Нашто ми...
| Нашто ми… (1862) Писац: Драга Димитријевић Дејановић |
Нашто су ми нашто
Ружице румене
Кад с њима немогу
Дизати спомене.
Кад ружицу бајну
Само замиришем
Па ма преко воље
Морам да уздишем.
Нашто ми је цвеће
Лепо разнобојно
Кад са њиме срце
Није задовољно.
Нашто ми је бајно
Лаора шаптање
Кад у њему чујем
Немоћно јецање.
Нашто ми славујак
Пред зору попева.
Кад у гласу своме
Дршће и запева.
А зашто ме ноћца
Санком заварава
Кад од сана пуста
Заболи ме глава.
Па зашто ми зора
Кроз прозоре вири
Кад ме зрака њена
Немож да умири.
Па зашто се небо
Љупко осмејива
И сунчане зраке
По свету пролива.
Кад и сунце јарко
Мрком је помркло
Па злаћене зраке
У црно обукло.
Нашто су ми нашто
Све врлине света
Кад ме мучки мори
Једна туга клета.
Сместила се туга
Насред срца мога,
А све зарад милог
Брата рођенога,
Зарад српске мајке,
Што тужно запева,
Па гробак јединца
Сузама залева.
Извор
[уреди]Јавор, 15. јул 1862. Број 20. Година I, стр. 156.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драга Димитријевић Дејановић, умро 1871, пре 155 година.
|