Наши унутрашњи задаци

Наши унутрашњи задаци  (1928)  Писац: Милан Грол

    До пре годину или две поједина питања нису чак ни признавана да постоје, а код других, сагласности није било у најбитнијим стварима. Ко се, на пример, не сећа заблуда у одређивању надлежности, величина области и њихових граница? Било је једно доба у коме се мислило да се може радити у корист народног јединства, што ће рећи стварању једне солидарне националне свести — не водећи обзира о најосновнијим условима здравог економског развоја, лаког промета, јефтиније и народу ближе управе, што ће рећи условима народног благостања. Тако је дошло до области у којим горњи Банат треба да своје обласне ствари свршава у Београду, доњи Банат у Смедереву, острво Крк у Сплиту. Данас више нема ниједне странке која не признаје нужду оспособљења наше обласне самоуправе за велике задатке — ширим и природнијим границама, широм надлежношћу и већом аутономијом. Али да се до тог уверења дође требало је скупо плаћеног искуства, на штету не само материјалних интереса народних, него још већу штету баш оне идеје којој је рационална и географски природна област била жртвована. Место да сједини оне који су национално разједињени, рђава самоуправна политика почела је разједињавати — на пример — Србе из Војводине од Срба у Србији.
    Питање правног поретка, кад га је покренула Демократска Странка пре три године, сводило се у очима њених противника на ситне политичке прогоне у овим или оним изборним срезовима. Међутим оно је већ тада било једно опште питање партизанске и коруптивне управе, која је произвољну примену закона из изборне периоде продужавала и проширивала постепено у систем. Тада већ признавано је било рђаво стање управе у Ј. Србији, али је зло потцењивано. Требало је да оно дође до критичног стања, па да се данас признаје као најтежи проблем. И опште питање правног поретка у целој земљи дошло је у тај ред. У своме писму владаоцу, у очи расписа избора, данашња влада га је отворено истакла као предуслов свих других рефорама.
    Привредна криза схваћена је била толико олако, да је један учен владин економист пре само годину дана, под потписом, побијао њено постојање. Међутим њен јасно хроничан карактер и размере до које је дотерала, несумњиво утврђују њен давнашњи почетак, који иде одмах од првих година пењања динара и пењања државног буџета — двеју неконсеквентних појава које нису могле ићи напоредо без удвостручења притиска на привреду, а нарочито на пољопривреду чија је болест морала прећи на све остало. Данас је зло очигледно али је изгледа толико узело мах, да се више не виде средства која би га у догледно време отклонила. Случај с финансијама још је тежи. Јер, док слаб промет и слаб рентабилитет нагоне народ, како се то каже, на стезање кајиша на последњу рупу и на један оброк дневно тамо где га не може бити два, државни живот има створених навика које се тешко прилагођују слабијој кеси, а има потреба које баш у најозбиљнијим данима најмање подносе уштеде. Међутим, кад се баци поглед у натраг, колико је милијарди из оних џиновских буџета отишло ниушта, док се данас смањују кредити на основне школе и болнице, а пољопривредна настава у земљи нерационалне обраде земље, избацује потпуно из државног буџета!
    Свуд је требало скупим искуством доћи до наука.
    Данас се проблеми виде, али се не виде још начини, срества и људи који ће да лече зло, и то не више зло у овом или оном правцу, него зло у сплету. За бољи правни поредак треба бољих срестава, док финансије траже и уштеде и већи приход од народа, а народ опет не може да створи интензивнији привредни рад ни на којој страни док му се не да боља управа, бољи саобраћај и поврх свега и јефтинији кредит.
    И све те реформе — с претпоставком да се утврде најбољи начини, да се створе срества и да се нађу људи који би посао руководили — треба да се изведу за дуго времена још у главном, оним истим државним апаратом који је до данашњег стања довео.
    Проблем се показује као претежак, чак кад се не уброји одмах овде десетина других крупних питања као што су, на пример, питање аграра, питање нових железница, нерегулисаних државних дугова, и друга, и поврх свих ових тежак положај спољни.
    Све то треба решавати у времену у коме су се нашла заједно једна зла државна и зла политичка. Криза радикалне странке испречила се у сплету ових задатака као тешкоћа већа од свих осталих. Не остављајући иницијативу другоме коме изван радикалне странке, а не омогућујући ни иницијативе у својој рођеној средини, радикална странка кочи у – овај мах цео јавни живот.
    Којим путем и којим редом онда поћи у таквом сплету ствари!
    У редовном времену, као у сваком другом послу, прво уклањањем оних који посао ометају. У данашњем, то би значило један задатак више поврх толиких других, још један период времена изгубљен у празној политичкој борби, док компликације у нагомиланим проблемима не подносе више нов губитак времена.
    Не остаје дакле друго до споразум, споразум општи или најшири што га може бити између свих странака које подједнако падају на задатке и на начине за њихово решавање, остаје исто тако да се у тој широкој националној концентрацији, на самоме послу створе зближавања, везивања оних чија су гледишта најближа, и међусобна разумевања и поверења најбоља. Таква једна концентрација имала би дакле да данас земљу да најбољу спрегу удружених снага за многоструке повремене послове, а за сутра, за систематско извођење програма који тражи једну начелну линију, да земљи на послу изради једну велику демократску групу, а у опште у односу група да постави начелније и народним интересима ближе поље борбе.
    Перспективе су скоро одређене: или ће се у здравом политичком поретку створити снага која ће савладати тежак сплет проблема или ће продужење невоља народних с једне стране, и морално разривање земље и борба странака с друге, одвести непредвидљивим последицама — онеспособљењу земље у времену када нам буду потребне надчовечанске снаге за опасности спољне. Очајно би било да нас такве перспективе не поуче.

Извор

1928. Живот и Рад. Година 1, књ. 1, свеска 2, стр. 81–83.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милан Грол, умро 1952, пре 74 године.