Нашим заробљеницима

Нашим заробљеницима  (1942)  Писац: Димитрије Љотић

15—II—1942. г.

Ове речи долазе од ратног заробљеника на одсуству, а упућене су заробљеницима у лагерима.

Случај је најчешће одлучио ко ће отићи у лагер, а ко остати на одсуству.

А колика је разлика: једни су заробљеници стварно, а други само формално, — једни то осећају од јутра до мрака, а други врло често сасвим заборављају.

Не ваља што ови други заборављају, јер неће никакве поуке извући из свог положаја, — а ако не извуку, неће ни за себе ни за свој род најскупљим духовним плодом занети, већ ће остати сами штури а роду своме некорисни.

Не ваља с друге стране, ако они први, у лагерима, само телесне недостатке заробљеништва осећају а опет духовни му смисао не виде. Они ће се вратити из заробљеништва не само лакши него што су отишли, већ ће им и сама унутрашња садржина осиромашити.

Сигурно је, напротив, да ће они који духовни смисао свог заробљеништва схвате, лакше поднети и саме телесне невоље ропства.

Молимо да ове речи не озлоједе ни гладне, ни жедне, — јер сам слушао да је велика невоља сама глад кад се нема шта јести, а знам људе који телесно здрави не једу, јер их нека љута брига или жалост мори, иако би имали шта јести. Први би дали не знам шта да имају шта појести. Други би дали и више да немају бриге или жалости која им је потпуно сваку жељу за јелом убила.

Који је пут духовних плодова којим ратни заробљеници треба да пођу?

То је прво размишљање о прошлости која нас је довела да задобијемо својство ратног заробљеника.

Да се упитамо прво као на опелу: „О что сије с нама бист тајинство”? Како предахомсја тленију? Како сопрјагохомсја...? („О каква се то тајна с нама зби”, „Како се предадосмо тлењу? Како се потчинисмо....?”). Да то питање поставимо онако истински, дубоко, трагично, — не уснама само или само памећу већ свим бићем својим.

Ко то питање, и овако, не постави тај ако и зацвета процветаће без заметка, неће плода донети. Проћи ће кроз своје садашње стање, као „пас кроз воду”, и тиме ће најбоље показати да и није био, и није достојан слободе.

Јер површност, непонирање у дубину, живљење епидермом, клижење преко ствари, води ропству и уништењу једног народа.

Овакви народи губе свој духовни лик. Губе свој духовни пут. Лутају као ждралови у магли. Лако падају у мреже које им се постављају. Губе лако слободу, јер заслепе и не виде замке лукавости. А тешко је стичу, јер узроке дубоке своје трагедије не виде, па самим тим ни пут који води слободи.

Нисам тако изгледао несрећан при нашем слому војничком, као при призору који је настао у Србији после 18. априла. И тад сам чуо реч нечију која ми се урезала у памети: „Док Срби не буду сваког дана сузе ронили, и то не због своје личне већ због опште невоље, нема им спаса”. Тада тек кроз сузе, које су мерило открављеног срца, тада се тек Срби уздижу до трагичности и тада се тек испуњавају речи песника:

Ништа нас тако великим не чини —
Као велики бол
Стихови пуни бола стихови су најлепши.
А знам бесмртне који су прави јецај...

Не искористити дакле несрећу да се кроз њу постигне величина, — то значи трпети горчину лека, горчине пелена, а не излечити се. Двострука штета, у којој ова последња управо и даје смисао првој. И обрнуто, ако друге није, онда ни прве нема, јер коме лек помаже тај лако прелази преко његове горчине.

Већ сам рекао на једном месту да ме је запањило питање које су ми сељаци постављали кад сам после овог неславног рата од Горњег Милановца преко Рудника ишао својој кући: „Ко нас издаде, господине?” јер сам у том питању видео две ствари: погрешно схватање да несреће онакве сразмере и онако лако догодивши се могу имати свој узрок у издаји једног или хиљаде људи, — и друго жељу да увек другог оптужимо за своју несрећу, да нађемо кривца изван себе.

А то је опет најбољи пут да се кроз несрећу прође без користи, неизлечен.

Ми други нисмо били изненађени нашом несрећом. Ми смо је видели како долази.

Ми смо видели како читав народ као „човек везан на прузи” немоћан очекује да буде прегажен. Ми смо то писали и говорили, преклињући Намеснике, војску, Цркву, партије, сталеже, народ сам, да се прену, да се отргну из летаргије смртоносне. Све је било без успеха. Зло је било сувише велико да би по правди Божијој несрећа требала и могла бити избегнута. И ова је дошла. Али зато нас је изненадило оно питање, које се много пута постави пред нас, и у коме видесмо опасност да нам несрећа прође без користи.

О не дајте, браћо и друзи, не дајте да несрећа ова велика прође без користи, јер ће тада бити тек права. Пијмо горки, као пелен, лек заробљеништва и нека нам буде на здравље.

Зато свим бићем, до оних најтањих нити где се биће граничи са небићем, постављајте себи питање: „О что сије с нама бист тајинство? Како предахомсја тљенију? Како сопрјагохомсја...?”. Постављајмо питање стално док одговор не дође. А он мора доћи, ако поступимо по Христа Господа речи: „Тражите и наћи ћете! Куцајте и отвориће вам се”. — Знајмо да нема другог пута спасења нашег већ тај. Није милостиви Господ узалуд, излишно, непотребно, ту горчину досудио нама. И ако се за чији казнени систем може рећи да му није циљ одмазда, то се може рећи за казнени систем Правде Вечне. Али ако није циљ одмазда већ преобраћање, повратак, покајање и исцељење, — онда је горе него обична одмазда, онда је пут уништења и пропасти, — (и то опет по оној речи Господа и Христа: „Не бојте се оног који убија тело, бојте се оног који може и душу убити”) уништења и пропасти духовне, иза које нема васкрса јер је смрт потпуна, сасушење и уништење сваке животне клице, — за оне који су се на позив за преобраћање, повратак, покајање и исцељење оглушили, па горчину лека осетили само језиком, а не душом, а још мање духом.

О какве, браћо и господо, видим богате и предивне видике ако ропство своје употребимо да се погружимо у дубине узрока што су нас довде довели!

Нећемо ми тада, сродници и друзи, постављати никоме оно питање, које при бедном повратку из неславног рата толико пута чух: „ко нас издаде?”, — већ ћемо видети одмах да смо ми себе сами издали, одрекли се гледања својим рођеним очима и мишљења својом сопственом главом, — па гледали очима туђим, очима не Енглеза, већ Јевреја из Лондона, — не Француза, већ Јевреја из Париза, — не Руса, већ Јевреја из Москве, — не Американаца, већ Јевреја из Вашингтона, — и мислили њиховом главом.

Ми смо отпочели живети животом који су нам они препоручили. Одбацили смо живот који су нам у аманет дуга поколења предака наших оставила, пригрлили живот који нам је лукави Јеврејин, замашћен и заслађен, а обешчашћен препоручио.

Како смо могли не пасти у ту лукаву замку, кад смо се претходно одрекли својих очију и своје главе и прихватили њихово гледање и њихов начин мишљења.

Глас предака наших говорио је: „Што ме остави, што ме изневери, сине?” Али ми смо га ућуткавали сажаљивим осмехом с висине на коју нас је попело наше шупље уображење да све што је старо, то је и застарело, изгубило вредност сваку, — а све што је ново, то је и потребно и корисно. Ми смо то опет примили од лукавог Јеврејина који је нашу грешну слепоћу лако уверио у то, а нисмо при том видели да он сам не троши овај отровни свој производ, и да се он држи своје древне вере тврдоглаво и да баш у дубинама њене старости налази доказ више њене вредности и снаге.

Видећемо ако прогледамо сопственим очима, да нисмо сами ми у Европи што смо ту издају учинили према себи, — да је Европа тај грех самоиздаје давно починила и у греху век и по сладострасно провела, — да је зато заиста обнова Европе потребна, али да она без дубоке духовне обнове није могућа, — а иначе сва зла која је постижу и која ће је постизати само су горки лекови које јој Господ пружа, и које ако само језиком осећа, одвеше је у уништење и пустош какве није још у таквим размерама запамтила.

Тада, сродници и друзи, ако све то видимо, можемо сагледати оне богате видике које упркос наше суре садашњице, наша душа слути као сигурно Обећану земљу, ону за којом су жудели сви што су нашег рода били и за коју су без колебања тако многи од њих животе на „жртву угодну” приносили.

Без тога, чама и пустош нашег заробљеништва само су предворје пакла нашег уништења, из чијег ћемо једног круга у идући све дубљи тонути — осветљени трагиком хаоса, све док нас тама вечне смрти потпуно не покрије.

Не умањива овај друг и брат ваш све незгоде, неслободе и гладовања. Али не дајте, о сродници и друзи, да иза тога не видите дубине других несрећа које можемо дочекати, ако нам те велике невоље не буду спасоносни лек, већ само увод у казнени систем велике Правде Божије.

Дајте, и ви тамо и ми овде да будемо као благословене пчеле што из горчина и међу горчинама успеју да нађу од чега ће мед слатки направити.

Или као мудри човек што зна да се највећа блага бране највећим препрекама, — те зато ако је пошао за благом, не напушта пут мучни већ му је то баш потврда да је то пут прави.

Тако да буде!

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Димитрије Љотић, умро 1945, пре 81 година.

Извор

• Љотић, Димитрије В., Сабрана дела. Књига 10, 1941—1945., Задруга, Нови Сад, 2001.