Над светлим гробовима
| Над светлим гробовима (1943) Писац: Димитрије Љотић |
Тужне манифестације у Бечкереку, Новом Бечеју и Перлезу.
У понедељак 2. августа у Банату су на свечан начин сахрањени посмртни остаци бив. окр. начелника Душана Марковића и његових другова, Банаћана, који су погинули вршећи своју дужност.
Посмртни остаци погинулих хероја пренети су камионима. У Перлезу је скинут ковчег са посмртним остацима Тодора Станисављевића.
Са бечкеречке железничке станице на којој се било искупило мноштво света као и велики број званичних представника ковчег са телом пок. капетана Златибора Маринковића пренесен је у бечкеречку цркву. На путу од станице до цркве огромна маса света, окупљена по плочницима, сузама и гласним јецањем одавала је жалост за својим трагично преминулим суграђанином који је бранећи српство, далеко од родног краја положио живот за бољу и срећнију будућност своје отаџбине. После опела у цркви опростио се свога друга и саборца бивши министар Михаило Олћан, који је у свом узбудљивом говору, евоцирајући успомену на овог честитог човека и борца, нагласио бескомпромисну решеност оних који остају, да наставе и доврше започето дело.
После опела говорио је министар унутрашњих послова Танасије Динић, а затим је узео реч изванредни комесар за обнову Смедерева Димитрије Љотић.
Дирнут и потресен трагичним удесом једног од својих првих и најбољих сарадника, Димитрије Љотић опростио се од пок. Марковића дирљивим речима и при том истакао покојникове заслуге, као и његову улогу у спасавању српског народа.
У Перлезу је извршена свечана сахрана посмртних остатака Тодора Станисављевића. Огромна маса света још пре 8 часова ујутро искупила се пред кућом пок. Станисављевића где је покојниково тело допремљено у суботу поподне.
Пред црквом је узео реч изванредни комесар за обнову Смедерева, Димитрије Љотић, који је у свом говору између осталог рекао:
— Кад орач оре, он се никада не осврће на оно што је прешао, већ стално гледа напред, колико пута још има да пређе. Његов поглед уперен је увек само према циљу који је себи поставио и за кога се определио. Тако ни Тодор Станисављевић који ево пред нама лежи није се освртао на оно што је досада прешао, мада је то било и много и велико, него гледаше само оно што је досада прешао, мада је то било и много и велико, него гледиште само оно што још има да изврши. Остављајући и плодну земљу, растављајући се тешка срца од породице своје и дома свога друга. Тодор Станисављевић, водећи своја два сина пошао је међу првима у добровољце не зато што је од тога очекивао неке користи или награде већ из жеље да народу своме како у Банату тако и с оне стране Дунава осигура мир и опстанак.
Обраћајући се породици пок. Станисављевића потресен до суза Димитрије Љотић каже:
— Мајко, иако је ваш губитак огроман, утешите се, јер знајте да сте губитком свога сина добили све нас синове, а ти верна љубо и децо, знајте да сте у нама добили браћу која са вама саосећају и на које се увек наслонити можете. Другови пок. Тодора Станисављевића никада неће заборавити свога друга који као бољи од њих, храбро и неустрашиво како то доликује правом јунаку и мученику, свој живот положи за отаџбину и народ свој. Из примера друга Тодора Станисављевића — завршио је свој говор Димитрије Љотић — подићи ће се десетине и стотине његових нових другова и сабораца. Жртва његова уродиће десетоструким плодом, а то ће бити највећа награда и највеће признање нашем другу Тодору, као и онима за које је свој живот положио.
Извор
[уреди]- Љотић, Димитрије В., Сабрана дела. Књига 10, 1941—1945., Задруга, Нови Сад, 2001.