Мома кроз гору иђаше,
еј иђаше!
Црвено цвеће бераше,
еј бераше!
И тихо гори певаше, 5
у песми гору мољаше:
„Ој горо, мила мајчице,
тако те пасле овчице,
и свила оштра секира,
партизанска чета да л’ мина? 10
И командир Мирко пред њима?
Цвеће сам киту набрала,
да би им груди китила,
јер синоћ борбу водише,
тридесет фашиста спалише, 15
а осам с пушком убише,
и многе друге ранише.“
Чобанин мому слушаше,
и овако јој збораше:
„Девојко, селе Српкињо, 20
прошла је чета у зори
и нестала је у гори.
Тужно се чета креташе,
пред четом Мирка немаше.
Синоћ га крвник покоси 25
на Дугој Луци на коси.
Српкињо, беле девојко,
од цвећа венац исплети
и Мирку на гроб ти метни.“
Песме под бр. 583, 584, 585 и 586 умножаване су 1944. године у техници Окружног комитета КПЈ за Лесковац у Пустој Реци. Певане су и у врањским селима и Пчињи.
