Никад више

Никад више  (1907)  Писац: Милосав Јелић

Охола као султанија с мора,
Заносна ока и образа снежна,
Била си љупка, дражесна и нежна,
К’о цвет у хладу мрколисних гора.

Суморног вечно у твом меком крилу
Прошлост ме рана јоште једном звала
Да видимо дивну, проснивану вилу,
И пола чудна и двор од кристала.

Ах, златни, златни прохујали дани,
Још чујем како спомени вам туже…
Ах, наде, што сте повеле к’о руже
У тмурну јесен кад закруже врани!

Прошли нас брзо и занос и вера,
К’о лист под ветром низ пусту алеју,
И дошле сузе — бисер до бисера —
Тужне к’о прича у старом минеју.

Да ми је само она нада ведра,
И летња поља, пуна љупке боје,
И тихо сунце кроз завесе твоје,
И дрхтај топли твога милог недра.

Да ли ћеш доћи опет, срећо, када?
Никада, никада!

Извор

Дело, фебруар 1907. Књига 42. Број 2. Стр. 146.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милосав Јелић, умро 1947, пре 79 година.