Начело солидарности/III

Начело солидарности (1904)

◄ II

III

►

Солидаризам има две врло тачне стране, које чине сву његову снагу и којима је он једна сувремена теорија: то је његов чисто световни, рационалан идеал и његова супротност чисто биолошком схватању борбе за опстанак и ортодоксној економији laisser faire, laisser passer.
Идеал хришћанства је у исти мах мистичан и индивидуалан. Хришћанска црква проповеда мржњу на ствари овога света, објављује да човек на земљи има да се стара о спасу своје душе, да људи треба да пригну главу, трпе неправду и беду, са надом на онај други, бољи свет, на царство небеско, где ће први бити последњи а последњи први, и где ће богаташ завидети Убогом Лазару који је купио мрве са његова пуна стола. Сви покрети за побољшање стања народних маса, борбе за уношење више правде у људске односе, налазиле су увек у цркви противника, јуче као и данас.
И ако је хришћанство почело проповедати братство међу свима људима, љубав према ближњима, милосрђе и пожртвовање, његов идеал је чисто индивидуалан, себичан. Хришћанин треба да врши све своје врлине ради личнога спаса своје душе, ради свога личнога савршенства, чиме ће стећи себи опроштај свију вољних и невољних грехова, право на милост божју на другом свету. Хришћанско милосрђе само је добро уложен новац који ће се са великим интересом наплатити у царству небеском, на десној страни Бога Оца. Љубав према људима само је највиши ступањ љубави према Богу, све врлине еванђелске, благост, заборваљање на себе, правичност, нису у име општега друштвенога интереса, ради више правде и олакшања живота свима људима, извор њихов је себична жеља да се спасе душа, сједини са Богом и осигура добар живот после смрти, вечан живот у бескрајном блаженству. Солидаристичка теорија, као и социјалистичка је, на супрот, чисто рационална, стара се о животу и добру људи на овом свету, гледа да олакша живот људима док су живи, идеал јој је чисто човечански, њена љубав према људима истиче из свести да је добро јединке у добру целине, и да треба чинити добро зато што је дужност и потреба чинити добро. Као и на свима пољима, световни, човечански, рационални идеал куд и камо стоји више и моралнији је од верскога идеала прошлости.
Теорија о солидарности, даље, има и ту заслугу што се, до душе мало доцкан, после борби и победа које су извојевале социјалистичке школе, изјашњује противу ортодоксне економије. Манчестарска школа, израз апетита победничке велике буржоазије, тврди да су економски закони исто тако стални као и природни, и да законодавац, држава не може и не сме да их замењује својим законима. Држава има да пусти природном току економске односе, да остави одрешене руке производним силама у друштву; она има само да брани живот и својину, да буде једино порезник и жандарм. Под маском економскога либерализма ту се крије свирепа, необуздана жеља капитала да без контроле, без ограничења извуче сву корист из Рада, да му се оставе на робовање и најнечовечнију експлоатацију милиони и милиони људских бића. Златна времена тога жалосног и човекоубилачкога „либерализма” давно су прошла, и најназадније државе — сем Србије! — умешале су се у односе између Капитала и Рада, да обезбеде здравље, живот и комад хлеба слабим људима. Начело солидарности устаје против теорије борбе за опстанак и проповеда борбу за удружење, дужност људске целине да заштити слабе и бесправне од јаких и моћних, дужност државе да свакоме члану осигура најосновније услове људскога живота. Природно је да су последњи Мохиканци буржоаске економије скочили на теорију друштвене дужности, и један од најратоборнијих међу њима, Вилфредо Парето, професор университета у Лозани, назвао је теорију солидарности „неодређено и магловито етичко схватање”, „ново име дато једној врсти најнездравијега егоизма”, док су други престрављени узвикнули да солидарност неизбежно и правце води социјализму.
Леон Буржоа и његови пријатељи то одричу. Они веле да са социјалистима у толико имају заједничкога што држе да је човек у исти мах и индивидуално и социјално биће, да су сви људи еквивалентни, једнаки као моралне особе, да сви имају иста права и исте дужности, да је циљ Државе правда и обезбеђење човечанског живота свима људима, и да поремећена друштвена равнотежа има да се поврати.
Буржоа вели да он и јесте и није социјалист: он је „либералан социјалист, најлибералнији од свију социјалиста”, његов социјализам је „личан и свестан”, и он устаје противу колективизма, то јест противу аутентичног, јединог социјализма, социјализма једном речју. Лична својина изгледа му продужење и гарантија слободе, на коју он огромно полаже. Са социјалистима се слаже када тражи правду, са економистима пак када тражи слободу. Друштвени дуг једном плаћен, јединка је слободна и има право на личну својину. Солидарност је откупљивање те слободе, солидарност је оправдање личне својине.
На страну важне замерке које се дају учинити овој теорији, на пример да је одбачено свако претресање о постанку и природи правде, која је узета као једна чињеница, главно што се има замерити то је то заустављање на по пута, извесна недоследност, страх да се иде до краја, до последњих консенквенција развијене идеје.
Пре свега тај дуг не дугују подједнако сви људи. Онај који је рођен болестан, или у сиротињи, лишен свију дарова природе и људске целине, је ли исто толико дужан колико и здрав, богат човек, онај који је обасут свима даровима маћехе природе, и још веће маћехе друштва? И када се подвезује уговор! Имају да уговарају слаб и јак, богат и сиромах, сит и гладан, онај који има капитала и који од њега може живети до саме смрти, и онај који има само своје две руке и чија дневна зарада значи леб и живот за њега и његове? Каква је ту једнакост код уговорних страна, колико су једнаки ти услови уговора, како је неједнака та борба између рогатог и шутог, и како мора бити неправичан и експлоататорски уговор између та два неједнака човека!
Увођење правде међу људе мора да буде дело самих људи; држава нема никаква права да се ту меша; она треба само да озакони оно што је раније слободно уговорено! Али по коме праву онда Држава може да спречи монополисање својине у корист једнога човека или неколицине, трустове и картеле који су природне и логичне последица развитка личне својине? Зар ту није повређена слобода индустриских и финансијских барона, слобода која значи ропство и беду свију других људи? Када се једном устане противу трустова и картела, зашто онда оставити ствари да иду како иду у другим гранама и у нешто мањој мери, железнице, руднике, рафинерије, сву велику капиталистичку својину?
Леон Буржоа се разликује од осталих радикала, који су наследници јакобинске, централистичке, етатистичке традиције, и он неће да чује за Државу, непозвану, нестручну и угњетачку. Али Држава, како лепо вели Антон Менгер, професор бечкога университета, у својој књизи Социјалистичка Држава, не мора вечито бити Држава која влада и заповеда; место ње наступа демократска Држава народних маса, народна Држава рада, не оруђе једнога сталежа но велико и моћно удружење за опште добро и општи напредак. У Демократији, са општим правом гласа, са најширим народним правима, референдумом и правом иницијативе, народ, као Луј XIV, може рећи: „Држава то сам ја!”
Солидарност изјашњује се за начело удруженога рада, за кооперативни систем проширен на што већи број људи и ствари, и у њему гледају дефинитивно решење друштвенога питања. Социјализам има за идеал, по речима Карла Кауцког, „кооперативну производњу у служби кооперативе потрошње”, Кооперативну Републику, где би се сви људи, демократски организовани, учинили задругари једнога великог кооперативног организма. У доктрини солидаристâ, не види се јасно до које се тачке мисли ићи, како се мисли решити сукоб неизбежан између личне и кооперативне својине. Најзад, остати скрштених руку и предати самој сили ствари напредак кооперативнога рада, значи не само одложити но и учинити сумњивом крајњу победу његову. Белгија је земља где је кооперативни рад највише развијен, и тамо, после дваестогодишњих напора, кооперативе за производњу имају капитал од 3 милиона према 30 милијарда капитала целе земље.
Цело начело солидарности пати од те недоследности и неодлучности. Оно жигоше сва зла која је створио егоизам, конкуренција, нечовечна борба за опстанак, а ипак хоће да очува извор свих тих зала, приватну својину. Солидарност узима личну својину као неку апстракцију, као неку свету и неприкосновену ствар, не признаје да се својина мењала и садржином, и обликом, и смислом; и да она не може бити једина непромењива ствар у свету где све живи вечитом променом. Солидаристи хоће да очувају то последње божанство на земљи која је покривена обореним идолима. Држава по њима, треба само да превија и ублажује задате ране, никако да их радикално лечи. Солидаристичка правда је негативна, она само надокнађује и поправља; социјалистичка правда је позитивна, она лечи и организује. „Социјалистички систем, вели Г. Ро, стоји према систему Г. Леона Буржоа, као хигијена, превентивна медицина према обичној терапетици која лечи већ појављене болести”.
Као и сва радикална странка, доктрине солидарности носе карактер прелазности и посредовања. Као мали сопственици који чине њен кадар, радикална странка није задовољна стањем ствари и тражи реформе, али у оквиру својих сталешких интереса и предрасуда. За прелазне епохе као што је наша, када једно друштво умире а друго се у боловима и трзавицама рађа, радикална доктрина солидарности има свога значаја и може да игра врло корисну улогу, али она никада није и не може бити оно што мисли Леон Буржоа: научно и морално решење друштвенога питања, последња реч друштвених борби, дефинитиван израз новога друштва коме идемо на сусрет.
Но како било да било, учињена је добра ствар што је та идеја пуштена код нас у саобраћај, и ништа није за одбацивање данас када преживљујемо гладне године интелектуалне. Нарочито је добро што долази од млађих људи који изгледа да су сити речи и којима више понос не допушта водити политику без начела. Добро је било да млађи подсете своје заморене, залутале и немарне старије да радикализам садржи у себи начело солидарности, и да је он теоријски поборник друштвених рефорама. Потребно је да се васкрсну те просте истине у доба глупих и лажљивих илузија о „пет дана орања”, нечовечних фраза о „Србији, рају сиромашнога човека”, Србији тако страховито заосталој и осиромашелој, где једна петина њених слободних грађана нема ни грло стоке, ни стопу земље, и где половина становништва мора да надничи да би се лебом исхранила.
Социјални програми су смисао опстанка политичких странака, и друштвено питање, и код нас као и свуда, јавља се у свој својој озбиљности и сложености, готово да прогута не само странке но и нараштаје који нису у стању да му даду решење.

Јован Скерлић.

Извор

Српски књижевни гласник, 16. април 1904. Књига XI, бр. 8. Стр. 602—607.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Скерлић, умро 1914, пре 112 година.