Москви

Москви[1]  (1867)  Писац: Лаза Костић

Опростимо се, мили граде,
Матушко Москво, сад праштај!
Ал’ не, опрости, сваки знаде,
Да ово није опроштај!

Ми полазимо, ал’ нек иде
И Москва с нама један пут,
И браћа наша нек је виде
Кад отворимо своју груд.

И наша нека види земља
Словенског братства живи знак!
Нек разаспу кубета Кремља
По западу источни зрак!

И браћа наша нек познаду
Матушку — не матушку, не! —
Ђевушку Москву нову, младу,
А млад је Словен женик ње.

Ђевушку Москву младу, нову,
Ту финик-тицу на север:
По загрљају пламенову
Мразовне зиме жарку ћер.

Нек узор буде свог другара,
Словену узор да је свет:
И он из гара никне стара
У слађи лет, у млађи свет!

Свати се крећу, ал’ нек иде
И нева с њима један пут,
И браћа наша нек је виде
Кад отворимо своју груд.

Кад засине са златних лавра
Наш посвећени пољубац,
Што већ и сада надаславља
Земаља наших порубац.

Младенци могу срећни бити
У браку, једно другом стуб,
Ал’ на век ће им срце бити
На први кад се сете љуб.

Опростимо се, мили граде,
Матушко Москво, сад праштај! —
Ал’ не, опрости, сваки знаде,
Да ово није опроштај!

Фуснота

1. Овом се песмом наш поета опростио с Московљанима у њихову артистичном клубу. У.

Извор

Вила, 18. јуна 1867. Број 25. Стр. 389.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Лаза Костић, умро 1910, пре 116 година.