Мцири

Мцири[1] Писац: Михаил Љермонтов, преводилац: Окица Глушчевић

Вкушая вкусих мало
меда, и се азъ умираю.
I књ. цар.

​I
​Где се Арагва са Ку̏ром,
Кʼо сестре, цура са цуром,
Хучнијем валима љубе,
Вило се свештено кубе
Од храма једнога свèта
Недавно и многа лета.
Срушених врата сту̏бове,
Црквене куле, сводове,
Са једних камених греда
Још може путник да згледа;
Алʼ се већ више с кадила
Онога мириса мила
Под њима струје не нижу,
Нити се молитве дижу
Монаха смерна у ноћни час,
Кад Бога моли за грешне нас.
Сад само старина сéди,
Развала заштитник бледи,
Одбацак смрти и среће,
Прах с плоча надгробних смеће,
Са којих натпис казује
Где славна прошлост станује
И где је круном обурван
Свој народ, њему богодан,
Тај и тај царе, тад и тад,
Предао Русу на свакад.
​*
​И Ђурђија је — божји благослов!
Од тада јʼ она, кʼо цветак нов,
У сенци својих башта цвȅтала
И од крвника за страх не знала.

​II
​Једном је с брдских висина
К Тифлису, граду долина,
Генерал руски ходио
И дете, ропче, водио
Пут тешки оно не могне
Поднетʼ — и занемогне.
Шеста му беше година,
А — горско сРне, дивљина, #
И гипка слабост тршчина!
Алʼ у њемʼ бољка опака
Витешко срце јунака —
Његових деда — саздаде;
Он за бол кʼо да не знаде,
Нитʼ и слаб јаук издаде!
Знаком се храни опирʼо
И тихо, гордо умирʼо.
Монаха једног милости
У храму божје светлости
Братска га нега љубави
Од смрти тешке избави.
И он је најпре бежао
— За детску радост не знао! —
Клонећʼ се живог свакога
И ћутке, мислећʼ на Бога,
Уздишућʼ гледʼо на исток,
Па чежњом својом превисок
Нејасно сањао рај
И жељкʼо мили завичај.
Алʼ ропству и он привикне
И туђи језик обикне;
Свети га отац покрсти
И он у цвету младости,
Не знајућʼ светске сладости,
Обући хтеде црнине
И у монаштву тражитʼ врлине.
Алʼ једне нојце хлађане
У јесен — њега нестане.
Гора је мрачна ту била
Манастир одсвуд обвила,
Те три је дана пропало,
Докле се једном дознало
Да су сви труди узалуд…
Тек доцне њега однекуд
У степи нађу несвесна
И врате натраг — болесна.
Кʼо да је глађу изнурен,
Илʼ бољком тешком измучен
Илʼ тешким трудом изморен —
По лицу му је лебдило
Слабости страшно бледило.
Ништа он није зборио,
Алʼ с дана на дан сʼ борио
И с боље љуте слабио,
Док се већ крајњем часу наднио....
Тад дође црњак, с молитвом
И својом светом поуком,
Да боног надом окуша.
Све боник гордо саслуша,
Па снагу своју прикупи
И дуго зборитʼ окупи:

​III
​„Исповест моју да чујеш
И из ње, старче, да снујеш
Мог жића конце несретне
— Бог нек те срећом пресретне —
Та те је брига к мени позвала?
Нек ти је за то срдачна хвала!
Боље је срцу бономе
Изјадатʼ јаде ма коме.
Али ја људима никада
Ни добра, ни зла, ни јада
Нијесам оче чинио,
Те мало бʼ хасне видио
Да дела моја разазнаш —
А душу, оче, ти већ знаш,
Зар можеш иком да одаш?
Мало сам, оче живео,
У ропству век сам видео,
Алʼ више бʼ таких живота
За један, препун страхота,
Кад бих то како могао,
Без речи, радосно дао.
Ја једне мисли знао сам власт,
Једну једину алʼ плама страст —
Мој црв је она у мени била:
Душу ми згризла, срце убила.
Из ћелискијех страва,
Из мрака и молитава
Она је снове дражила,
Она ми мисли мамила
У дивни свијет битака,
Где-но се велом облака
Стијена̑ крију врхови,
Где-но су људи — орлови!
Ту страст сам мојим сузама
Мојијем болом, тугама,
У ноћној тами хранио
И јадом мојим бранио;
И њу пред небом и земљом
Ја сада смело износим
И опроштаја не просим.

​IV
​„Слуш'о сам, старче, многи пут
Да ме је доброг срца ти кут
Од смрти верне отео —
А на што то си прохтео!...
Ја, сирак тужни, самотни,
Холујем листић одбјени,
Чедо сам мрачних зидина,
Подмладак њиних врлина,
Судбином црњак ледени,
А душом дечак ветрени?
Ја свето „оче“ и „мати“
Никоме немах казати,
А ти си, старче, желео,
У обитељи твојој лебдео,
Да ове речи слађане
У души мојој нестане —
Ал' труд ти био узалуд:
Са мном је она свакад-свуд!
Глед'о сам, старче, родове,
Отаџбу, друге, домове
У других људи, и мојег доба,
Кад им'о нисам не — милог роба
Но ни јединог драгога гроба!
Тад суза залуд не лијућ',
И надом груди не гријућ',
Сам сам се себи заклео:
Да бар за часак, весео,
Ма кад год груди млађане
Уз друге, ма и незнане,
Ал' само родне, слађане,
Са тугом, страсно, притиснем
И уз њих навек привиснем!
Ал' ови снови младости
У јеку своме — радости,
На жалост, већ су ишчезли!
И ја ћу, цветак увели,
К'о сирак, ропче судбине,
У земљи мрске туђине
Да кости моје оставим,
Да с' нада милих раставим!

V
​„Ја се не бојим гроба, ни страва,
Ту, веле, страдање спава
У вечној, хладној тишини,
Ал' ми је жића милини,
Казати збогом прежао.
Та млад сам, млад сам сазнао
За њене бајне радости!...
Ти зар за снове не знаш младости?
Или ти ниси ни знао,
Ил' забораву си предао.
Како си с' с мржњом ломио,
Како си негда волио,
Како је срце куцало
Па пуно жара застало,
Сунчане равни дубоке
Гледећ' са куле високе,
Где чисти зефир ћарлија,
И кад у кутку ћелија
Туђинче слабо незнано,
Голубић, тиче млађано,
Од грома није себезнан,
К'о да је страхом разурван?
Па теби нек је самотан
Свет овај шарен, дивотан —
Та сед си, слаб си, растргнут,
Од жеља давно одвикнут!
Јер, старче, ти мо'ш заборав
Бацит' на многи, многи јав;
Јер ти си живот познао,
А то бих и ја могао!

​VI
​„Можда би знати желео
Слободан што сам видео? —
Дивотна поља, брегове,
Осуте рашћем које векове
На њима мирно преброји
И хучи чилом гомилом
К'о коло с браћом премилом;
Вид'о сам мрачне стијене,
Валима љутим двојене,
Па сам им тајне схватит' умио —
То ми је Господ души улио!
Загрљаји су њини камени
Одавно у вис бачени,
Па сваког часа жуде састанак;
Али за даном протиче данак
И беже редом године —
Да им тај тренут не стигне!
Вид'о сам горски врхови,
Чудни и дивни к'о снови,
Како се зором руменом
Диме у небу плаветном,
К'о тамјан светог олтара,
И облак заносна чара
Са тајног својега стана
Облачке истоку гађа —
К'о јато тица далеког света,
Кад, бело, нама долета!
Кроз сиву маглу даљине
Вид'о сам снежне лавине
Поносна седа Кавказа,
Где трепте сјајем алмаза —
И не знам што ми одла'ну,
На срце мелем што кану...
Глас ми је тајни зборио
Ту да сам некад ходио,
И све ми живље, јасније
Отпоче прошлост да бије...

​VII
​„И ја се сетих куће очеве;
Угледах наше кршеве
И свуда дивно у округ
Наш аул¹) хладом разасут;
Ергела тутањ у вече,
Кад свака кући потече,
И лавеж паса потмуо
Моме се уху причуо;
Сетих се лица старачких
У сјају зрака слабачких
Месеца бледа где-но роморе
И пред кућом нам говоре,
А сабља сваком одсева
И чује с' звекет мачева...
И све то к'о сан протиче,
Све за час мутно промиче.
У своме бојном опрему
Мој отац, к'о жив у свему,
Пред моје очи предстаде,
И у памћењу застаде —
Па тад ми панцир зазвекта,
Па тад ми пушка засјакта,
А сину поглед поносни...
И чух ја гласић радосни
Сестара мојих млађани'...
И поглед видех слађани,
Чух речи њине, милопој
Колевци мојој — братовој!...
Кроз те је крше поток дерао
И, плитак, хучно с' верао;
К њему сам играт' слазио,
Песак му златни газио,
У подне ласте пазио
Пред кишу када се вину
И крилма воду додирну.
И ја се сетих када у вече
У нашој кући крај ватре
Река од прича потече
О људском жићу некада,
Кад живот беше наслада....

​VIII
​„Слободан шта сам творио
Можда би знати хотио? —
Е, ја сам, старче, живов'о
И жиће моје поново
Без та три дана пресрећна
Било би много мрачније
И много, много јадније
Но твоја старост немоћна.
Био сам давно смислио,
Како бих даљна поља видио,
Је л' земља дивна дознао
И људе добро познао:
Да л' живот срећно проводе,
И да л' се на свет изроде
Окова ради, слободе,
Ил' мрака црног и злобе? —
И ноћу, у час страхотни,
Кад небом беху свемоћни
Од пакла љући громови
И одјекиваху ломови,
А ви, ужасом убјени,
Уз олтар ничке припјени —
Ја сам побег'о. Као брат
Загрлит' буру био сам рад!
Очи су облак гониле,
А руке муњу ловиле...
Шта, реци, твоји сводови
Ту могу дати накнаде
За дружбу кратку, насладе,
Што бурном срцу дају громови?.....

​IX
​„Беж'о сам дуго — у незнан!
И пут ми тешки, самотан,
Не сину сјајем звезданим,
Ал' грудма мојим мученим
Планинска ноћна свежина
Била је чиста милина!
Дуго сам, дуго, бегао,
Па кад сам суст'о, слегао,
У густој трави застао
И прислушкиват' се стао,
Вид'о сам: крај је потери;
И бура стаде — превери!
А бледи појас вечери
Међ мрачним небом и земљом
Дао се силном дуљином;
На њем' сам узор светао
Далеких гора гледао.
Лежо' сам ћутке, некретан;
А у степама шакал страхотан
Час по час вио ј', урлао,
К'о дете плак'о, зурлао;
Међ камењем се змија верала
И својим сјајем блистала.
Ал' страх ме није сломио —
Ја сам, к'о звере, људи с' клонио,
А, као змија, вер'о и крио.

​X
​„Пода-мном, доле, урвином
Хуч'о је поток, силином
Небеског пљуска појачан,
И хук му потмул, нејасан,
Био је налик стотини
Срдитих гласа у тмини.
И овај неми разговор,
Ћутљиви ропот, вечити спор
С упорном стеном узаман
Мени је био појаман.
Час би се у мах утиш'о,
А час се јаче разиш'о
Кроз поноћ неме тишине.
А у том магле висине
Цркутом тица запоје,
Злаћени зраци исток обоје,
Ветар листиће зањиха,
Суморно с' цвеће узњиха,
А ту пред данак већ и ја
Уморну главу подигнем . . .
Кад се огледах — не кријем —
Страх ме је силан хватао —
Ја сам над бездном стајао;
Ту су се вали ломили,
Ту бесно коло водили,
Ту стена стубе слазиле
По којима су ноге газиле
Пакосног само сатане,
Када је с неба отеран
И у подземни амбис сатеран.

​XI
​„У округ — божји перивој;
Биље у дузи дивотној
Божјом је сузом блистало,
А грање с' лозе дизало
И кроз дрвеће витлало
Прозрачним лишћем зеленим,
И грозд за гроздом руменим,
К'о урес уха драгоцен,
На њој је стај'о обешен
Те јата тица страшивих
Падаху често све на њих.
Ја опет земљи припанем
И прислушкиват' настанем
Чаробне, чудне гласове.
Кроз лишће, кроза жбунове
Њихов је шапат ходио,
К'о да се говор водио
О тајни земље и неба;
Природе, света и свега
Ту су се слили ромори
И ту се стекли говори
А само горди човеков глас
Није се чуо у овај час
Час диван, свечан за нас.
Осећај, мисли тадање
— То не зна срце садање —
Заборав све је однео,
Ал' ја бих опет желео,
Испричат' све њих готово,
Да оним жићем дахнем поново!
Тог јутра сводом небесним
Мог'о се оком смотреним
И лет да спази анђелски —
Толико просјај небески
И онај азур милотни
Дубоки беху, дивотни!
Ја сав сам у њем' тонуо,
Док нисам већем клонуо —
Док жега није снове разбила
И жеђ ме љута смлавила.

​XII
​„Ја тада почнем с висине,
Хватајућ' густе витине,
Од плоче плочу газити.
К потоку с страхом слазити.
Камен је каткад нога ронила,
Бразда се дима за њим ројила,
Он је са хуком падао
И вал га љути гутао,
А ја над бездном стајао . . .
Али је младост свемоћна,
Те смрт не беше страхотна!
Чим сам се с крша скинуо,
Хлад ме је воде стигнуо
И ја сам жудно с камена
Пио јој вала студена.
Докле тек корак лагани
Па гласак чу се слађани . . .
Ненадним страхом обузет
Ја се у жбуња сакрих сплет,
Па онда бацих страшив глед
И жудно стадох слушати:
Све ближе поче тупкати
И тек од једном, и у час,
Одјекну јасан мио глас,
Глас Ђурђијанке млађане,
Простоте пунан слађане —
Глас живи, слатки, слободни
К'о да је само, дивотни,
Имена слатка носио —
Њих самосама зборио!
Песма је пуна простоте,
Али је своје красоте
Души ми тако заждила,
Да кад год нема кандила,
А сумрак само започне
Дух ми је певат' отпочне.

​XIII
​К обали стазом узаном
Носећи крчаг над собом,
Ђурђијанка је слазила.
Каткад је ногом газила
Невешто камен с камена.
Себи се смејућ', малена.
На њој је рухо сиротно,
А краче лако, дивотно,
Устурив чадре крајеве —
Дуге и лаке змајеве.
Припеке сенка злаћана,
Покрила лице, прса млађана
А уста, образ румени
Сипају огањ пламени
И очи — мрак су, к'о бездан
Љубавних тајни препунан —
Те све ми оде у незнан!
Када је вода точила,
Кроз крчаг глуво звонила,
И јоште шушањ, ама тих —
То једно само запазих . . . .
А кад сам себи дошао,
И кад је прилив крви прошао,
Њој и сен беше одмак'о.
Иђаше лакше, ал' лако,
С бременом вита, охола,
К'о цар јој поља — топола . . . .
У хладу блиску, маглену,
Уз гору једну камену,
Колибе две се припиле,
К'о сестре драге и миле;
Ка небу дим се над једном
Трачицом диз'о плаветном.
И сада као да гледам
Како се врата полаган
Приотворише па опет
Сакрише у се овај цвет....
— Ту тугу моју, мој јад клет,
Знам да си појмит' немоћан,
Ал' и то да си слободан —
Силно бих љуто жалио:
Јер нека спомен премио —
И ови слатки часови —
Сан вечни са мном борави.

​XIV
​„Изнурен ходом по тмини,
Ја легнем у хладовини.
Над очи сан се радосни
Невољно, брзо наклони...
Ја у сну опет угледам
Лик Ђурђијанке милотан,
И туга чудна, сладосна,
Прса ми стеже немоћна.
Дуго се борих, да дахнем,
И пробудим се. Устанем.
Небом је месец сијао,
А њега крадом вијао
Облачак један једини,
Грамжљиве шапе пучини
За њиме жудно опружив.
Свет беше таман и ћутљив;
Само се блесак снегова
С планинских даљних брегова
У сребра ресе извиј'о
И поток брзи обалу био.
Огањ је јарко извир'о, —
Час сиј'о, а час умир'о
Кроз ону знану колебу.
Ни јасна звезда на небу
У поноћ тако не трне,
Кад с' оно мраком огрне!
Колеби поћи сам хтео...
Ал' у њу нисам ја смео.
Јединој циљи ја сам брдио,
Њом душу своју водио —
Да родно место угледам;
И глад сам, како знам,
Сносио љуту по ваздан.
И ја се путем отиснем
Кроз шуму правце, слаб и нем,
Али се честом заведем,
Те горе сиње преметнем
И лутат' брзо отпочнем.

​XV
​„У беснилу сам узалуд
Очајном руком који пут
Сплетове густе тргао —
Низ се је густи држао
Вечитих гора у округ,
Све страшниј', гушћи, ода-свуд;
Безбројем црних очију
Глед'о је сумрак ноћију
Кроз сваког жбуна гранчицу...
Моју је јадну главицу
Већ незнан хватат' почео.
Уз дрвље тад сам се пео,
Ал' та је иста рескаста гора
И на крај била небеског мора...
Ја тада паднем на тлину
И влажну дојку земљину
Ја гристи, гристи замећем,
Па у беснилу зајекћем,
А сузе бризну, полију,
Њу врелом росом прелију...
Ал', веруј, помоћ од људи
Срце ми ни тад не жуди ..
К'о горско звере за свагда
Туђ сам им био и тада;
А да сам јаук издао,
Ма у трен један, у зао —
Бога ти јемца задајем —
Језик бих слаби замајем
Једним јединим ишчуп'о.

​XVI
​„К'о дете, ти знаш и сада,
Ја плак'о нисам никада,
Ал' тад сам сузе, мио јад,
Без стида лио као град.
Ко их је мог'о видити?
Планински сумрак срдити
И, гредом, месец вечити!
Осута сјајем блеђаним,
И са покровом пешчаним
Од маховине меканим,
А зидом гора опткана,
Преда-мном беше пољана.
Тек по њој сенка промаче
И жишке двије сину светлица....
Некакво звере за тијем
Из честе скоком лакијем
Истрча живо, к'о јунак,
Па скачућ' леже наузнак.
То беше пантер силовит —
Гост степа вечит, бесновит....
Кост живу час је прежао,
Час, глођућ', вес'о режао,
Час, крвав поглед бацао
На месец пунан, светао,
А љупко репом кретао
Са ког се длака сијала
К'о да је сребром блистала.
Ја зграбим церић чворнати
И станем битку чекати;
У трену срце пожеле
Боја и крви провреле...
Ал' мене ј' судба гонила
И другим путем водила...
У земљи мојих предака
Сад, мислим, не бих без знака
Најбољих био јунака.

​XVII
​„Ја чеках. И он у тмини
Крвника у свој силини
Осети живо, те урлик,
Отегнут, дуги, жалостив клик,
Пољаном јекну... Срдито,
И бесном шапом љутито,
Он песак копат' отпоче,
За тим се пропе, приклече,
И први скок му немио
Смрт би ми страшну спремио...
Ал' га је дочек сломио.
Мој удар брз би тачан, јак
И мој му верни чворновак —
Секиру тешку претече! —
Широко чело расече...
Он, као човек, јекну и паде
Па опет живо устаде.
Ако ј' из ране крвца лопила
И густим валом точила —
И наста борба крвава
На живот и смрт, без јава!

​XVIII
​„На прси мени скочи он, пуст,
Ал' ја му гурнух у чељуст
Мој ударац, мој чворновак
— Секиру тешку претече! —
Широко чело расече...
Он, као човек, јекну и паде
Па опет живо устаде.
Ако ј' из ране крвца лопила
И густим валом точила —
И наста борба крвава
На живот и смрт, без јава!
​На прси мени скочи он, пуст,
Ал' ја му гурнух у чељуст
Мој чисти гвожђем бодеж лак...
И онда — опет! Силни пак
Заурла пантер, застења,
Па стаде страшног бешњења.
Загрљени, к'о двојица
Најљућих, горских крвника,
Пали смо доле... У мрак тај
Ја бех к'о пантер, бесан, вај!
К'о звере — вих се, режао,
И сам сам крвцу прежао.
К'о да сам и сам, заиста,
Постао чедо крвника —
Звер овај страшни, планина...
Ал' тад му већем смртна тмина
Очима мутним завлада...
Он стаде страшног страдања,
Па, прикупивши задњи моћ,
Загрли мене — и у ноћ!

​XIX
​„Ти видиш ране те дубоке —
Трагове шапе превисоке;
Још су ми прси крваве,
Ал' оне скоро, без славе,
У земљи ће се смирити
И нову снагу примити.
Ја тада, старче, не марећи,
Од рана мојих не бежећи,
Прикупих снагу и ја зачас,
Па у онај ноћни час
Кроз шуму опет похитам...
Ал' шуми краја не имам.

​XX
​„Из шуме изђох. Све се будило.
А златно јутро рудило
И јата звезда витлало.
Ја глед'о како с' блистало
И како с' роса сребрила.
Поља су росом трептила,
Ал' ја сам — старче, не будило! —
Путем се истим вратио
И манастир свој спазио!
И тек тад, старче, у тај час
Разумех потпун свој пораз.

​XXI
​„То беше за ме — ударац!
Нисам ли ја к'о у твој дворац
У манастир се вратио?
И тек сам тада схватио:
Да завичаја никада
Видети нећу! Мала наслада
Из мојих груди прну већ...
И ја сам стао, замукнуо...
О, како сам се заклињао!
Узалуд све то! Ја сам био
Тим манастиром убјен већ!

​XXII
​„Тад чух ја звекет познати.
К'о да ме неко поврати
Из мојих снова, лудила.
Та то су звона будила
И мене опет враћала
У ропство — к'о да с' свитала
Над мојом смрти зорица.
И тада, старче, кроз тај јад
Вид'о сам: ја сам слаб и млад,
И да је моја душа пак
Манастир овај... да је знак
На чежњи мојој ударен.
Ја сам к'о лист одбачен
Ил' к'о затворник рођени —
За вечно ропство суђени!

​XXIII
​„И жега стаде жештити.
Свет поче у њој блештити.
Глава се моја пригнула,
А земља, старче, дигнула,
Те све се стаде вртети
И у мом оку мрети...
Ја падох опет у траву...

​XXIV
​„И тад се неки чудан глас
Зачу у тихи подне час.
К'о да су вали роморили
И тиху песму зборили.
И ја сам слушао, занет сав.
К'о да је поток, мио, плав,
О праху моме зборио...
Све тише, тише, заносно,
Све више, више, поносно —
И ја сам тако уснуо.

​XXV
​„И тада, старче, на јави
Златне се рибе у плави
Потока тога играле
И мене к себи мамиле.
И једна, старче, мени се
Најлепша чини — чини се
К'о да ми збори, милује:
„О, спавај, дивно чедо ти,
О, спавај, па се сети ти
Свих оних мисли заносних
Што су ти груди немоћних
У срећи вечној купале.
Ја ћу те, мило чедо, ја,
Сребром својим окупати
И вечном срећом засути.”

​XXVI
​„Ал' ето, старче, то је све.
Шта вреди више? Скоро ће
У гроб ме хладни спустити.
Ал' само једно молим те:
У врту твоме, крај стене,
Где расту две тополе,
Тамо ме, оче, сахрани.
Тамо су зоре бајније,
Тамо су птице јасније,
И оданде се Кавказ види!
Одатле ћу га гледати
И последњи пут — знати
Да тамо моје жиће спава...
Тамо се моја душа јавља.”

Напомене

1. ...

Извор

Дело, 1897.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Окица Глушчевић, умро 1898, пре 128 година.