На гробљу (1897)
Хладно ми је... Хладно ми је...
Прољећа ми душа жели, -
Ал' прољећа мога нема,
Цвјетови су моји свели.
О, како је страшна јава,
Како ли ме кивно прати!
Ни то сунце с неба плава
Не може ми дана дати.
Свуд је поноћ, мрак и тама,
Куд ми сузно око гледне, -
Као да ми душу слама
Грдни терет санте ледне.
Ја бих хтио убрисати
С мутног ока сузе ове,
Ал' ко може мени дати
Мјесто суза среће нове?
Нико! Нико! Све је свело
Што сам својом срећом звао, -
Ја сам своје срце врело
У гроб хладни закопао;
Срце своје: брата свога,
Два цвијета - сеје двије,
Мајку милу - милост бога,
Њу - то благо најсветије.
Од могиле до могиле
Суморна ме туга креће,
Из сна зовем своје миле,
Ал' ни једно мени неће...
Тек што каткад шум прелети
И нада мном лако мине,
Као да ми гласак свети
С неба шаљу душе њине.
Ја га слушам, а из груди
Отимље се уздах јадни,
Па с јецањем к небу блуди,
А ја стојим кô кам хладни...