Моја душа
| Моја душа (1863) Писац: Драга Димитријевић Дејановић |
I.
Последњи се зрачак губи,
Сунце залази,
То је часак, моја душа
Кад ми долази.
Нека сунца, нека иде;
Сретнија сам ја
Усред глуве, црне ноћи,
Кад ми месец сја.
На површју плава свода
Звезде трепере —
Дођи, душо, дођи мени,
Дробни бисере!
Низаћу те у низове
Моје љубави,
Љубићу те, душо моја,
Цвете убави!
Као цветак душа твоја
Љупко мирише —
Ох, за њоме срце ово
Ваздан уздише!
Злато моје! Љубав нашу
Неће нико дознати;
Да те нико непреотме,
Ја ћу на то пазити.
II.
Плави небо, месец бледи,
Звезде нестају —
Разишле се, да по свету
Чудо причају.
Моје душе нигде нема,
Већ је нестала;
Живити је срцу моме
Она престала.
Једна ноћца, друга, трећа —
Прође стотина,
А за њима још некол’ко,
Па већ година!
Моје злато, душо моја
У другим је рукама —
Срце моје предато је
Вечним мукама.
Од мене је друга била
Много сретнија,
Ал’ и њојзи сунце среће
Више несија.
Јер ено га, где већ оде
Гробу леденом,
Да у мраку тражи лека
Болном срцу свом.
Сада видим, да је верно
Мене љубио,
Јер ено га, због мене се
Млађан убио!
III.
Таван гроб се отворио
Измеђ душе две,
Све се живо подигнуло,
Да их раставе.
Кајању је касно било…
Измеђ њи се сурвале
Непролазне, страховите
И вечите провале…
Извор
[уреди]Даница, 28. јул 1863. Број 30. Година IV, стр. 472.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драга Димитријевић Дејановић, умро 1871, пре 155 година.
|