Модерне жене

МОДЕРНЕ ЖЕНЕ Писац: Јелица Беловић Бернаджиковска

    Ко хоће да студира жену, ваља да мотри литературу — стару и нову. Ту гледамо жену, душу њену као у огледалу. Узмимо на око главне, уопће познате типове: Goethe-ову „Gretchen” и „Clärchen”, и Ибсенове „модерне”.
    Кад „Gretchen” изгуби Фауста, а „Clärchen” Егмонта, онда је њихов живот не само фигуративно, већ и фактично довршен. За њих онда више нема живота. Љубав њихова, њихов је живот… А модерне? Нора (Ибсенова) и њезине нашљеднице могу и даље да живе, пошто су дошле до увјерења, да су љубав своју биле поклониле невјернику. Њима невјера не раздире срце, не разбија груд. Оне ће кадикад покушати, да невјерника понесу у своју етичку висину, али ако им то не успије — онда га оне мирно и са резигнацијом бришу из круга својих познаника. Модерна је жена самосталан индивидуалитет, коме не треба тек туђи дах, да га дозове и пробуди у живот и свијест, па оне за то и не увехну, када им отмеш тај дах, што им га је случај удахнуо…
    Модерна жена не ће никада пасти са женске слабости. Оне куражно ступају у борбу живота…
    Замислимо сада класичну „Gretchen”, која је са себе отресла терет разочарања, па дијете своје узме за руку, да пође у бијели свијет и да ту на „поштен“ начин заради свој хљеб — би ли такова „Gretchen” постала бесмртна? Или замислимо „Clärchen”, која је тако одана лежала на грудима Егмонтовим, па се послије тога задовољава са „мирном срећом” уз Bralenburga бесмртна? — зар би постала бесмртна?
    Све су ово психолошки моменти… Је ли жена способна за самосталан живот? питаће ко и нехотице.
    Је ли жена способна за науке? пита сав свијет.
     Психологија се не да одијелити од физиологије и ради тога ако хоћемо да судимо о споменутим теоријама о женској природи, треба да прије промотримо секундарне сполне знакове који карактеришу по новим назорима устројство жене. Жена је код свих цивилизованих народа мања и лакша од мушкарца, изузевши 13. и 14. годину живота, јер су у нашој клими дјевојке у тој доби веће а и теже од дјечака. Облици су тијела у жене облији и љепши, мање коштуњави и правилнији пошто су масни дијелови бујнији од мишица. Мишична влаканца у жене имају већи постотак воде. Снага женске, како показује динамометар, једнака је 2/3 снази мушкарца. У жене су руке и ноге саразмјерно дуже него у мушкарца. Држање тијела није им онако усправно као код мушкараца ради тога, што су им кости у боковима нагнуте, не држе жене главу као мушкарци, нити им је ход онако прав и сигуран као у мушкараца. Особитом разликом у жене сматра се и то, што им је први чланак у прстима саразмјерно дужи од трећега, а у том се види виши развитак, док у мајмуна и у опће у дивљака тога не налазимо. Гласнице (Stimmbänder) су у жене краће, а глас им је виши и чистији. Грло је тјешње и више уздигнуто. Жлијезде штипњаче (Schilddrüsen) cy веће него у мушкараца. Опсег плућа је према величини трупа и множини душика мањи него у мушкарца. Ето то је разлика, која заиста не утјече зло на душевни живот у жене.
    Модерна жена „хоће” да живи, да ради, да послује. Ној је мрска свака слабост.... Она не очајава. Она „хоће да буде сретна, па и на рачун других, ако тако бити мора; смјелом руком захваћа она у туђу срећу, раздире туђи живот — ако се тиме драж њезиног живота увећава. Госпођа Hedda (Ибсен) показује већ канџице испод својих шачица од кадифе — она ће огрепсти, ако одмах и не раздире.
    Модерна жена љуби као „Gretchen” или „Clärchen”, али се не предаје без питања и премишљања као оне, дах знања одрубио је њој већ са крилаца — неограничено повјерење. Она није слаба и без воље као што је листак на сухој грани усред олује. Она зна шта хоће. Ево како каже једна модерна: „Die Persönlichkeit regt sich in ihr, sie legt einen Massstab an den Beliebten an, sein Denken und Fühlen zu bewerthen”. Модерна је жена вазда сама ковач среће своје... Она умије да прекорачи онај понор, који се разјази између свијета њенога маштања и њене воље. Она је храбра и одлучна. Њена се ножица не боји да ступи на вулкански терен.

Извор

Зора, 1. 12. 1899. Год. IV. Бр. XII. стр. 393-396.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јелица Беловић Бернаджиковска, умро 1946, пре 80 година.