Не гледај ме...

Не гледај ме…  (1862)  Писац: Лаза Костић

Не гледај ме, очи моје
Не гледај ме тако живо,
Животу ми чиниш криво,
Не гледај ме, очи моје.

Та зар не знаш вило моја,
Кад очима виле дођу,
Па кроз очи срце прођу,
Та зар не знаш вило моја.

Па расклопе виле беле,
Књигу белу срца чиста,
Све од листа па до листа,
Белу књигу виле беле.

Књигу белу да испишу
Погледиће твоје ломе
Тим ће перјем срцу моме,
Књигу белу да испишу.

А погледе светле влаже
У дивита два дубока —
У два твоја црна ока
Те погледе светле влаже.

По листови срца мога
Јако жеже твој погледак,
Успламтио млоги редак
По листови срца мога.

Још и сада пишу виле,
А ја читам дању, ноћу,
Прочитам ли, опет дођу,
Опет пишу беле виле.

И писаће све једнако.
Док погледа траје твога,
Илʼ док траје срца мога,
Писаће га све једнако.

Извор

Јавор, 15. август 1862. Број 23. Година I, стр. 177.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Лаза Костић, умро 1910, пре 116 година.