Морске песме

Морске песме  (1859)  Писац: Љубомир Ненадовић

I.

Ах мој поглед веће насићен брегова,
Насићен долина, насићен градова,
И насићен свега, што на земљи траје,
Насићен и неба, што звездама сјаје,
Окреће се тужно од свег тога створа
И жељно се пушта на пучину мора;
А она га срета с милион таласа,
Ја им руке ширим и певам из гласа:
Море, сиње море, море моје мило!
Ти си мене опет песми побудило; —
Или било мирно, или било бурно,
Свагда си ми мило, свагда си ми чудно;
Ил’ било у зору, ил’ у тихо вече,
Ил’ при јасном сунцу, ил’ кад месец тече,
Ил’ у густом мраку, у сред глуве ноћи, —
Кад сам поред тебе, нисам у самоћи.
И погледа немам од овога слађега,
Ни милије песме од гласа твојега.
Ти си за мене пуно некакова чара,
Шуштање ме твоје дивно разговара,
Сваки тај твој талас, што се тако ваља,
Један од другога другчије ми с’ јавља.
Сваки талас другче с обалом се бори,
Сваки другче иде и другче жубори.
Један груне нагло о камену стену,
Други и недође, створи се у пену;
Један слеже с’ доле, други с’ горе диже,
Један брзо лети, други само гмиже;
Једни право иду, други с’ комешају,
Једни своја бела крила лепршају;
Неки муком муче, к’о да гледаш капљу,
А неки се чују, к’о да људи шапљу;
Други опет цичи, рек’о б’, љута гуја,
А гдекоји с’ чује као глас славуја;
Један страшно тутњи, други тешко стење,
Један доле тоне, други с’ горе пење.
Многи тихо ћути, докле је удаљен,
А кад брегу дође, рикне к’о лав рањен,
Пенаве чељусти к’о хала отвори,
Пропиње с’ и лупа, да стене обори,
Разбијен у капље, ћутећ’, озлојеђен,
Поврати се натраг к’о јунак побеђен.
Једни с’ чују као кад човек уздише,
Други опет другче — ко све да опише!
Свакога тренутка други су таласи,
Свакога тренутка други с’ чују гласи.
Међу њи се ветар играјући меша,
Те гласове њине различно удеша.
Цео век би мог’о ’вако престојати
И неби им својства мог’о пребројати.

II.

На овоме свету у разна времена,
Људи су ти дали различна имена,
Негде називљу те белим, негде црним,
Негде т’ зову мирним, а негде црвеним;
А ти с’ једно исто, страшно и зелено,
Врло често самом пеном покривено.
Твоја слана вода пространо се паше,
Око целог круга ове земље наше.
По теби с компасом ми свуда пливамо,
Површину твоју на све стране знамо;
Ал’ шта крије твоја неизмерна бездна,
Човек слабе моћи јошт ни пола незна.
Животиња пуна твоја је дубина,
И са сваком божја управља судбина.
У теби имаде долина, брегова,
Дубине су твоје без људски трагова.
Твоје силне воде никада нестоје,
Свака твоја капља има путе своје.
Ти једнако течеш, то видимо свуда,
Али ко ће знати, одакле и куда!

III.

Ти почиваш, море, и сасвим си стало,
Није другче, него као огледало,
Као једно стакло да по теби плива,
Једна глеђа само свуда те покрива.
Нечује се нигде никакова гласа,
Ни песме лађара, ни шума таласа.
Поглед нема ништа на теби да нађе,
Ни малена чуна, ни велике лађе.
На све стране твоје невиди се ништа,
Само зрак сунчани по теби се блиста.

IV.

И данас си мирно, и данас си тихо,
И данас си пусто, неплови те нико;
Ни ветрића нема, да таласе креће,
Ни галеба нема, да по теби леће,
Ни делфина нема, да с’ игра и гњура,
Нити има пене, да талас изтура.
Пуст поглед по теби, докле очи виде,
Све је немо, глуво — нема ништа нигде.
Само ја сам овде и крај тебе стојим,
Замук’о сам и ја са мучањем твојим;
Непевам ти песну, нема су ми уста;
Ах, тако је моја сва будућност пуста!

V.

Тебе, што се љуљаш и што правиш боре,
Ја поздрављам опет, о зелено море!
Ја те одвећ љубим и крај тебе стојим,
Немогу од тебе очи да одвојим.
Обала је твоја цветом процветана,
По њој врве људи од различни страна.
Млоге лађе једре од краја и крају,
Морнари весело на њима певају.
Птице морске лете, прате сваку лађу,
Хитро гњурну главу, да рибицу нађу.
Са ведрога неба сјајно сунце гледа,
Наднело се на те, весело с’ огледа.
Тебе само бура на шуштање буди,
Ја у томе видим нешто моје ћуди:
Ни ја се нечујем, песна моја ћути,
Док ме бура каква непочне да мути; —
И међ људма трају буре и олуја,
Изпод цвећа миле једовите гује;
И међ људма има бура и страота,
Песне су таласи њиови живота.

На острову Халки 1859. год.

Извор

• Даница, лист за забаву и књижевност. 1860. Год 1, бр. 5. (31.3.1860), стр 113-114.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Љубомир Ненадовић, умро 1859, пре 167 година.