Наше окупационо поробљавање

Наше окупационе поробљавање  (1928)  Писац: Драгиша Лапчевић

За време окупације је наше становништво у Србији тешко пропиштало: оно је просто опљачкано од стране окупатора у толикој мери, да је просто упропашћено. Сва је храна дигнута, а становништву је остављено само по коју десетину грама дневно, чак му је млеко отимано, па и јаја; па и то није било доста, већ су му отимане живина и стока. Свиње су готово листом биле отеране, а од остале стоке стање је у северној Србији било овако:

Пре рата: коња 152.617. говеди 957.918. оваца 3.808.815; 1918: коња 19.031. говеди 596.832. оваца 969.301; 1921: коња 68.750. говеди 1.050.514. оваца 2.257.702.

Треба имати на уму само тај факат: да се при крају 1918 године, у новембру и децембру, врло живо стока набављала и куповала у пречанским крајевима, иначе би њезин број и тада био знатно мањи, па се с набавком и даље до 1921 године непрестано ишло.

Сељак је, веселник, ишао за стоком као неминовном својом потребом, плаћао је бескрајно скупо да би је само имао; зато је сад, великим делом, и презадужен и пропао. Он је газио у дугове, држећи да ће моћи отплатити ако само стоку буде имао; стока је, међутим, постала врло скуп инвентар, те га сељак није могао исплатити из простога једног разлога: ратујући од 1912 до 1919 године он је утрошио све резерве које је имао, а окупација му је од 1915 до 1918 године узела све жито, сву храну, сву стоку, порушила грађевине, дигла му плотове и ограде, намерно срубила сву имовину српског становништва, те се српски ратник вратио на просту и голу земљу, којој је морао набављати све, од плота и грађевина, до радне и музне стоке. Оштета, коју је непријатељ нанео Србији, добро је оцењена у радовима гг. Милића Радовановића и Милоша Савчића, само што те милијарде, које су они изнели, треба помножити по неколико пута више, из разлога, што су српски сељаци морали све то плаћати по неколико пута скупље, а своју су ратну оштету морали продавати 1000 за 100 динара!

Зато, кад је реч о презадужености србијанскога сељака, не треба са тим шалу правити: српски сељак је, одиста презадужен, али је његова презадуженост прави узрок у окупаторском пљачкању, у окупаторском сатирању српског сељака.

И он мора потражити правога проузроковача своје невоље. За тим, он мора тражити од Југославије, да му она призна ону колосалну разлику између ратне штете и суме пошто ју је он продао, јер та сума, врло често, не износи само 100, већ и мање од 100 на 1000 динара! Југославија, која је на рачун ратне штете, набављала себи државне потребе, дужна је ту разлику накнадити, а она је од прилике толика, колико србијанско сељачко дуговање износи.

Србијански сељак тражи само оно и онолико, што је и колико је стварно оштећен окупацијом и колико је, затим, упропашћен од стране Југославије, која је, у место њега, наплатила ратну штету, а у место стварне ратне штете бесправно утрапила сељаку један папир са 2½% интересном стопом, натерала га да тај папир продаје чак и испод 10%, и да се задужује, за набавку својих упропашћених вредности, с интересом 30, 40, 50% и више!

Материјална пропаст србијанског сељака је велика и недогледна; зато је његово несумњиво право да за њу тражи и добије накнаду а не милостињу....

А систематски уништавана индустрија и трговина у Србији изискује поновну ревизију правих злочинаца, који су Србију упропашћавали не само по дужности, већ и из нечувене и невиђене мржње према њој!

Извор

Политика, 30. новембар 1928. Бр. 3795. Стр. 8.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драгиша Лапчевић, умро 1939, пре 87 година.