Начело солидарности/II

Јован Скерлић

Начело солидарности (1904)

◄   I

II

III   ►

После панамске афере у којој је извесан део француских радикала био озбиљно компромитован, после одсудне победе Републике над буланжистичким смутњама, пред успесима социјалистичке странке, која је са врло одређеним и одрешитим програмом на изборима 1893 пожњела неочекиване успехе, радикали нису могли више остати на неодређеним платонским изјавама љубави за Републику и више мање искреним борбама противу клерикализма. Друштвено питање се истакло у свој својој сложености и неодложности, и дошао је тренутак одређених програма и одлучних поступака политике дела и друштвених рефорама. Један од људи који су најјасније видели потребу за радикалну странку једнога филозофског система и социјалнога програма био је Леон Буржоа.
Као и сви политичари, он је своје идеје излагао живом речју пред широком публиком, на јавним скуповима, у Сенату 1892, говорећи о науци и демократији, у Руану, 1896, на конгресу Лиге за наставу, у Сен-Мандеу, 1896, на скупу Консултативне коморе радничких удружења за производњу. Још 1896 године, изишла је његова књига Солидарност, коју смо јесенас добили у српском преводу. Нарочито су његове идеје потпуно изложене и претресане у низу предавањȃ о солидарности која су 1901 држана у париској Ecole des Hautes Etudes sociales, где је сам Буржоа држао три предавања о друштвеним последицама доктрине солидарности, професори и социолози, Дарли, Бисон, Шарл Жид, Бело, Кроазе, Жорж Ренар, Леон, Бутру, Ро, Ла Фонтен, Малапер, говорили о самој основној идеји, о њеним односима са личним моралом, о њеном рационалном основу, о њеној примени у школи, у економији, о односима личне и солидарне својине, о социјализму и солидарности.^[1]
Леон Буржоа предузео је да питање о односу између јединке и друштва, социјално питање око кога воде борбу економисти и социјалисти проучи са више тачке гледишта, без система, à priori, критички, помоћу научне методе и моралне идеје. И његови погледи и закључци у главноме су ови:
Реч солидарност, која је данас на свима устима, и која ће као да замени трећу реч републиканске девизе, братство, пустио је у обрт 1839, у својој књизи Човечанство Пјер Леру, један од старијих социјалиста француских, који је такође увео реч социјализам. Солидарност се данас више употребљује у смислу међузависности између појединих физичких, интелектуалних и моралних појава, она је појам дужности који сваки човек треба да има према својим ближњима, појам шири но што је појам правде, одређенији, обавезнији но што је појам милосрђа.
Солидарност је, пре свега, један неизбежан природан појам. Кант је рекао: „Оно што чини организам, то је узајамност међу деловима”. Цела биологија налази се у тим речима. Солидарност је одлика живота, и смрт није ништа друго но прекидање везе међу појединим елементима који чине јединку, и који разједињени, раздружени улазе у нове склопове и у нова бића. Свако живо биће је једно удружење коме грози двострука опасност: ако је један део поремећен, болује или умре, равнотежа се прекида и биће вене и умире; развије ли се сувише један део, штете се други делови и општи ток живота, равнотежа се такође прекида, и биће се разједињује и мре. „Индивидуалне, усамљене радљивости полако расту; кад се ставе у борбу, оне се сатиру; ставе ли се једна уз другу, оне се допуњују; само удружене радљивости брзо расту, трају и множе се”: „Удружење ствара”.
Та биолошка солидарност влада на свима пољима људске делатности. Човек живи, али његово здравље зависи од здравља других људи. Он ради, али се и други користе његовим радом, као што се и он користи радом других људи. Храна коју једе, језик којим говори, способности његове, оруђа и производи рада, нагони, сазнање о свету који га окружује, мисао која је продужење и одблесак мисли других људи, све је то човек добио од других, од оних који га окружују, од оних који су пре њега били, у толикој мери да је Огист Кант имао право када је казао да је човечанство више састављено од мртвих но од живих.
Што више човек живи, он све више дугује другима, дуг је сваки корак који учини у животу, „на путу који су људи по цену грдних мука, често с хиљада̂ живота начинили кроз баре и планине; дуг при сваком окрету точка на колима или на вагону или на броду; дуг при свакоме утрошку каквог пољопривредног, индустриског или научнога продукта; дуг према свим мртвима који су оставили то наследство, према свима онима чији је рад преобразио земљу, те од оног мучног и мрачног склоништа првога доба створио грдно плодну њиву и творницу; дуг према онима чија је мисао отргла елементима њихове снаге, па их, баш том снагом, свладала и потчинила; дуг према онима чија је свест отргла њихову расу из онога доба насиља и мржње, па је мало по мало водила слози и миру”.^[2]
Гете је врло добро уочио тај закон свеопште солидарности када је учинио ово признање: „Највећи геније не ствара ништа добро ако живи само од својих извора. Сваки мој спис надахнули су ми милиони особа, хиљаде различитих предмета: научењак, незналица, мудрац и лудак, дете и старац сарађивали су на моме делу. Мој рад само комбинује разне елементе који су сви извучени из стварности: скуп свега тога носи име Гетеа”. Човечанство, по поређењу Алфреда Фујеа, није архипелаг од којега свако острво има свога Робинсона. Свака људска група, породица, племе, отаџбина, човечанство, вољно или невољно, јесте једна солидарна целина, која напредује по законима општега, заједничкога развитка. Што је закон гравитације за физички свет, то је закон солидарности за морална бића.
Биолошка солидарност није довољна. Природа има свој циљ, човечанство има свој. Солидарност у природном свету постоји, али природа није праведна, она је бесправедна, њени закони нису саобразни правди која је циљ човеков. Друштво није само један обичан биолошки агрегат, прост организам. За њега постоје општи закони живота, али се јавља и један нов елеменат, нарочита снага: мисао, свест, воља. Човек нема да се буни противу природних закона, он има да их савија по својој вољи, да се служи њима за своје добро, као што је ставио у своју службу животиње, ватру, воду, ветар, пару, електрицитет.
Наша дужност није остати хладан посматрач борбе за опстанак; ваља се умешати и повратити равнотежу између јакога и слабога, јер ако је јак каткада бољи, заслужнији и достојнији, слаб је каткада интересантнији, кориснији и моралнији. Међу људима постоји узајамна одговорност, потреба да се заједнички боре противу зала природе. Они имају узајамних обавеза̂ и у садашњости и у будућности, и друштво је састављено из дужника који се не могу никада откупити и поверитеља који се не дају никада исплатити.
Друштвени капитал који су нам претци завештали, тај легат целе прошлости за целу будућност који нам је свима предат под погодбом да га умножена предамо онима који ће после нас доћи, није подједнако и праведно распоређен. Једни се и сувише служе тим друштвеним капиталом, други мало, или ни мало; један толико, да има и сувише, и да му сваки дан доноси све више, други, ма колико био вредан и штедљив, једва толико да може да живи заједно са својима. Друштвена равнотежа је поремећена, правда, која је циљ друштва, повређена је и треба наћи начина да се поврати и осигура.
Друштво ако није постало неким позитивним уговором, оно постоји и развија се на основу једнога прећутног уговора. Људи су ушли у друштво са прећутним уговором да заједнички раде на добру свију, и једини начин да се оствари друштвена равнотежа и правда то је поштовање и испуњење тога уговора, опште примљено друштво, узајамно и солидарно, са циљем да сваком члану обезбеди један део општега наследства и обезбеди од свију ризика. Је ли то друштвени уговор Жан-Жак Русоа? Да, али Жан-Жак ставља тај уговор у почетку људскога друштва, а солидаризам га ставља као циљ. Напредак човечанства се мери проширењем уговора у људским стварима. Уговор значи заменити силу и ауторитет, право јачега и анархију владом реда и правде, добровољнога ограничења, сагласношћу, миром. Закон признаје уговор између појединих лица; зашто га не промените на све људе, не ради ограничених и непосредних ствари, но ради свега што може доћи? Практично решење проблема ово је: проширити начело узајамности, уговор солидарности противу неправде, случаја, болести, немања рада, онеспособљења̂ за рад, смрти, да се осигура правда и живот човека и његових, на шта сваки има права. Идеална организација друштва је она која би учинила заједничким међу људима све користи и ризике природне солидарности.
Зато што човек живи у људском друштву, и што без њега не може ни да постоји, он је дужник људске заједнице, и то је основ његових дужности, једино ограничење његове слободе. Покоравати се тој дужности значи враћати оно што се примило. За све оно што му је друштво дало треба осигурати све људе од зала све врсте.
Испуњавање солидарности, враћање друштвенога дуга, ствар је јединaка између њих самих. Држава, безлична и непозната, нема ту ништа да налаже и заповеда. Као и у приватном праву, држава има просто да санкционише раније постигнуте слободне споразуме, да учини да се ти уговори поштују и извршују. Закон има да буде тумачење воља̂ свију слободних и разумних јединaка које се без икаквога натеривања удружују, у сопственом интересу.
Шта данас има да се ради на томе пољу, какав је практичан програм солидаризма? У главноме, он се своди на општи радикалан програм. Јединка има да врши извесне дужности где је лични интерес тесно везан са општим, и од којих зависи сам опстанак друштва, то је војна обавеза, сношење терета за суд, администрацију, полицију. Једнакост пред законима, грађанске слободе, слобода мисли и савести, ствари су које се саме по себи разумеју. Моралан и интелектуалан капитал човечанства има подједнако да буде подељен на све чланове друштва: бесплатна настава на свима ступњима, тако да једина разлика међу људима буде природна неспособност јединке. Ваља обезбедити довољно слободна времена свакој јединци, и после свршене школе, да допуни своје школско образовање, да развије цео свој морални и интелектуални живот, све своје природне способности, — другим речима: скраћивање раднога дана. Друштво има да обезбеди свакоме своме члану, зато што је човек, минимум средстава нужних за живот, јер се не може допустити да поред обиља и раскоши једних, људска створења умиру од глади.
Даље, увођење прогресивне порезе, и то не као средство нивелисања, но као правична подела терета, тако да више плаћа онај који се више користи друштвеним алатом и који вуче веће користи од друштва. У вези са тим, ослобођење од порезе оних који имају таман толико колико им је потребно за живот. Монополи су допуштени само онда када су у корист целине; забрана монополисања појединих грана људскога рада у корист једнога човека или неколицине, као што је случај са трустовима у Сједињеним Северо-Америчким Државама. Пензије за старе раднике и онеспособљене у раду. Олакшице радничкој организацији, помагање радничких кооператива, идење на руку удружењима капитала и рада.
Кооператива изгледа Леону Буржоу више но формула, она је учињен оглед, констатована стварност, жив пример који се намеће свима духовима. Он жели да кооперативе што више прошире круг свога рада, да обухвате што више људи и што више људских активности. „Ви дајете, узвикнуо је он радницима кооператорима^[3], ви дајете великој демократској странци не само празну, залудну, вербалну формулу сутрашњега друштва, но ви јој дајете његову живу слику, и у томе Друштву које сте ви створили, ми видимо са вама идеално Друштво које бисмо волели да видимо где се рађа.”

Фусноте

1. Léon Bourgeois, député, ancien président du Conseil: L’Education de la Démocratie française. Discours prononcés de 1890 à 1896. Paris. 1897.
   Léon Bourgeois: Solidarité. Paris. 1896.
   Bibliothèque générale des Sciences sociales Essai d’une philosophie de la Solidarité. Conférences et discussions, présidées par M. M. Léon Bourgeois, député, ancien président du Conseil des Ministres, Alfred Croiset, membre de l’Jnstitut, doyen de la Faculté des lettres de l’Université de Paris. (Ecole de Hautes Etudes sociales, 1901—1902.) Paris. 1902.
2. Солидарност, српски превод, 57.
3. L’Éducation de la Démocratie française, p. 268.

Извор

Српски књижевни гласник, 16. април 1904. Књига XI, бр. 8. Стр. 595—602.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Скерлић, умро 1914, пре 112 година.