полетаја,
Нових суза, нових уздисаја, —
Огледалом нових мученика
— И још једног дива-самртника.

Хај, завири, роде, мало
У то кобно огледало, —
Шта ти каже поглед први?
— Грозиш ли се своје крви!
Хајд’мо даље преко крви,
А на крв се не осврни,
Хајдмо тамо де се оно
Један цео данак црни
Као одаја неког дива,
Какву врела машта снива;
А дива су обхрвале
Горке муке, ране љуте,
Које силан живот гасе
И последњи часак слуте...
Зато му́че — зато ћуте
Као стене замрзнуте
И валови сињих мора,
И шумови густих гора,
И бесови земљотреса,
И громови урнебеса, —
Ћуте људи, ћуте звери,
И присојке и аждери, —
Ћуте наде, ћуте боли,
— Васиона с’ богу моли.
Небо ћути, пако ћути
...Див ће сада
Издахнути...

Самртни се часак спрема,
Јест’, умреће овог года:
Ил беснило — или правда,
Ил тиранство — ил слобода...

Извор

Јавор, 9. јануар 1877. Број 2. Стр. 41-44.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Јовановић Змај, умро 1904, пре 122 године.