Ништа

Ништа (1846)
Писац: Љубомир Ненадовић

Грешни људи, зар мислите
Да је ништа само ништа?
И мислите, да је мање
Нег’ од руже једна лиска?

Ви мислите, да је ништа
Идеални један трунак;
Ал’ је ништа било негда
Првобитни свега врутак.

Погледајте месец, звезде,
И осталих чуда триста,
Преко неба како језде
И како се сав свет блиста.

Стан’те наврх Апенина,
Па гледајте амо доле,
На пучину мора сиња,
На брегове и на горе.

Видећете хиљадама
Око себе долиница,
И у њима хиљадама
Већих, мањих варошица.

Томе свему јесте мајка
То садање наше ништа;
Из њега се сав свет роди,
Из њега нам сунце блиста.

Чудите се парној лађи
Што уз воду сама лети,
Па и опет нико неће
Бедног ништа да се сети.

Да помисли, да је човек
Из те црне земље створен,
А њеноме створу да је
Било ништа први корен.

Право ништа не може се
Ни у мисли преставити,
Све на свету јесте нешто
Што се може помислити.

Бедно ништа и жалосно,
Ја не жалим, што те нема;
Али жалим, што ми не даш
Да сад спавам кад ми с’ дрема;

Веће дремљив певајућ’ те,
Свак ће рећи, да сам и ја
Скупа с овом твојом песмом
Ништа друго него ништа.

Ал’ тако је, човек свагда
Себи прашта, друге криви,
И тако се од колевке
До хладнога гроба живи.

А од гроба душа лети
У небеске, кажу, стране,
И рај себи тамо тражи,
Да јој бољи живот сване.

Блажен рају, света мисли,
Блажениј’ би јоште био,
Кад би човек прије смрти
У недра ти доћи смио.

1846

Извор

Целокупна дела Љубомира П. Ненадовића, Београд, 1892, Свеска прва, 2. издање. стр. 37-39.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Љубомир Ненадовић, умро 1895, пре 131 година.