Моја отаџбина (Јован Дучић)
| Моја отаџбина (1899) Писац: Јован Дучић |
*
Отаџбино, буди харфа звучна
Ја ћу вихор твојих мрких страна,
Пробудимо сва столећа мучна
И сјај свети помркнулих дана —
Из њих нек се златне зубље роде!
Јер спи прошлост, мртво гробље ћути,
Куд у небо славе и слободе
Твоју дјецу воде страшни пути…
ПЈЕСМА ПРВА
Гробнице витешког праха над којим некада давно
Геније народа мога крваве сузе проли,
И светом окити причом, као прољеће њежно
Свештене хумке ваше што кити травом густом!
И узвишена туга над којим подиже силно
Олтаре најсветије — пред којим покољења,
У души с побожним миром, кроз мутне вјекове дуге
Небеса призиваху!… Гробнице витешког праха,
Над којим вјечита Слава, к’о мједна статуа нека
Под небо што се диже, стајаше вјечно јака,
Бранећи свете хумке да крило стољећа бурних
Не збрише биљеге њине! О, ви, на које небо,
Над свјетом када тихо царова поноћ ведра,
Бацаше свете луче из свог божанског њедра!
Потомак свијетлих дједа, занесен слатким санком
Витешких дана сиједих на ваше хумке падам,
Не своје туге тајне да проспем сузе вреле,
Хулећи часе јада, — него усхићен силно
Над светом, вјечитом урном свештеног вашег праха,
Да ценим далеку прошлост, коју су некада давно
Ироји и титани морима своје крви
Прелили духа крепка! Да усним дане древне
Горама лешева дичних којено испуни часак,
Кад ниче вјечита слава над гробом Слободе српске
У руци с ловором светим да мртва увјенча чела,
И даљна потомства ваша поведе некад тамо
На славе рујине ваше, поносно које кити,
А Вјечност којим храбро узвишен спомен штити.
Над твојом светом урном, пепеле прадједова,
Погружен дух ми тражи напитак слатке моћи —
У мрачне дане туге да наду свијетлу позна!
И домовином драгом, широким пољима њеним,
Јадима засијаним, лутајућ с тугом вјечном
И дозивљући с болом суморно небо њено —
Да познам вјеру крепку и видим дан суђења:
Пред узвишеним духом потомства косовског вашег
Паклени дух изгнања понижен како пада…
И с шумом дубоких гора, с ромором вјечитих р’јека,
Гдје испред свијетле зоре и бујне, слободне пјесме,
Понире облак туге с далеког неба њеног,
Што с тајним болом сада у росне ноћи тије,
На свете пољане српске жалосне сузе лије…
О драге, блажене хумке, спомени вјекова даљних,
Спомени величине витешког рода мога,
Успаван слатким санком, само над вашим прахом
Суморан дух је кадар да слатку будућност усни;
И свијетлу дочара јаву: из мртвих рујина својих
Пусти храмови Слоге како се бурно дижу!
И као силно борје, тисуће громова страшних
Које не може стрти — гдје стоји пород крепки
На вјечном разбоју страшном, дјелећ’ мегдане љуте
С демоном вјекова својих! И Гениј рода мога
Гдје држи свијетлу лучу да сјајем озари њеним
Далеку прошлост вашу и силно потомство ваше,
Које над вјечном урном дједовског светог праха (?)
У дане свештене туге и дане очајања,
Олтаре дизаше своје и свету будућност сања…
ПЈЕСМА ДРУГА
,,Ја видјех сан: гдје журно небројен народ један
Са густих карпатских гора, ко облак с висина страшних,
Мрачан, без слатког шума, суморног чела, слази,
У пуста дакијска поља... За собом слуша ромор
И ропот вјечних вала, лагано што се губи
Далеко за њим тамо — гдје бурни, разигран Дњестар
Љуби обале цвјетне, гдје плава Висла шуми
Пјесму столећа давних, што звони свијетлу славу
Поносних дједова њиних; и прича јасне дане
И ведре небеске ноћи, што златну ливају свјетлост
Из своје вјечите купе, на њене валове чисте.
...Тек њежни повјетарац за њим се подиго летом
Својим свиленим крилом, хладећ им снурена чела,
И носећ напитак слатки из густих, мирисних шума
И јасних дубрава цвјетних... гдје напуштени, н’јеми,
Осташе жртвеници, осташе вјечити бози,
С молитвом својом, којим, у дане давнијех љета,
Падаху дједови сиједи у њина подножја света.
Ја видјех сан: гдје журно, небројен народ један
Прелази дуге путе, успаван санком н’јемим!
Он гонећ рогата стада пред будне очи мами
Широку своју земљу, на чија поља јасна
Витешка, давна прошлост засија света гробља...
Земљу младости драге на чијем меканом крилу
Саслуша чудне бајке и мутне и дуге приче
О борби витезова, што поља земље своје
Прелише вјечном славом... земљу пространих гора
У чијој хлађаној сјенци, крај бистрих и шумних врела
Виле дједова њиних осташе ронећи сузе!
Ја видјех сан: гдје тугом загрљен народ један
Упире јасни поглед у магле даљине сиве,
И пратећ Генија свога, што својом блаженом зубљом
Небеску свјетлост лије по дугој, безмјерној стази,
Видјех гдје народ један погружен с гора слази.
„Куда ћеш, роде српски? У мутној даљини тамо,
Уморни поглед гдје та нејасна магла срета,
Шта тражи душа твоја? На оне дивотне равни
О које с’ валима својим мора срдита пјене,
Сањаш ли да ће њежна, будућност твоја ведра
Да слатку засије срећу?... Сањаш ли, можда, силан,
Ни једно поље тамо да неће никада бити
Стратиште твоје славе? Да неће једном тамо
У мору твоје крви да свету душу пусти
Света слобода твоја. Сањаш ли, можда, силан,
Да никад тамо неће свирепо. страшно небо,
Дивовске мишице твоје да ропским окује игом?
Сањаш ли, можда, силан, да тамо никада неће
Плаветне горе оне, у борби за туђинца
И вјечног злотвора твога, засијат’ свете кости
И крвца дјечице твоје? Сањаш ли, можда, силан
Ни један данак тамо да неће у твом крилу
Родити издајника? Сањаш ли заносно, можда,
Да нећеш некада опет, с тим истим јадима горким,
Та драга остављат’ поља?... Куда ћеш, роде српски?“
Хтједох да бурно кликнем гледајућ санак јасни —
Небројен народ један с карпатских гора тавни
Како се спушта тихо у пусте дакијске равни.
ПЈЕСМА ТРЕЋА
Погасте свијетле зубље, меропси и себрови моји
И дични витези српски! Нек слатки напитак санка
Снаге окријепи ваше, клонуле с путева тешких,
Док јасни румени данак с ведрога истока сијне!
На бл’једом далеком понту, над којим нечујно тихо
Звјездана путују кола — гле, дивни Цариград спава...
Његова подножја цвјетна грле плаветна мора
Љубећ му ивице дивне слађаним шапатом својим,
И ноћни облаци лаки у вјечном лутању своме
Тражећи одмора слаткиг и путе прелазећ зрачне
На куле и кубета, на шуме кипариса,
И шуме његових палма уморна свијају крила...
Најљепши Истока алем, блаженим успаван санком
Он чека поносни часак — високе степене пусте
Скрханих престола царских да млади Геније српски
Побједном прегази ногом...
И химну грмнувши над њим, јуначког поноса пуну,
Најљепшим алемом тијем да моју окити круну !...
Спавајте синови моји!... Док свјетла засија јава
И мој вас разбуди поклич — да Бог побједа светих
Крунише мачеве ваше и мора крвава пусти;
И древни, немоћни Визант, мој дични двоглави оро
Осјени крилима својим... Од мутне, далеке Драве
Од земље поганих Угра с клицањем побједним својим
Пространства прелетив пада на врата Азије жарке
Да вашу закликће храброст, да мач ми непобједни
Окруни ловором славе....!“
И силне заспаше војске.
У тамној даљини тамо спаваше Цариград мрачни,
А шумни Деволи нагло у слатку пучину снова
Падоше лагано, благо. Спокојно балканско вече
Небеса окити сјајем а поља шумором тихим
И густом копреном својом уви штитеве, маче,
И љуте ханџаре српске, — да ноћца спокојна, света,
Освјежи уморне мишце пламених витешких чета.
И ноћца лагано мину и данак јуначком руком
Њен мрачни сањиви вео раздера са небеса. .
И зора румена плану... Но камо витешки поклич?
Што ћуте убојне трубе и звека мачева оштрих?...
Што ћуте витешке војске ?...
О јадни Геније српски
Ено над пољима тужним, копаља оборених,
Бачених штитова својих, пале су небројне чете
И лију чемерне сузе. Свјетла су поникла чела...
И љуте редове српске куд сјајни царова понос
Стисла је дубока туга.
На тужном мртвачком одру
Гле, лежи избраник славе, гле, лежи витешки царе
Ко кедар порушен горди пред љутим вихором смрти,
Са тешким печатом вјечним на мртвим уснама својим...
А данак исходи тихо... Зора трепери љупко —
Над дивним Царевим Градом... И својом свјетлошћу љупком
Прелива с далеког неба, не рјеке румене крви
Но рјеке јуначких суза... А море далеко, плаво,
Што љуби обале града, са дугим шумором туге
Из крила дубоког свога сунашце испусти врело
Да њим свом дичном Силном блеђано целује чело.
ПЈЕСМА ЧЕТВРТА
О, вјечно шумно и бурно, јегејско сиње море
Својим хујањем страшним и громким ропотом гневним
Дубина бесконачних, што бројиш тиха љета
Вјечности неизбројне! И с вихорима страшним
И с облацима тавним што вјечно ратујеш бурно,
Помаман када злодух преко валова твојих
Муњевним бичем гони крилате своје коње
И своја огњена кола! И с криком галебова
И вриском данајида, у разјарено небо
Помаман гнев што враћаш... О, море бесконачно,
У благое прољетње ноћи штоно стишано, мирно,
Ко савјест анђеоска, гласом сирена својих
Љуљушкаш у сан слатки своје обале цвјетне;
Када из пјене чисте бродарке виле рађаш
А ведре облачиш вале у свјетлу и чисту ризу,
Осуту звјездама ситним што н’јемим свемиром плове,
И јасним пурпуром рујним, што сипа исток сјајни,
О, стишај пјесму вјечну и шум и трепет тајни...
Причај ми прошлост древну, причај ми дане свијетле:
Цар силни рода мога, под сјенком ловора светих
Када, безбројне војске крепким водећи духом,
На твоје обале паде! Да чујем шумне гласе
Јуначких чета оних и звекет мачева њиних
Шлемова и панцира и громки витешки поклич!
Да чујем куцањ срца што своју огњену крвцу
Носаху смјелога духа да прсне усијана
На олтар величине! Да оком успаваним
Видим, к’о стијене страшне, убојне српске чете
Гдје силно опасаше зидове Тесалоне !...
Да видим дан гдје гасне у гори копаља њиних
А ноћца засијава од бл’јеска њихових мача!
Да видим како стрјепи, к’о труло планинско борје,
Пред гневом оркана бурног, крвав византски престо
Пред светлим пламеним мачем витешког младога цара!
О стишај шум и жубор и хук дубина тавни’,
Врати ми прошлост мутну и јаву столећа давни!...
И чух, гдје море вјечно утиша ромор хучни
И глас сирена својих и врисак данајида,
И хук, ко дивља клетва, што с валовима б’јесним
Мрачне обале бије. И видјех, љутити вјетри
Како над морском пјеном склопише страшна крила;
А густа, плаветна магла, по сињем мору паде
Ко сјенка љупкога санка по челу вјечитог борца.
И чух, потмулим гласом громова у даљини,
Јегејско сиње море како ми поче мирно
Причати чудну причу.
Ал’ не вјековску славу
Далеких дана оних, када је скиптар српски
У рукама титана сунчаним сјајем блисто;
И мач крвави српски, кад је оштрицом љутом
Брао побједни ловор с обала трију мора;
У храму српске Славе, пред статуом Слободе.
Слободна српска пјесма, силна ко звучна звона,
Када грмљаше громко из груди милијона.
Нег причу пуну туге: како једанпут давно
У давна и сура љета ријеке румене крви
Носећи силне вале стигоше некада тамо
И сурваше се журно у амбиз дубина мрачних.
Оне ношаху тада јуначка мртва тијела
Шлемове с чела мртвих и штите и ханџаре,
Оклопе размрскане са груди раскрвљених,
Раздрте заставе златне и копља изломљена
И једну скрхану круну... И њене алемове,
Смарагде и рубине, расуше с хуком страшном
У вале сињега мора.
О чух суморну причу
О једном пољу тужном на ком се двије војске,
Ко два вихора љута сретоше бјесомучне;
О једном издајнику чије паклено срце
Једном отровном капљом отрова силне војске
И преби скиптар моћни, — и један узвишен пород,
Божанску борбу што је за свето име диг’о,
Скрха у таму јада и срамно робовско иго.
Ал бич огњени пуче којим у часе тихе
Бог мора бесконачног валове успаване
Из сна дубоког буди... и тиха пучина плава,
К’о узаврела лава, ускипи разјарено;
И име издајничко, споменув гласом тешким
У мутно небо диже валове горостасне...
А прича давних љета утону прекинута
У страшни хаос вала, гласова из дубине,
И хуке вјетрова силних... Ја видјех пучином дугом
Мање румене крви по дивљим таласима,
И један буздован тешки, како искаче силно
Да се трзањем отме окову сињега мора,
У чије поноре паде, бачен јуначком руком
Некад с Урвине мрачне. И небо, ваздух, море,
Ко да стократним гласом разлама громки одјек,
Одјек страхотне клетве, којано стизаше вјечно
Жубором хитрих ријека из пустих долина оних
Гдјено је уцвјељен народ зборио удесу своме.
И палећ кандила чиста над гробљем Слободе своје
Прича суморној дјеци приче витешке, мрачне,
О гробљу витезова, рујини светијех храма,
О разливеној крви на бјесној пучини мора
И буздовану једном баченом с далеких гора...
ПЈЕСМА ПЕТА
Стани, о сиједи старче, свештени патријарше,
Устави чилога хата у журном полету своме,
На задњој пољани светој земље дједова својих...
И мутно убриши чело, под сјенком пошљедњег грма
На рубу србињског краја погружен што је нико...
Стани крај р’јеке бучне што својим таласом роси
Крајичак потоњи српски. И пролиј чемерне сузе
У њене валове чисте. Стотине љета је она
С хучањем падала туда роморећ слободне химне
О слави отаца наших. Тисуће пута је туда
Ватрено копито лако љутитог коњица српског
Застало, капљама њеним да бурну освјежи снагу,
Бојника носећи дичног у крвав окршај бојни,
Под светим јуначким стегом гдје страшне падају чете,
Кличући побједу рода. Она је примала стократ
Румене потоке крви, из славних расуте груди,
За свето знамење наше, по драгим хумкама туди.
О стани, старино сиједа! Твој народ с уздањем ступа
На хладне прагове туђе — ал’ камо наш добри Гениј
Да ваше освјетли путе? Камо тај свештени вођа
Да мутним очима вашим покаже спасења земљу ?...
Нема га пред вама сада .. О тужни, кукавни, старче,
Он није пошао с вама! Чуј, тамо с плеветног југа
Са старе и свете Пећи он звони звонима громким
Да ваше оплаче путе,
да јадну оплаче земљу
А коју свирепо небо најљућим обасу гневом
Немаром дјечице своје!... Куда ћеш свештени старче?
Стани над рјекама српским и пролиј чемерне сузе,
Јер вође небеског нема, да зубљу пламену маши,
И плачну растјера таму са хладних путева ваши’.
О, стани! Јуначка дјеца, за слјепим удесом својим
Што с тобом, старино тужна, пустише огњишта драга
Требаће матери земљи. Када наш дивотни Балкан
Спутан, из жалосног ига, кликне синове Силног,
Потомство ироја давних, — њин одзив грмнути неће !...
Са хладних обала Рајне с широких обала Пада,
С пољана Кенигреца, ужасним пр’јекором својим
Јекнуће гробови свети, јекнуће уморне кости
Расуте патничком смрћу у тешкој, очајној борби
Под стјегом туђина мрских, за славу злотвора својих!
Небројно потомство њино неће пренути поклич,
Кад дјеца дјечице наше кроз мукле србињске горе
Грмну слободну пјесму, химну спасења милог!
Нит ће се скупити дични у лугу дубоком српском
Кад жртва мирисна плане пред светим подножјем чистим
Бога отаца наших..
Пјесник ће суморни само
Жалосном тужаљком харфом оплакат’ путеве ваше,
И Гениј народа вашег са старе свештене Пећи
Јекнути звонима светим у српско дивотно небо, —
Када наш слободни пород у јутро празнично своје
Стане, гдјено се тамјан и блага измирна диме,
Гологлав, погружен, сјетан, да ваше помене име. .
ПЈЕСМА ШЕСТА
Пјесниче, стани овдје! За духом неспокојним
Што луташ дугим свјетом, немоћан да му сапнеш
Гигантски полет његов из спона раскиданих
У блажено пространство чаробног царства оног
У ком се људство слабо до силе богова страшних
Дизаше за идејом! Што мрачан упиреш поглед
У таму вјечне мијене у мутну истовјетност
Падање непрекидно с повратком гдјено живи,
Да жудним разазнаш оком свјетила којих неста,
Но трагове сунчане којима видиш и сад,
Гдје зраче светим сјајем небо столећа давних!
И ти што рониш поглед у амбиз људских страсти
Амбиз грехова људских што га усади небо
У груди самртника, тражећ да познаш туде
Побједу најсветлију онога што ј’ божанско
Над оним што је смртно! Што с бурном жудњом хиташ
У смртној људској груди, робињи смрти, м’јена
Њенога светога Творца да видиш оличена !...
Стани међ горе ове! Гле ону мрачну кулу
Мјесто мрамора хладног зидану лубањама!
Крвави страхотни усуд једног народа тамо
Подиже спомен овај да с њега потомство чита
Тајна и страшна слова своје витешке душе —
Јер Сила и Растројство, дојиље чудне двије,
Чијим се млијеком љутим задоји у колијевци
Патнички народ један, ту страшну дигоше зграду.
Косовски злодух њој је крвави удрио биљег
Каменом грознога Чегра. Но Гениј подиже главе
Са поља Каменичких, ловором окруњене,
Да њима дигне овдје пирамид чети светој —
Преко костију чијих грозних хијена чопор
Вођен неслогом браће прагове српске пређе,
Још једном да разрије пространа поља ова
И мртва рашчупа срца срушених витезова.
Ал гле, та света чела, путниче с далеких страна,
Памти у њима давно сјајна ко луч небески
Царствова некада мисо. Њена је блажена свјетлост
Ломила таму густу в’јекова мученичких !
И њен је пламени живот у светом уздању рода
Титански оживљав’о гробља и мртву прошлост !
И, небом очарана, над њима хтједе она
Из вала своје крви Велико Српство дићи
Ал диже малену кулу !...
На мору бурноме нашем
Преко понора мрачних посред вихора страшних,
Куд лађа мученика, скрхане катарке своје
Једара растрганих плови далекој мети, —
То је свјетиљка јасна !... О узми, пјесниче мио,
Стоструну пророчку харфу и пјевај спокојног духа
Вулканске земље стопу на којој очева мисо
Далеком покољењу сред борбе помамне, страшне
Подиже свјетиљке такве на плећа крвавих гора —
Бурно је море наше, далеко лука тија,
Ал’ јасна и вјечна свјетлост што с њиних врхова сија...
ПЈЕСМА СЕДМА
Огњене и златне искре што се у свемиру чистом
У часе постања давног расуше пуне блијеска
Не сјаху једне ноћи. Дубоки мрак и тама
Застором црним скрише јасна небеса њина —
И глухим прекрише миром. Тек густи поноћни вео
Каткад би продрла тихо оштрица небеског српа
Да златним засије сјајем над н’јемим дољама цвјетним
И мрачним горама српским и с нова утоне тихо
У море поноћне таме.
Узаном стазицом једном
Између столетног храшћа те глухе, дубоке ноћи
Три чудне хођаху сјенке. Нечујни ход им бјеше
Ко вјетар нагао хитар. И сњежна одора њина
Ко магле сребрни вео по тихој мирисној струји
Трепташе сањивом гором; а густе мекане косе
Ко ноћи свилени вео поноћни вјетрићи носе.
Само је блеђани мјесец те чудне познав’о сјени,
Кроз многа столећа тако пратећ их злаћаним сјајем,
Док вјечни прелази простор земљишта и времена...
И у час најдубљег мира на цвјетној пољани једној
„Стој!“ рече трепетом гласка блеђана сјен вилинска.
И ноћца пламеном сијну. На мрачном, страхотном небу
Голема звијезда нека затрепта и заблиста
А зрачак дугачак један, ко златни огњени штапић
Пред њих с небеса паде... Ту прва водиља била
Спуштајућ малено сјеме, благослов изрече тихи :
„О свето, блажено сјеме,
Никни и малену стопу
Те земље грешничке туди у вјечну светиљу створи !
Тренут твог жића овдје мноме и руком мојом
Нека је благословен ! Твој спомен светао, вјечан,
Нека надживи мене!...“ И бјела поноћна вила,
Што рјечи прозбори ове, света је Вјечитост била.
И друга уздиже руку: „Сјеме блажено рајско
У ког је вјечито небо божанску ун’јело клицу
Мој на те благослов свети: под сјенком свештеном твојом
Изабраник велески нека осјети светост и силу
Небеског хотјења мојег !...“ То бјеше небеска Снага.
И трећа подиже руку:
„О нек је блажено мјесто
Мирног починка твога свето небеско сјеме !
Нек испод сјенке ти свете засија сунашце среће
Над мрачним челима мутним робова најдичнијих !
Гране ти биле пријесто, купљен витешком крвљу
Иројским жртвама рода кроз дуга столећа јада.
Са тебе спасење чисто ко луч сунчани силни
Нек шумне загрли горе, мора и мутне воде
Крваво искушење што некад раскиде љуто !...“
То бјеше Спасење свето.
И шум се свечани диже,
Ко сјени прхнуше виле. Из древних Таковских шума
Пјесма се хорила громко. То дивне пјеваху виле
Младе Слободе химну. А зрачак зорице блисну —
И там’ гдје дубоке ноћи сјеме небеско паде,
Лиснати Грм се је један гордо дизао саде...
Извор
[уреди]1899. Дело, Књига 21. Стр. 22-33.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Дучић, умро 1943, пре 83 године.
|