Мустај бег лички под Удбином (Коњиц)

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

0001 Подранио буљук-баша Мујо
0002 На Кладуши на бијелој кули,
0003 Па он виче свог брата Халила:
0004 „Наложи ми ватру на оџаку,
0005 А испеци кахву у ибрику.”
0006 Халил уста, ватру наложио,
0007 Испекао кахву у ибрику,
0008 Сједе Мујо црну кахву пити. —
0009 Док је рано јутро освануло,
0010 Иза горе помоли се сунце,
0011 А док Мујо од пенџера викну:
0012 „Брже амо мој брате Халиле!”
0013 Халил паде у одају Мују,
0014 Упита га: „Гдје пуцају пушке?”
0015 Халил дурбин брзо прихватио,
0016 Те окрену с њиме прам пенџеру.
0017 А док Халил од пенџера сину,
0018 Завика га буљук-баша Мујо:
0019 „На ноге се, мој брате Хрњица,
0020 На Удбину ударила војска.”
0021 Ено оздо Ћејвановић Меха,
0022 На дорату коњу од мејдана,
0023 А на Меху ништа од хаљина,
0024 На дорату ни перчина нема,
0025 Него ватра све одн’јела жива.
0026 Онда Халил на ноге скочио,
0027 На авлији дочекао Меха:
0028 „Стани Мехо ако Бога знадеш!” —
0029 „Јутрос мене опремио бабо
0030 По кметима и по чифчијама;
0031 Кад ја падох у зелене луге,
0032 Дочека ме влашка караула,
0033 Усу пушка како ватра суха,
0034 А куршуми као божја крупа,
0035 Нит’ м’ убише нит’ ме опржише,
0036 Нит’ м’ у суху диму оставише
0037 Ја натјерах мојега дорина,
0038 А повукох посјеклицу криву.
0039 Бог ми даде, не допадох рана,
0040 Нег’ пројахах брзога дорина.
0041 Кад приспједох под Кунар планину,
0042 Под планину притиснула војска;
0043 Чини ми се, очи гледајући,
0044 Има војске тридесет хиљада.”
0045 Онда Мујо завика Халила:
0046 „На ноге се, мој брате Халиле!
0047 Трчи с Мехом, у Удбину сиђи,
0048 Селамћете дједи Ћејван аги,
0049 Нек’ пртљају свога сибијана
0050 У Удбину у бијела града.”
0051 Обојица на коње скочише.
0052 Онда Мујо на кули завика:
0053 „Ој Османе, брате бајрактаре,
0054 Трчи брате, врати ми Халила,
0055 Нека иде на бијелу кулу!”
0056 Осман трчи па врати Халила,
0057 Мујо јами дивит и хартију
0058 Па напише ситну књигу б’јелу,
0059 Па говори својему Халилу:
0060 „Ој Халиле. сигурај малина.”
0061 Књигу пише Мустај бегу личком:
0062 „Боље беже на Удбину б’јелу;
0063 На Удбину ударила војска,
0064 Удбину ће Власи прихватити,
0065 По Удбини сибјан погазити.”
0066 Књигу даде свом брату Халилу.
0067 Тргом Халил до малина сиђе,
0068 Па посједа својега малина;
0069 Ето њега лицем на Крајину. —
0070 У јутро је беже подранио,
0071 И код њега седам бајрактара.
0072 Иза горе ударило сунце,
0073 Иза горе стала јека пуста.
0074 Кад погледа Мустај беже лички,
0075 Он опази Мујовог Халила,
0076 Трком трчи, иза грла виче,
0077 Виче беже Налановић Хуса:
0078 „Брже Хусо пред авлију сиђи,
0079 И дочекај Мујова Халила!”
0080 Хусо паде, дочека Халила,
0081 Изведе га на бегову кулу.
0082 Докле Халил изиђе на кулу,
0083 Књигу баци бегу Мустај бегу
0084 Када беже књигу опазио,
0085 Од очију сузе оборио.
0086 А пита га седам бајрактара:
0087 „Шта је беже ако Бога знадеш?”
0088 А вели им бег Мустај бег лички:
0089 „На ноге се, моја дјецо драга,
0090 На Удбину Власи ударише,
0091 Удбину ће б’јелу поробити,
0092 По Удбини сибјан погазити,
0093 Износите црвене бајраке,
0094 А пишите пода ње јунаке.”
0095 А завика Налановић Хуса:
0096 „Хајд’ запали два топа гласника;
0097 Када пукну по Лици гласници,
0098 Сва ће ми се сакупити војска.” —
0099 Хусо трчи, па топове пали.
0100 Кад на Лици пукоше гласници,
0101 Оде јека низ широку Лику,
0102 У дно села испод краја равна
0103 Кад стадоше попуциват пушке,
0104 Па избијат хитри коњаници,
0105 А пред њима пјешке Крајишници,
0106 Све пуцају мали веденици.
0107 Док је жарког ићиндији сунца,
0108 Хазур војске дванаест хиљада.
0109 Онда бегу веле поглавари:
0110 „Хоћемо ли беже заноћити?”
0111 А Вели им беже Мустај беже:
0112 „Овдје, дјецо, конака вам нема,
0113 Ваља ноћас под Кунару сићи.”
0114 Онда беже чауше завика,
0115 Све завика чауш до чауша:
0116 „Полазите пјешке Крајишници,
0117 А јашите брзо коњаници!” —
0118 Мустај беже узјаха голуба.
0119 Све поврви силена Крајина.
0120 Мркле ноћи у седам сахата
0121 На Кунару на планину сиђе.
0122 Онда веле млади бајрактари:
0123 „Хоћемо ли беже починути?”
0124 А вели им бег Мустај бег лички:
0125 „Моја дјецо, почивања нема,
0126 Док се сване, под Кунару сиђи
0127 Гдјено војска и ордија била.”
0128 Тамам јутро бјеше освануло,
0129 Беже паде под Кунар-планину,
0130 По пољани поваљана трава,
0131 На пољани нигдје никог нема.
0132 Онда викну бег Мустај бег лички:
0133 „Куд је дјецо тлака одлазила?
0134 Ал’ отишла сенту њемачкому,
0135 Ал’ отишла бијелој Удбини?”
0136 Облетјеше, тлаку оптражише;
0137 Оде тлака бијелој Удбини
0138 У тој р’јечи у којој бијаху
0139 На Удбини пукоше топови,
0140 Све ко да се црна земља тресе.
0141 Све пуцају у стотин’ топова,
0142 Из великог поља Удбинскога,
0143 Двадес’т пуца са градске капије,
0144 То се бране аге Удбињани.
0145 Тад поцвиље бег Мустај бег лички:
0146 „Власи нама примише Удбину!”
0147 Тад удари низ зелене луге,
0148 А заставе влашке дочекаше;
0149 Плахо јесте беже ударио,
0150 Заставе је влашке преломио,
0151 Побјегоше влашке карауле.
0152 Кад у поље беже излазио,
0153 Кад у пољу притиснула војска,
0154 Закопала метеризе црне,
0155 Све у њиха насуло солдате,
0156 Онда беже коња заставио.
0157 А вели му Ћеримовић Мујо;
0158 „Што си беже коња уставио?
0159 Већ дај, беже да ми ударимо!”
0160 А процвиље бег Мустај бег лички:
0161 „Ми немамо чиме ударити,
0162 Има војске тридесет хиљада,
0163 Па су они шанце начинили,
0164 У шанце су насули солдате;
0165 У нас малу дванаест хиљада.”
0166 Иза тога до мало земана,
0167 Док пукоше до два веденика,
0168 Испадоше до два коњаника,
0169 Од Кунаре високе планине.
0170 Један дједо јаше на кр’ату,
0171 Б’јела га је загрлила брада,
0172 Око њега блиста се гадара,
0173 А за њиме друга пет стотина.
0174 Ту рекоше Грдовићу Мујо,
0175 Од Грабове са Крајине равне.
0176 А док Мујо дотјера кр’ата:
0177 „Црн ти образ бег Мустај бег лички,
0178 Удбину нам Власи прихватише
0179 Стоји цика у граду сибјана.”
0180 Опет цвили бег Мустај бег лички:
0181 „Ми немамо чиме ударити.”
0182 Док пукоше до два веденика,
0183 Испадоше до три коњаника.
0184 Од Кунаре од зелених луга.
0185 Један дједо јаше на кр’ату
0186 На кр’ату коњу од мејдана,
0187 За њим други на коњу дорину,
0188 Зелен га је бајрак поклопио.
0189 Крајишника хиљада за њиме.
0190 То бијаше клиски алај-беже
0191 А за њиме Влахинић Алија,
0192 Што му носи зелена бајрака,
0193 Бирден дође, из грла завика:
0194 „Црн ти образ, бег Мустај бег лички,
0195 Хоћеш пуштат бијелу Удбину?”
0196 Па завика Влахинић Алију:
0197 „Мој Алија, натјерај дората,
0198 А ми ћемо бити царкаџије,”
0199 Тад Алија натјера дората,
0200 Пред њим јаше клишки алај беже,
0201 А за њиме хиљада коњика.
0202 Влах окрену педесет топова,
0203 Па дочека клишког алај бега.
0204 Стаде војске тридесет табора,
0205 Па на ватру бега дочекаше,
0206 Велика га ватра освојила.
0207 Ту му паде стотину мртваца,
0208 Вратише га стат’ му не дадоше.
0209 Тад процвиље бег Мустај бег лички:
0210 „Јадан ти сам јунак до вијека,
0211 Власи ће нам примити Удбину!”
0212 Па завика Ћеримовић Муја:
0213 „Дај натјерај бијесна алата
0214 И ми ћемо сада ударити,
0215 Видиш цике нашега сибјана.”
0216 Бајрактари коње узјајхаше,
0217 А пред њима Мустај беже лички,
0218 Они удри, а дочекај Власи,
0219 Ту му паде до триста мртваца,
0220 Вратише га, стати не дадоше.
0221 Тад процвиље бег Мустај бег лички:
0222 „Јадан ти сам јунак до вијека,
0223 Ноћас ће нам примити Удбину!”
0224 Тамам сунце за горицу зађе,
0225 Док пукоше до два веденика
0226 Од Кунаре зелене планине.
0227 Док ево ти до три коњаника,
0228 А за њима других пет стотина.
0229 Боже мио, ко ли би то био?
0230 То рекоше, Белај буљук-баша
0231 На алату коњу од мејдана,
0232 А за њиме два сестрића млада,
0233 Задрикапа и Заметникавга.
0234 Бирден дође, Мустај бега виче:
0235 „Зар нијеси беже ударио?”
0236 А вели му бег Мустај бег лички:
0237 „Јесмо данас два пут ударили,
0238 Мртваца смо много оставили,
0239 Вратише нас, стат’ нам не дадоше,
0240 Јер у шанце па се затрпали.”
0241 Вели њему Белај буљук-баша:
0242 „Од те кајде, беже, нема фајде,
0243 Ни од таквог вашег ударања.
0244 Да пишемо далкрличе младе,
0245 Једни туда, једни од Удбине.”
0246 Вели њему бег Мустај бег лички:
0247 „Кад не море нико на Удбину!”
0248 А вели му Белај буљук-баша:
0249 „Ево теби друга пет стотина,
0250 Ја ћу ноћас у Удбину доћи,
0251 А за меном два сестрића млада; —
0252 Ја л’ ћу ноћас главу изгубити,
0253 Изгубити обадва сестрића,
0254 Ја л’ ћу ноћас у Удбину сићи.”
0255 Онда беже узјаха алата,
0256 А за њиме два сестрића млада,
0257 Па он сједе поље објахиват.
0258 Тамам сабах зора бијељаше,
0259 А у јутро огрануло сунце.
0260 Велика се ватра освојила
0261 Ниже б’јелог града удбињскога.
0262 Ту удари Белај буљук-баша,
0263 И он паде граду пред капију,
0264 Дочекаше аге Удбињани
0265 Тад запјева дједо Ћејван ага:
0266 „Благо нама, моји Удбињани
0267 Ево нама Белај буљук-баше,
0268 Брез Белаја не има дермана!”
0269 Тад Удбини отворише врата.
0270 Онда вели Белај буљук баша:
0271 „Ваља сада писат далкрличе,
0272 Одбацити пусат и хаљине,
0273 Голу сабљу јамити у руке,
0274 Па на јуриш браћо ударити.”
0275 Кад то чује дједо Ћејван ага,
0276 Он са себе све хаљине баци,
0277 А остави гаће и кошуљу,
0278 А у руку голу посјеклицу;
0279 Вели дједо: Сад ћу ударити.”
0280 За њим трчи једно момче младо,
0281 Мало њега гари науница.
0282 Кад с’ обаздре Ћејван ага стари,
0283 А кад за њим Ћејвановић Мехо.
0284 А виче га остарјели бабо:
0285 „Врат’ се Мехо моја лударијо,
0286 Наша ће се кућа ископати;
0287 Немој сине са мном ударати!”
0288 Ал вели му Ћејвановић Мехо:
0289 „Не ћу тебе брез себе пуштати,
0290 Ја ћу с тобом бабо ударити.”
0291 Док се други дједо помолио,
0292 У руци му гола посјеклица,
0293 То бијаше стари Осман ага,
0294 За њим трчи Османагић Мехо.
0295 Кад с’ обаздре Осман ага дједо.
0296 Па он вели свом Мехмеду сину:
0297 „Врат’ се Мехо међу Удбињане!”
0298 „Не ћу бабо, живота ми мога,
0299 Не ћу те ја брез себе пуштати.”
0300 Иза тога до мало земана
0301 Ту изиђе ше’сет Удбињана,
0302 У свакога гола ти је ћорда,
0303 Сваки вели: „Сад ћу ударити!”
0304 Све изашло на градску капију,
0305 На свакому гаће и кошуља,
0306 Бијеле се као лабудови.
0307 А гледа их бег Мустај бег лички
0308 Од зеленога махатога луга
0309 Онда беже на ордију викну:
0310 „Видите ли младе Удбињане,
0311 Удбињани сад ће ударити.
0312 Већ од овуд ко ће ударити?”
0313 Онда вели Грдановић Мујо:
0314 „Ја ћу беже сада ударити!”
0315 Па одбаци пусат и хаљине,
0316 А б’јела га притиснула брада,
0317 У руци му посјеклица крива.
0318 Бирден дједо из ордије сину,
0319 За њим паде стотину момака,
0320 Све момака кано дјевојака,
0321 А сам дједо бијеле је браде.
0322 Онда виче бега Мустај бега:
0323 „А ми ћемо сада ударити,
0324 Немој ти нас за пуно држати!”
0325 Онда беже на коњике викне:
0326 „Коњаници коње узјахујте,
0327 Потеците пјешци до коњика,
0328 Све се држи пјешак до коњика!
0329 Кад полете брзо коњаници,
0330 Полетите пјешке Крајишници,
0331 Сад ће с њима дједо ударити.”
0332 Онда вели Грдановић Мујо:
0333 „Моја дјецо, стотину момака,
0334 Ви хајдете лако уз Алију”,
0335 Све гледајте на влашке топове,
0336 Када влашки задиме фитиљи,
0337 Ви паните отрага на главу.”
0338 Па је дједо мало измакао,
0339 А све гледа гдје су топракале.
0340 Задимише каурски фитиљи,
0341 Онда дједо у траву на главу,
0342 А за њиме стотину момака.
0343 Док припуца педесет топова
0344 Бирден дједо на ноге скочио.
0345 Неколико скока прискочио.
0346 А док опет синуше фитиљи,
0347 Земљи паде остарјели дједо.
0348 Тако седам или осам пута,
0349 Примаче се под топове близу.
0350 Ал док стаде тридесет табора,
0351 Па на пушке, па их дочекаше,
0352 Тад процвиље бег Мустајбег лички:
0353 „Гајрет сада моја дјецо драга,
0354 Полетите брзо коњаници,
0355 Поред њима пјешке Крајишници!”
0356 А стадоше на глиде солдати,
0357 Ту стадоше, па их дочекаше,
0358 Све на огањ и на ватру живу.
0359 Али туде нико не стајаше,
0360 Већ све гази један по другоме,
0361 Док је веће пушка ударила,
0362 А ордије двије смијешане;
0363 Стоји цика гвожда студенога,
0364 Стоји писка посјечених глава,
0365 Стоји јека младих рањеника,
0366 Они виче: „Придигни ме друже,
0367 Могао бих ране пребољети,
0368 Добри ће ме коњи погазити!”
0369 Они виче: „Помоћ ти не могу,
0370 Јер је тамна притиснула тама,
0371 А од брза праха и олова,
0372 И од паре коњске и јуначке.”
0373 Џењак бива, џењак задобива,
0374 Џењак био за осам сахата,
0375 Све од горег, па све на горега,
0376 А све гине јунак од јунака.
0377 У девет су сахат’ ударили,
0378 А кад беже пред капију сиђе,
0379 У руци му гола ћемерлија,
0380 Неста јеке у пољу зеленом,
0381 Неста тутња од добријех коња,
0382 Пуста тамна притиснула тама,
0383 Нит’ се види десно ни лијево. —
0384 Док ево ти до два коњаника,
0385 Мустај бегу пред градску капију,
0386 Двије дједе, оба Чекерклића,
0387 Два имама на два коња врана,
0388 У рукам, им само голе ћорде,
0389 А низ лице све се ц’једи крвца.
0390 Онда вели бег Мустај бег лички:
0391 „Двије дједе шта је тамо било?” —
0392 „Било кавге за осам сахата.
0393 Сат девети кад смо ударили,
0394 Влашка војска плећи окренула,
0395 Оставише паљене топове,
0396 Оставише свега мухимата,
0397 Окренуше сенту њемачкоме.”
0398 Онда вели бег Мустај бег лички:
0399 „Јусуф хоџа, стари Чекерклићу,
0400 Дигни своје на молитву руке,
0401 Драгом Богу дову учинити,
0402 Да би ли нам дова магбул била,
0403 Да потпуне вихор од лугова,
0404 Да видимо што на пољу било.”
0405 Дједо диже на молитву руке.
0406 Код Бога му магбул дова била,
0407 Вјетар пухну од зелених луга,
0408 Па растјера с разбојишћа таму.
0409 Кад погледа бег Мустај бег лички,
0410 Коњ до коња, јунак до јунака,
0411 Нема буса гдје не има трупа.
0412 Долине се глава наваљале,
0413 Пролијећу коњи од мејдана,
0414 А на њима сахибија нема;
0415 Доста јада и тамо и амо.
0416 Не пита се: ко је погинуо?
0417 Већ: на ком је мејдан остануо?
0418 Враћају се млади Крајишници,
0419 Све из луга износе мртваце
0420 А изводе младе рањенике,
0421 И изводе танахне солдате;
0422 Док с’ из луга коњик помолио
0423 На алату коњу од мејдана,
0424 Право иде граду и капији,
0425 Све за њиме нешто притркује.
0426 Кад ево ти Белај буљук-баше,
0427 Гдје он води влашког поглавара,
0428 Поглавара од Сибиња Јанка,
0429 Даде њега Мустај бегу личком.
0430 Онда беже в’јећаше у в’јећу:
0431 „Да видимо што ћемо од Јанка,
0432 Много нам је учинио квара.”
0433 Сви рекоше: „Да га објесимо!”
0434 А Јанко се стаде заклињати:
0435 „Више никад на Удбину не ћу,
0436 На Удбину војске покупити.”
0437 Ко погибе, да му кућа знаде,
0438 Ко остаде и тако му знаде! —
0439 Давно било, сад се спомињало,
0440 Кавга била, сад се растурила.