Недић и неко други

Недић и неко други  (1942)  Писац: Димитрије Љотић

1—III—1942. г.

Оно неколико наших избеглица (у Лондону) скоро свакодневно бљуну једом на генерала Недића, па га назову издајником, прљајући његово јуначко име, док насупрот томе, преузносе пуковника Михаиловића, као витеза и хероја над херојима.

То ће тако ићи све до слома Енглеске, слома који би се могао избећи само кад би у дванаестом часу Енглеска прогледала својим рођеним очима и збацила јеврејске наочари кроз које већ одавно посматра свет.

Разумљив је тај став избегле господе: генерал Недић је жива оптужба њихова пред историјом и народом. Да је примљен његов меморандум од првог новембра 1940. године не би било 27. марта, па ни 6 ни 15. априла 1941. године. Да су они гледали као он, српским очима, и мислили као он, српском главом, не би се догодило ово што смо преживели. Била би наша држава цела, слободна и велика, — а народ не би доживео ова страдања и ове муке које је до сада доживео, ни оне које још стоје пред њим.

Разумљив је тај став и према пуковнику Михаиловићу. Наша избегличка господа у Лондону играју сад на његову карту, да би с једне стране себи као бедним избеглицама подигли вредност, а да би с друге, гурнули несретни наш род у нове узалудне патње, и опет отуда извлачили користи за свој избеглички положај.

Ни мало истинског родољубља ту нема. Ту пир пирује само чисто самољубље. Јер господа у Лондону знају какав је данас положај Енглеске у Средоземном мору, а слуте какав ће бити сутра. Они знају да развој прилика у Индијском Океану и Средоземном мору води неуздрживо спајању немачко-талијанских снага са јапанским. Они знају да то значи ликвидацију енглеског утицаја на Средоземном мору, а то ће рећи у Египту, Палестини, Сирији, Ираку. Они знају да ће сутра Источни фронт бити на граници Европе. Они знају да ће сутра на крајњем Истоку бити један нов фронт који ће пресећи многе наде. Све они то знају, па ипак играју на карту пуковника Михаиловића, иако знају да та игра може само њима лично нешто угледа и материјалног обезбеђења донети, а Србији и њеном роду само пустош и смрт.

При том се они непрестано позивају на „коначну победу” с једне, и на определење цара честитог за царство небеско с друге стране, коме ако српски род остане веран, онда по мишљењу избеглица из Лондона, нема другог пута него да се определи за Лондон.

Из тога њиховог позива излази да се генерал Недић определио за царство земаљско, да је његов пут лак, удобан и угодан, да га на томе путу само част и сласт обасипа, и да га је управо баш то за овај пут и определило.

Док је Срба дотле, одиста, косовско определење никад неће и не може бити заборављено. Косово је средиште и смисао њихове историје и косовско мерило ће увек у њиховим очима морати бити пресудно по коме ће прави Срби мерити људе и прилике.

И генерал Недић пристаје да му се тим мерилом суди.

Узмимо дакле Кнеза Честитог — чијим се моштима већ толико дана Београд непрестано поклања — и питајмо се:

Да ли би он срљао у рат с народом и земљом својом да је рат могао избећи? Да је он био у приликама у којима су биле данашње лондонске избеглице, зар би он грешно и лудо бацио свој народ у пропаст, зар би он дао викати „боље рат него пакт”?

А кад је до рата дошло, зар би српска господа из Косовске трагедије напустила војску и народ свој првог дана рата, и оставила је без икакве везе са собом, јурећи безглаво и тражећи сигурно склониште за себе и своје?

И зар би Косовска српска господа пристала да побегну сами, њих нешто преко стотине, а војску и народ свој оставили да сносе сами тежину дела која су господа изабрали за њих?

Какве везе има између Честитога Кнеза Косовског и његовог јунаштва и мучеништва, и јунаштва и мучеништва остале српске честите господе, — и дивљег и себичног бекства данашњих лондонских избеглица што собом у изгнанство поведоше и од његовог народа одвојише малолетног Краља, (чијим су се именом непрестано и самовласно служили, а и данас то чине на тешку несрећу народну)? Веза нека ипак постоји, као између светлости и сенке, светости и злочина, лепоте и грдобе.

А сад та и таква господа бацају блато на јуначку личност генерала Недића, који је узео на своја плећа свету дужност да спасава биолошки Србе од уништења, да заведе мир и ред у Србији, да окупи разбијене Србе око заставе коју је он уздигао, да Србију поврати на стари „царски пут” са кога су је одрођена господа под утицајем ненародног гледања на свет и народ скренула на широки пут пропасти и срама.

Историја наша говори да нису били издајице кнегиња Милица и њен син Високи Стеван, иако су по смрти кнеза Лазара и Косовског пораза не само остали с народом, већ и пружену руку од стране Косовског победника примили, па му и вазали постали, и војску му чак давали у његовим азијским ратовима. Историја наша напротив са сетом, и као кроз тешке уздахе, све то с признањем износи а нарочито ону личну жртву коју приноси светица и кнегиња и мајка тиме што најмлађу кћер своју, Оливеру, даје за жену некрсту-победнику и усмртитељу Косовског кнеза Лазара, Бајазиту. Нема драматичније историје него што је та покосовска. Не може је човек читати без дубоког бола. Зар Мехмед-паша Соколовић, уочи своје мученичке смрти три века после Косова, није као велики везир Отоманске империје, тражио од свог омиљеног ђака читача да му баш тај део чита, а он за то време тешке сузе лио? Није народ сузе лио над Вуком, који умре, прогнан, без земље (изгледа у Београду, осам година по Косовској трагедији) иако није мир с Бајазитом направио, иако Бајазит Вукову земљу предаде Милици, те она, као „госпођа Евгенија”, са синовима „благоверним Стефаном и Влком” доби тада и Дечане, које посети и затече запуштене, што горко пребаци у повељи дотадашњем господару, Вуку. Али је за Милицу и Стефана Високог сачувао сву своју љубав која се огледа у познатом епитафу што неки поп Марко постави на камену урезаном, на месту „Глава”, где Стеван 19. јула 1427. године умре: „Благоверни господин деспот Стеван! Благи и добри и мили господин. О тешко ономе ко га на овом месту виде мртва”. Заиста никад ваљда епитаф није био непосреднији крик бола него што је овај који нам остави забележену огромну тугу народну за својим владарем-витезом.

А Вуку не помаже пред народним судом ни то што по Косову не направи мир са Бајазитом, — ни то што остаде и умре без земље, — ни то што би растављен од жене и деце који побегоше у Дубровник и ту нађоше уточишта, а не на двору Миличином и њених синова, — ни то што се те његове земље нађоше у Лазаревих наследника, и то по вољи самог Лазаревог усмртитеља. Све то не скиде ореол с Лазара, с Милице и Стефана, — и све то не скиде проклетство с Вука. А доцније кад мудри Ђурђе као наследник Стефанов ступи на престо деспотски, народ се клањаше пред његовом трагичном фигуром с дубоким поштовањем, али као унуком Лазаревим и сестрићем Стефановим, трудећи се да се не сећа да је овај истовремено и праунук севастократора Младена, и унук исто тако славног господина Бранка Младеновића, а син моћног али за сва времена осуђеног Вука Бранковића, — па прекиде дотадању праксу за Ђурђа, и никад га не хте запамтити под именом Ђурђа Вуковића, (како се звао до ступања на престо) већ да би с њега скинуо везу с Вуком прозва га Ђурђем Бранковићем.

Ето тако, лондонска господо, изгледа суд историје и народа о царству небескоме, о онима који су пред њиним очима достојни да му се приближе.

О пуковнику Михаиловићу смо писали. Он није хтео да буде заробљеник, а није имао храбрости да постане ни отворено одметник. Он седи у планини, без велике опасности, пошто се месецима знало тачно где се налази, и чека „да се Немци повуку, да би преузео власт и направио ред”. Тиме је омогућио, као што смо доказали у своја ранија два чланка, да се комунисти под његовим окриљем домогну утицаја на народ и повуку читаву Западну Србију у анархију и несрећу. Пуковник Михаиловић је редак пример војника с претензијом за вођу, коме се све дешава супротно од оног што он жели.

Он није хтео да помаже комунисте, — али их је стварно помагао: да није било њега и његових људи никад не би комунисти добили онај јесенашњи замах.

Он није хтео да наређује мобилизацију и напада Немце, — али је све то ипак било: комунисти су претили да покупе сву популарност код народа, и он је потрчао за том лаком популарношћу, а не за интересима отаџбине и народа и наредио и једно и друго.

Он није хтео устанак, али је ипак то наредио, из разлога напред изнетих. Иако је морао знати лудило и скупоћу таквог сулудог поступка, он је у једном прогласу говорио народу: „Ви сте хтели устанак. Ја идем за вашом жељом”.

Он није хтео заједнички рад с комунистима, али кад се све десило што се десило, он је, краљевски генералштабни пуковник, направио два споразума с комунистима, остављајући им слободне руке у комунистичкој пропаганди против национализма за интернационализам, против вере за безбоштво, против Краља за Совјетску социјалистичку републику.

Он је правио овај споразум јер је хтео да добије половину моторних возила, оружја, муниције и новца опљачканог у Ужицу. То је био мотив његовог споразума. Као и све друго што је хтео или није хтео, тако и овде није постигао. Десило се сасвим обратно: комунисти су задржали све за себе.

Он није хтео доцније закључени споразум да раскине. То су учинили одреди из Пожеге, против његове воље, као и све друго што се код њега дешавало.

Он је покушао да обустави започету борбу између одреда његових и комуниста ужичких. Али ни једна страна није хтела да га слуша.

Пуковник Михаиловић је показао тиме да нема много јуначког у себи, осим жеље да за јунака важи. Јер прави херој руководи догађајима, а не да догађаји увек иду супротним смером којим би иначе он желео.

Што има људи који га за таквог сматрају, може бити објашњено или тиме што не знају праву истину о његовом раду или тиме што о јунаштву ништа не знају.

Избеглице у Лондону свакако долазе у ову другу категорију уколико, као што смо напред рекли, не чине то само у најсебичнијој намери, — што уосталом доказује да ни о чојству појма немају, а ово опет показује да с народом својим никакве везе немају и да није случајно што су тамо далеко у туђини, јер им је туђина ближа од родине.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Димитрије Љотић, умро 1945, пре 81 година.

Извор

• Љотић, Димитрије В., Сабрана дела. Књига 10, 1941—1945., Задруга, Нови Сад, 2001.