Наше књижевно време

Наше књижевно време  (1929)  Писац: Јован Дучић

Кад Бог хоће да убије један народ, онда му пошаље много говорника — кажу Португалци у чијој је земљи сваки други човек говорник. Могло би се рећи и за једну књижевност: да ће бити осуђена на пропаст кад људи у њој буду више писали него читали, и кад зато буде више писаца него читалаца. А са данашњим начином индустријализације свега, па и мисли, свет иде право тој мизерији. Већ у наше доба видело се како се удруже по два писца и напишу заједнички једну драму (Дефлер и Кајаве), или роман (браћа Рони или браћа Маргернт). Брзо ће се отворити дућани за снабдевање драмама, и те ће фирме прописно протоколисати. Већ на француским вашарима постоје шатори и тезге за снабдевање љубавним писмима и стиховима за неписмене заљубљенике. Литература ће постати занат и ухљебије, а не инспирација и мисија. Неколико парнских књижевника објављују ових дана једну књигу са насловом: „Уџбеник да се постане писац”. До сад су по школама учене теорије књижевности и поетике да би ученици разумевали оно што су мудраци написали. Сад се то не тражи. Сад се тражи да и полуписмени постану писци, и да пишу књигу са уџбеником у руци. Јер је лакше бити мали писац него велики читалац.
Али није по среди сујета, него интерес. Верују да је мање логично, и уносније, бити писац него кројач, шофер или механичар. Стари Сакс је био чизмар и немачки песник, и Јаков Бем је био најпре чобанин а затим целог живота обућар у Герлицу, и један од твораца немачке философије надреализма. Али ово није довољно за наше време. Максим Горки, Кнут Хамзун и Јохан Бохер, напустили су свој амалски живот на бродовима и постали велики писци. Имали су талента који се пробио кроз све мизерије друштвене. Слично је било и са модерним америчким романсијером Џек Лондон, сликаром примитивног живота и примитивних инстиката. Био је морнар и хапшен за мангупске скандале. Дружио се само са кесарошима, обијачима и алашима (?), outlaws америчким и одбеглим робијашима лондонским. И да би зарадио велике паре, бацио се на писање романа. За себе као писца сам каже: „Ја сам искрен кад говорим да ми је мој занат књижевнички одвратан. Ја пишем за новац, а не за себе…”
У овим речима Џека Лондона има мало америчке рекламе, јер се онамо воли безарност. Али има можда и нечег искреног. Има извесно више писаца који су постали славним што су писали од невоље него оних који су писали из сујете и славољубља. Пјер Лоти је почео да пише од невоље. Жорж Сандока, после развода брака, отишла је у књижевнике да не би била савијачица у штампарији. Има међу нашим читаоцима много људи који ни сами не знају да у њима живе можда писци од великог талента. А има међу писцима много њих у којима живе можда чизмари, морнари, кројачи или банкарски људи који би били друкче славни.
Свакако, прошло је доба кад је наука и литература била аристократско занимање, и кад су писци били мудраци. На философској школи Платоновој било је написано: „Нека овде не улази нико ко није геометар”. И у нашем Дубровнику су веровали да човек који не зна механику да направи добар мост, неће направити добру песму. Од дана откад књижевност постаје ухљебије, она престаје бити ствар учености, срца и савести. Питигрили је већма читан него Пирандело. И Морис Декобра је већма раширен него Морис Барес. Свет неће да се удубљује у горчине људске судбине, него да се забавља. У овој бесомучној трци живота, нико нема времена ни за што. Не тражи ни забаву, него разбибригу. Не чита да научи, него да заборави! Не цени време него тражи хиљаду начина да га убије. Највећи део њих не прочита целу књигу, него је заборави на половини, дарује другом, или остави у возу оном који ће доћи на некој станици да седне на његово место. Домаћа библиотека једног модерног човека представља највећи духовни и морални неред једног времена. Зато занат убија таленат; зато шарлатан убија писца; зато памфлет убија студију; зато књижевни разбојник убија књижевног апостола; зато Јаков Бем пролази сад на европској пијаци ако је у књижевности више чизмар него ако је само философ. — А овом нема лека. Црнац из чезбанда то је продукт једног уморног људства које не разуме: да човек убија себе кад убија време.

Извор

Политика, 26. новембар 1929. Бр. 7746. Стр. 9.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Дучић, умро 1943, пре 83 године.