Моја љубав (Драга Дејановић)
| Моја љубав (1862) Писац: Драга Димитријевић Дејановић |
I
Моја је љубав чиста,
Ко зрака сунчана —
Не љубим друго ништа,
До милог Србина.
Зар има већег блага,
Зар веће љубави,
Зар могу лепши бити
Небески санови?
Зар има шта на свету,
Зар лепши врлина,
Што би ми драже било
Од српског имена!
Свет је мени спомен
Славни старина,
Та он ми свакад вели,
Да љубим Србина.
Српкиња може лʼ мислитʼ
На љубав какову,
Када јој тужна браћа
Гину у окову?…
II
Цветан је свет и леп,
А пун је љубави;
Алʼ моја љубав лети
По стари гробови.
Чиста ме љубав води
На олтар светиње,
Де ми се срце вољно
Верношћу заклиње.
Кунем се живим Богом,
Ко права Српкиња,
Да су ми браћа свагда
Од сунца милија. —
На гробу старе славе
Ниче јуначан цвет —
Већма га — волем — већма,
Него вас бели свет.
На олтар старе славе,
Ка гробу леденом,
Чиста ме љубав води
На руке брату мом.
На гробу српске славе
Чује се мача звек —
Преда мном силно тече
Душманске крвце тек.
Извор
[уреди]Даница, 10. јун 1862. Број 16. Година III, стр. 256–257.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драга Димитријевић Дејановић, умро 1871, пре 155 година.
|