Неколико рјечи на Велики петак браћи и милом народу српском

Неколико рјечи на Велики петак браћи и милом народу српском  (1871)  Писац: Васа Пелагић

​Данас, на велики петак, удаљенога од драге слободе српске и уједињења српског, силне ме мисли облијећу, језа ме попада и хладни трнци кроз тјело пролазе, слушајући приче јеванђелске о страдању спаса Исуса Христа, које приче још више пријањају за човека када то страдање спаситељево упореди са страдањем, патњама и бједама премилог нам народа српског, што ће сваку душу Србинову потрести само ако помњиво ово разлагање до краја пратио буде.
​Ох, боже! ох, поштени чланови човечанства! да ли има на земљи поштене душе, која данас тужила не би; видећи ђе од грозних мука а од злоће подлих мрачњака и себичњака издише на крсту разапет онај свети узор човечанства, који је дошао да раздере црну и паклену завјесу мрака и предрасуда, и да сатре и уништи власт и силу „ђавола”, то јест, деспотизма и апсолутизма; а на мјесто тога да подигне и риспостре свјетило: истине и правде, слободе и братства, љубави и јединства, врлине и милосрђа, узоритости и снисхођења.
​Слава дуготрпљењу твојему спасе!
​Расуђујући дакле о страдању и догађајима Христовим држим за потребно, по ради веће успомене, да то његово страдање и догађаје са страдањем и догађајима народа српског упоредим; јер судбина и историја народа српског у свему се готово са историјом христових страдања слаже, као што ћемо из ових навода видети и уверит и се:
​Исус Христос, прије осамнајест и по̑ вјекова, на данашњи дан, за правду и истину, слободу и једнакост, ужасно је страдао, а и наш народ српски због тих истих начела ево ће скоро пет стотина година бити, још чемерније муке подноси и трпи. Христа спаситеља подле душе бише и гонише, мучише и ругаше му се, а таква иста судбина и Србина је кроз пет вјекова сналазила и дане живота народњег ужасно кињила. Њега на данашњи дан паклене душе као најгорега зликовца на крсту разапеше, на коме издишући говораше: „боже, боже мој, зар си ме оставио?” завршујући те вапаје: „нека буде света воља твоја”. Тако исто заклети непријатељи српства, насилници и бешчовечници разапеше, то јест, раздјелише, и разпарчаше вјерозаконо и политично на неколико дјелова премили нам род српски, па због тога он од великих јада бјежао је по туђим земљама и крио се од злотвора по шумама и пећинама мрачним, где је у горкој тузи нарицао плачући: „боже, боже, зар си нас оставио?” Па и опет већи део оставши вјеран вјери и народности​ својих прађедова, храбрио је самога себе надом на бољу будућност, у главноме ослањајући се на бога, то јест, на своје право, вазда готово блажећи се у страдању своме са рјечма: „нека буде света воља божија.” Христа прободоше копљем онако на крсту распетог, појећи га једом, а и Србина су злотвори његови гонећи га на кулук и у војску, да бије непријатељевог непријатеља, били бодом и ханџаром и пробадали ђецу у женама, напајајући их духом туђе вјере и народности; али и опет Србин је живот свој сачувао и у већини правим чистим Србином остао. Христа из посмјевке и унижења неприродним именом „царем јудејским” називаху, и у мјесто круне трнов вјенац на главу метаху. И Србин за његову искреност и јуначка дјела, што их завојевачу и душманину своме учини, у мјесто заслуга својих називан је другим неприродним именом, као: „илиром, вендом, рацијаном, рацом, грко-неунијатом, оријенталцем, буњевцем, бошњаком, шизматиком, влахом”, итд. која неприродна имена и саме ћесарске повеље наметаху нам у мјесто вазљубљеног нам имена народног, са том намјером да би тиме наше старо, прађедовско народно име, Србин, уништили; јер сви злотвори наши — који су, добро их знамо — нерадо су име Србин и српство гледали и слушали.
​Христос умире на крсту од грозних мука, но и опет из мртвих васкршава и гонитеље своје тиме побеђује. И Србин је до тога долазио био да се са лица земље искорени и уништи од грдних невоља и навале нашијех злотвора, али они честити и свети остатци који духом не клонуше, бораху се с мачем у десници противу оних који жестоко наваљиваху да Србина, српску народност и његов слободни и јуначки дух коначно униште и упропасте. Они дивни борци не само што непријатеље од подле намјере одбијаху, него тим јуначким радом у млађем нараштају пробуђиваху ватрену љубав према народности, вјери и слободи златној. Дјела њихова јуначка сачуваше Црну Гору у независности од туђинаца, сачуваше најдрагоценији камен круне некадашње, у душманске да не падне руке. Одважни дух светих павших бораца за слободу српства и садањој кнежевини Србији извојевао је темељ за славу и слободу.
​​Ученици, то јест, апостоли Христови пошље васкрсења његовог очеличише духове и карактере своје примјером распетог на крсту, те са ужасним пожртвовањем себе самих и дивном ревношћу пронијеше по свјету начела и науку за коју он — Христос — смртном жртвом постаде. И српски борци од младог нараштаја, подобно апостолима проносећи свјетило јеванђелске истине и правде, братства и јединства, слободе и напретка по свима крајевима и сталежима српства, радили су, раде и радиће с народом а за народ док остваре тежње свеколиког српства, знајући да без жртве, страдања и бједе и нема живота ни славне побједе.
​Христос дакле и ако је тако страдао, поруге трпео и као највећи злочинац на крсту осуђен и распет био, најгрознијом смрћу умревши, али баш тиме као и са својим ускрснућем још више је прославио себе и своју науку и за њу придобио дивне поборнике. Тако исто и народ српски прошавши кроз огањ и мач чемерних искушења, није пропао, него је се још већма прославио, од неких мана очистио и дивну науку из оних јада поцрпео, са којом данас две кнежевине српске са поносом народњег достојанства по свјету гледају, трудећи се да корачају до своје природне мете.
​Данас народ наш српски, и слободни и неслободни, научен искушењем и страдањем, а опојен духом садањег врјемена, више него икада досада жуди, осјећа и требује потпуне слободе, правде, српскога јединства и свјетлости моћне науке.
​Српство данас дубоко схвата да је слобода украс човечанства, почем се у њој најлакше и најпоузданије долази до свега онога што народе, као и поједине грађане узвишава, прославља и усрећава.
​Данас зна српство да тамо ће гођ сила и неправда, то јест тиранизам царствује све је као стјешњено, затворено, стегнуто, увезано и притиснуто због чега све мора бити: увело, жуто, потмуло, недорасло, квржњаво, изопачено и болешљивог изгледа, које недошавши до своје праве мете гаси се, гине и пропада.
​Данас готово сво српство зна а труди се и више дознати, да они народи, који самостално потпуна права и свету слободу не уживају, за прави човечански живот не знају, но​ ​живе као нека бјесомучна створења, у јаду и мраку, а ја ти, роде мили, уз то твоје знање и поимање још и то кажем, што св. писмо говори, да опстоји ад, то јест пакао, у ком ће се пакосне, неправедне и грјешне душе људске и пошље смрти мучити, велим ти, да за свјестне људе и врле грађане народа не може бити горега пакла ни код ђаволског цара вехелзевула — ако тај доиста опстоји — (Спаситељ свјета Исус Христос разумевао је под именом ђавола: пакостне, неправедне, безсавјестне и немилосрдне, покварене људе,) — но што је јадном људству и бједним народима, који се под тиранском и апсолутном владом налазе, као што је бједној браћи нашој у душманским и туђим рукама? јер народу, што се под таквом владом налази, не да се да живи за себе и за неку вишу цјел људску, него само за вољу и насладу својих нечовјечних господара, који мисле да је народ по ради њих створен, а не ће да знају, хрђа их убила! да је народ природно и божије имање по ради неке узвишеније сврхе саздан, а не ради срамног другом робовања, као и то што не ће да чују да су они за управитеље земље и народа дошли, по ради среће, благостања и унапређења народњег а не ради своје насладе, самовољства и себичности.
​Данас и потлачени делови српства, страдајући у душманским рукама дубоко схватају дивну важност слободе, напретка и свег српског јединства. Осим свега наведеног народ наш са тугом у срцу разуме поругу што му злотори за његове крвљу стечене новце не допуштају храмове божије — цркве — и храмове народног унапређења — школе — по својој вољи подизати и у њима по духу вјека и народних потреба просвећивати се; разуме народ притисак душманских налога, по којима му се забрањује новине, књиге и повремена издања добијати и читати, што у просвећеније браће и хришћана излазе; забрањује нам се са слободном једнокрвном браћом нашом састајати се, мјешати и договорити; забрањује нам се предрагим народним именом српским називати; не допушта нам се честите, ваљане и родољубиве учитеље и свештенике имати нити се за њихова погажена права заузети кад пострадају; не допушта нам се народну историју учити, која је за сваки народ светиња; не даје нам се право на своме језику у суду говорити и пресуде и решења добијати; немамо јемства личне сигурности ни као стадо у друштву курјака; стаје нам се на пут јавно слати синове и сроднике на науке једнокрвној слободној браћи; не допушта нам се читаонице и књижнице по вољи оснивати, што су толико потребите за развиће народно; забрањује нам се јавна удруживања и предавања као и слободна, родољубива, праведна и истинска рјеч; нисмо сигурни са нашим животом и имањем ни у дому ни у путу; не смемо ни саме хаљине — одјећу — по духу времена и својој вољи носити, нити домове за радњу и станишта по потреби правити; не смемо јавно црквене и народне светковине прослављати по обичају наших прађедова; не смемо законити обичај, свадбу и вјенчање дању свјету на видику чинити, но то вршимо ноћу као да нешто крадемо; не допушта нам се да руковође народне своје из свога народа и по вољи бирамо, него нам се намећу на силу они што су вјерни „корану”, трбуху и орденима, а не народу, позиву и јеванђељу; не дају нам се за црквене поглаваре људи од карактера и савјести, него вјерне слуге падише својега, који полажу душу све и сва за новце, ордене и хатове а не за овце стада свога, чијом се они крвљу хране; не да нам се право да можемо бар нешто сами за себе радити као народ, и као чланови државе, којој грдне дације дајемо, него нам на силу за наше заступнике у судове и „меџлисе” оне постављају, који умију брже „темена” учинити, у скутове љубити, у суду спавати и „Евет ефендум” казати, и што брже ударати свој потпис на разна рјешења, не питајући и не знајући шта пише и за кога гласи то рјешење. На кратко рећи: ми смо на жалост и срамоту нашу јоште робље душманина свога, па још и онима што Христа не знају, који све и сва чинише и чине да нас још и душевним робовима учине, на срамоту хришћанске Јевропе.
​Тако ето страда сиротиња раја од крштених и некрштених Турака, што иде не само њој, но и свему српству на срам и поругу, које више трпети не можемо и не смјемо.
​О, Србине, брате! кад си у стању био толико се вјекова борити, страдати и трпети па​ и опет у већини сачувати част и достојанство народњег поноса, сјети се данашњег Христова и твога распела, што си политично на четверо разкомадан; сјети се благословених начела садањега вјека и науке; сјети се важности свеколиког српског ослобођења и уједињења: те се јуначки лати слободне рјечи а уз рјеч и мача и оружја, борити се са срцем јуначким за слободу свеколиког народа и за славу свога имена, јер дуго нам је трајао велики петак, дуго је трајало разпело и ропство народно, јер стидно је, грјешно и срамно да више у вјеку слободе и напретка, јединства и стварности ма коме робом будеш а још црње и горе тиранину клетом, који те као вјечити непријатељ с лица земље истребити жели, и над којим си још одавно достојнији пре да њему господариш, него да он теби.
​Само ти одважно почети треба, Србине, борбу за свето ослобођење српства и страдалног на југу Јевропе хришћанства, пак је твоја побједа, јер од једног сложног удара твога пасти мора трула и без наде оставша Турска, почем су је страшни болови тако испијали и изнурили, да се само још о вјештој медецини подлих туркофила и крштених Турака држи. Сусједна браћа, Срби, које исте ране тиште, братски ће ти у помоћ притећи и успјех ускорити, а млада Јевропа у интересу човечанства, напретка хришћанства не ће више допустити туркофилима борити се противу страдалног хришћанства.
​Не чекај више, Србине, да ти султани турски и хришћански слободу поклањају или на њу одобрење дају, које нигда из личних и себичних интереса учинити не ће.
​Утуви осведочену истину Србине, да се слобода не поклања но силом отима, а од Турчина још лакше ју је отети, почем ће и сами мухамедовци уз нас пристати, јер и њима је дошла у подгрлац душа, тако да на све стране и у Малој Азији говоре: „блажени они који у рату одбегну”, јер веле, немамо се за кога бити, почем ће свака влада, ма чија била, од цариградске боља бити.
​Даклем, напрјед Србе, с нама је бог! а и сав поштени хришћански род. Сложно ступај, попјевајући:
​​„Кој’ слободу свету љуби, руку руци дај!
​​„Па хајд тамо ђе се чује ропски уздисај!”
​Да б’ нам српство сједињено било као рај. Желим и жудим брате, Србине, да нам скоро премили род ускрсне како у савршеној слободи и општој заједници српства, тако и у сваком погледу унапређења, узоритости, славе, и свих човечанских врлина.

Извор

Млада Србадија, 10. април 1871. Бр. 7. Година II, стр. 97-100.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Васа Пелагић, умро 1899, пре 127 година.