Небу (Јован Дучић)
| Небу (1890) Писац: Јован Дучић |
Ој небо плаво, ој небо мило,
Што над нам шириш плаветну груд,
Дивно си кад те обасја зора,
Дивно кад звијезде оките свуд!…
Из твога крила сунашце пушћаш,
Да на св’јет баци злаћени зрак,
Па послије сунца мјесец и зв’језде —
Да од нас гоне таму и мрак.
А ваљда спазив људска недјела,
На се обучеш олујну ноћ,
Да стрекну људи, — немоћни црви,
Кад виде твоју небеску моћ…
И ја те тада најволим видит’,
Кад страшан облак крије ти груд,
Мислећ’, да једном у таквом руху
Изрећеш св’јету достојни суд!…
У Мостару 1888.
Извор
[уреди]1890. Нова зета, Година II, стр. 132.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Дучић, умро 1943, пре 83 године.
|