Нико Поповић и Оцињани

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


Нико Поповић и Оцињани

Књигу пишу Паштровића суђе,
Тер је шаљу у мјесту Перасту
Арамбаши Поповића Нику,
У књизи га лијепо мољаху:
"Пријатељу, Поповића Нико,
"Ти оружај твоје орменице,
"Јер оцињске нами додијаше,
"Воде нами робје на срамоту,
"И плијену стоке и покућства,
"И харају наше винограде."
Кад је Нико књигу прочитао,
Три оружа своје орменице,
Ноћно пође на врх Воловице.
Ту је с једном Нико остануо,
С другом посла испод Паштровића
Дикесића врлога јунака,
А Ђурицу свога сестричића
С трећом посла пут Оциња града.
Кад је сјутра б’јела зора била,
С краја Ника ста дозиват’ стража,
Коју Нико бјеше поставио
На високо, да у море гледа:
"На ноге се, Поповића Нико,
"Ево једро у велико море,
"Чини ми се да су Оцињани."
Кад је Нико стражу разумио,
Он заједри својом орменицом.
Кад је дошо броду виђеному,
Он познаде да су Оцињани,
И поче их с топовима бити,
Ал’ им ништа учинит’ не може,
Јер се они врло добро брану.
Кад до мало срећа му је била,
Помоћ му је брзо доједрила
Од Ђурице свога сестричића.
Они скупа боље ударише,
Придобише оцињско дријево,
Које бјеше пуно трговина,
И јуначки бјеше оружано,
Ал’ залуду, јер га ухитише
И у Пераст мјесто поведоше.
Већ од тадар нигде Оцињани
Не дођоше робит’ Паштровиће,
Нег’ се они с њима помирише,
И од пљена доста поврнуше.



Извор[уреди]