Наши писци и наши читаоци

Наши писци и наши читаоци  (1908)  Писац: Јован Дучић

Последње године нашег књижевног живота представљају једну нову периоду, не по броју нових писаца и нових дела, него по чудном односу који је наступио одједном између писаца и између читалаца: остали су стари писци а дошли су нови читаоци. Наше две-три последње генерације, нарочито оне које су дошле са стране, са познавањем страних језика, прочитавањем туђих писаца, и гледањем великих позоришта, вратиле су се, по оном Мисеовом стиху, одвише млади у један свет писаца зачудо већ много стар. С укусом који је добио своју школу на највећим делима светских писаца, и укусом који се код неких од њих рафинисао до потпуне отмености и до могућности да све прими и све осети, враћале су се генерација за генерацијом међу писце који су писали док су они још учили читати, и који пишу још непрестано, и увек на исти начин, и увек о истим предметима. Тимлади [sic] људима који су о томе шта је лепо учили у романима Флобера и Анатола Франса, којима зуји у ушима и срцу стихови Дантеа, Гетеа, Шелија и Сили Придома, и који су видели најлепше галерије слика, и с блаженством чули Бетовена и Шопена, враћају се у своје земље где се људи увесељавају авантурама Сремчевог Калче, где им сузе очи на наивну романтику Веселиновића и Глишића, и где се још пада у занос код свирања шабачких цигана. Враћајући се кући те генерације нису за један цео низ година имале у својој земљи своје писце. Јаз између писаца и читалаца био је већ отворен, и једна и две младе генерације читалаца са стране биле су омрзнуте међу тим писцима и њиховим поштоватељима, и сматране за одрођене људе, снобове, и рђаве српске грађане.
Из тога се видело неумитно ово: да писци и у нашем народу као и другде, морају пазити да време прође поред њих а не преко њих, и да живе увек са својим добом, да прате све оно што прате други, да знају оно што је и другим познато, и да живе једним многоструким животом, целим животом — онако како је то могуће људима од генија и талента, […] што је можда немогуће сваком другом. Наш данашњи писац мора бити европљанин и космополита, […]олико колико и његов најотменији таленат; треба да постоји искрена и нежна веза између уметника који пише и читаоца који треба да га заволи, и да га заволи толико да и поред све своје библиотеке на страним језицима могне да узме његову књигу и да јој поклони целу тишину оних драгих вечери које поклањамо писцима које волимо као што се воле, родитељи. Није потребно да то буде велики писац па да га претпоставимо уживањима које нам даје Шекспир, Данте, Гете, и које често више обожавамо него волимо; средњи писци имају највише пута срећу да буду најчешће читани и најнежније вољени. Верлен је читан и вољен колико и Иго, Хајне колико и Гете. ,,За нашег новог читаоца наш српски модеран писац имаће још и онај чар заједничког матерњског језика, осећај заједничке расе и заједничке средине, безбројно много веза које везују два грађанина и сународника, и које се не дефинишу. Тај велики и мирни споразум духова и срца утврђују кроз једну књигу међу једним читаоцем и једним писцем ону нежност која их прави пријатељима који могу увек и дуго да остану на само, да један другог разумеју и воле, да један другоме буду често неопходно и једино могуће друштво — и да се постави цео онај однос две душе које ако ико не мисле једнако они мисле једно. За читаоца који је културан и светски човек, треба књига иза које стоји писац њему подобан и дорастао, — јер је тако много књига у којима што највише волимо то је баш тај мили човек иза књиге.

За последње две три године, један цео низ писаца који су рано престали и дошли у неспоразум с новим генерацијама читалаца, помреше остављајући за собом искрено жаљење и нежну тугу. То је оно коло књижевника који су били нека врста наше боеме, и који су били неки сталеж за себе, и који су с много наивности мислили о највећим књижевним питањима. Међу њима је било одиста више људи од озбиљног талента, него људи од озбиљног дела, и то је оно што је за жаљење. Они нису разумевали како писац не сме знати за старост, и како је то дозвољено само људима без талента и без довољно душе; и нису знали какав је то ужас преживети саме себе и сачекати један нов свет читалаца за које се више не постоји. Они нису ни слутили како многи међу њима неће имати читалаца-пријатеља ван своје генерације, и како ће време да их игнорише онако како су они њега игнорисали, задовољавајући се лаким успесима и хвалом много нижих од себе. Они нису знали каква је то фаталност када дође тако до неспоразума између писаца и читалаца у једној литератури. И зато је њихово боловање било само физичко и њихова смрт тако спокојна.

Извор

Политика, 26. април 1908. Бр. 1535. Стр. 3.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Дучић, умро 1943, пре 83 године.