Нечиста крв, од Борисава Станковића (Ј. Скерлић)

Нечиста крв, од Борисава Станковића  (1910)  Писац: Јован Скерлић

Борисав Станковић: Нечиста крв. Београд, 1910.
Сви су изгледи да после неколико гладних година у нашој књижевности наступају године обиља и плодности. За неколико месеца изишли су „Пауци” Ива Ћипика, „Јауци са Змијања” Петра Кочића, сада ево и „Нечисте крви” Борисава Станковића, а на помолу је и велики београдски роман Милутина Ускоковића „Дошљаци“.
„Нечиста крв” је двострука добит за српску књижевност: не само стога што српска књижевност добива један роман од велике вредности, но и стога што се сада потпуно разбија страх који је владао и код оних који су највише веровали у оригинални и снажни таленат Борисава Станковића. Постојала је увек бојазан да његове прве приповетке нису само топла сећања из младости, да у своме тако субјективном и лирском делу неће бити у стању изићи из себе, и да ће цветати докле траје свежина утисака из младих дана и топлина младићске крви.
„Нечиста крв” разбија та страховања. Станковић се није исцрпао [sic]. Његови извори су много богатији но што се мислило. Он је у стању да изиђе из себе. И ако у овом роману има оних истих основних осећања као и у збиркама „Из старог јеванђеља”, „Стари дани” и „Божји људи”, и ако се, шта више, сусрећу врло слични, каткада исти типови, ипак има ту увек и снаге, и даха, и топлоте, и оне старе, тако поетске чулности. На свакој страни осећа се зрелији таленат, веће књижевно искуство, шира схватања и сигурнија рука.
Станковић нам је раније давао портрете и епизоде. И у овој књизи има ванредно рељефних типова: Софка, Ефенди-Мита, Марко, иду у најживље творевине које је Станковић до данас дао. Али, у „Нечистој крви” имамо нешто више: проблем и средину. Проблем, то је „нечиста крв”, дегенерација једне богате куће, у којој потомци плаћају распусан и сладострасан живот старих; средина, то је Врање у два своја главна слоја, стара, богата „хацијска” кућа и живот у њој, у првом делу, у другом делу сељачка кућа, која се од скоро поварошила, старосрбијански брђани који у цивилизацију уносе врло стару душу и сирове и грубе нарави из доба Немањића. И каквим широким потезима насликане су те патриције танке и осиромашеле крви који силазе, и ти крепки, животом, животињским животом набрекли плебејци који се дижу на социјалним степеницама! И више но на једном месту, Станковић подсећа на Золу. Онај опис како су живели и како су свршавали Хаци-Трифунови, подсећа на познату Золину генеалошку таблицу Ругон-Макарових; Софкина и Томчетова свадба помиње на најбоље и најјаче стране „Асомоара”.
„Нечиста крв” има два дела који се јасно разликују. Први део, то је кућа Хаџи-Трифунових, чудесна, узнемирујућа лепота Софкина, њена чежњива младост, нагла удаја, и хучна свадба. И тај први део иде у најбоље стране што имамо на српском језику. Извесне странице, она силна и трагична сцена када Ефенди-Мита убеђује кћер да се уда за Газда-Маркова сина, јесте ванредна слика трагичне величине, која остаје и која се не брише више из памети. Са свом опојном ориенталском поезијом чула и пути насликано је Софкино „бањање” у амаму у очи свадбе. Дуги, али ни за тренут недосадни опис свадбе чини утисак моћне, животом обливене какве Рубенсове слике фламанске кермесе, према коме покушаји наших старијих приповедача изгледају као наивна ђачка веџбања.
Од свадбе настаје други део, и ту се јасно опажа да је писац малаксао, или, видевши да се роман издужио, и да ће прећи петнаест претплатницима обећаних табака, хтео што пре да га заврши. Догађаји нагле, ствари се врше без психолошког правдања, у суноврату; причање је у скоковима, а појав „нечисте крви”, који се јавља тек на крају књиге, тек овлаш и узгред је додирнут. И тај импровизовани, накалемљени други део слаби општи утисак.
Старе замерке које су толико пута чињене Станковићу и овога пута се дају поновити. Он тешко, каткада и неправилно пише, и више но један пут читалац искрено зажали што форма није на висини садржине. Али, силан утисак који остаје од целе ове књиге сузбија нелагодно осећање због честих спотицања у стилу.
Станковић је данас у првим, сасвим првим редовима не само оних који данас пишу но свих оних који су до данас писали на српском језику, а „Нечиста крв” је доказ да он још није казао своју последњу реч, и да његова тако оригинална, чулна, врела, емотивна поезија још није дошла до свога врхунца.

Извор

Српски књижевни гласник, 16. април 1910. Књига XXIV, Број 8. Стр. 629-631.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Скерлић, умро 1914, пре 112 година.