Модерне жене

Модерне жене  (1899)  Писац: Јелица Беловић Бернаджиковска

    Ко хоће да студира жену, ваља да мотри литературу — стару и нову. Ту гледамо жену, душу њену као у огледалу. Узмимо на око главне, уопће познате типове: Goethe-ову „Gretchen” и „Clärchen”, и Ибсенове „модерне”.
    Кад „Gretchen” изгуби Фауста, а „Clärchen” Егмонта, онда је њихов живот не само фигуративно, већ и фактично довршен. За њих онда више нема живота. Љубав њихова, њихов је живот… А модерне? Нора (Ибсенова) и њезине нашљеднице могу и даље да живе, пошто су дошле до увјерења, да су љубав своју биле поклониле невјернику. Њима невјера не раздире срце, не разбија груд. Оне ће кадикад покушати, да невјерника понесу у своју етичку висину, али ако им то не успије — онда га оне мирно и са резигнацијом бришу из круга својих познаника. Модерна је жена самосталан индивидуалитет, коме не треба тек туђи дах, да га дозове и пробуди у живот и свијест, па оне за то и не увехну, када им отмеш тај дах, што им га је случај удахнуо…
    Модерна жена не ће никада пасти са женске слабости. Оне куражно ступају у борбу живота…
    Замислимо сада класичну „Gretchen”, која је са себе отресла терет разочарања, па дијете своје узме за руку, да пође у бијели свијет и да ту на „поштен“ начин заради свој хљеб — би ли такова „Gretchen” постала бесмртна? Или замислимо „Clärchen”, која је тако одана лежала на грудима Егмонтовим, па се послије тога задовољава са „мирном срећом” уз Bralenburga бесмртна? — зар би постала бесмртна?
    Све су ово психолошки моменти… Је ли жена способна за самосталан живот? питаће ко и нехотице.
    Је ли жена способна за науке? пита сав свијет.
     Психологија се не да одијелити од физиологије и ради тога ако хоћемо да судимо о споменутим теоријама о женској природи, треба да прије промотримо секундарне сполне знакове који карактеришу по новим назорима устројство жене. Жена је код свих цивилизованих народа мања и лакша од мушкарца, изузевши 13. и 14. годину живота, јер су у нашој клими дјевојке у тој доби веће а и теже од дјечака. Облици су тијела у жене облији и љепши, мање коштуњави и правилнији пошто су масни дијелови бујнији од мишица. Мишична влаканца у жене имају већи постотак воде. Снага женске, како показује динамометар, једнака је 2/3 снази мушкарца. У жене су руке и ноге саразмјерно дуже него у мушкарца. Држање тијела није им онако усправно као код мушкараца ради тога, што су им кости у боковима нагнуте, не држе жене главу као мушкарци, нити им је ход онако прав и сигуран као у мушкараца. Особитом разликом у жене сматра се и то, што им је први чланак у прстима саразмјерно дужи од трећега, а у том се види виши развитак, док у мајмуна и у опће у дивљака тога не налазимо. Гласнице (Stimmbänder) су у жене краће, а глас им је виши и чистији. Грло је тјешње и више уздигнуто. Жлијезде штипњаче (Schilddrüsen) cy веће него у мушкараца. Опсег плућа је према величини трупа и множини душика мањи него у мушкарца. Ето то је разлика, која заиста не утјече зло на душевни живот у жене.
    Модерна жена „хоће” да живи, да ради, да послује. Ној је мрска свака слабост.... Она не очајава. Она „хоће да буде сретна, па и на рачун других, ако тако бити мора; смјелом руком захваћа она у туђу срећу, раздире туђи живот — ако се тиме драж њезиног живота увећава. Госпођа Hedda (Ибсен) показује већ канџице испод својих шачица од кадифе — она ће огрепсти, ако одмах и не раздире.
    Модерна жена љуби као „Gretchen” или „Clärchen”, али се не предаје без питања и премишљања као оне, дах знања одрубио је њој већ са крилаца — неограничено повјерење. Она није слаба и без воље као што је листак на сухој грани усред олује. Она зна шта хоће. Ево како каже једна модерна: „Die Persönlichkeit regt sich in ihr, sie legt einen Massstab an den Beliebten an, sein Denken und Fühlen zu bewerthen”. Модерна је жена вазда сама ковач среће своје... Она умије да прекорачи онај понор, који се разјази између свијета њенога маштања и њене воље. Она је храбра и одлучна. Њена се ножица не боји да ступи на вулкански терен.
    Жена пређашњих времена знала се у мислима пењати на највеће вршке воље — али кад је ваљало „на дјело” — онда јој малаксаше крила код првог полета, који ју је имао да однесе из обичне свакидашњости. Њој се маглило пред очима и од погледа у поноре и од погледа на вршке… Модерна жена није такова. Она је потпуно развијен индивидуалитет, који зна да разликује што је добро а што зло, и која умије да буде добра и праведна. И што је већа њена образованост то је већа и њезина одлучност и сталност, њезина снага у расуђивању и њезино поштовање дужности. Она онда умије и да жртвује своје жеље и тежње за опће добро — умије да прегори, да резигнира… „Jhr unbeugsamer Rechtsinn übertönt die Stimme der Natur”. Таква жена способна је за науку, за озбиљан живот и борбу… Занимљиво је свакако посматрати разлике између обадва спола у душевном погледу. Та је тема обрађена већ са свих страна, а ипак се још радо о њој говори. Погледајмо само на ону разлику душевног дјеловања мужа и жене, која је доказана покусима и статистиком. Прије свега жена је бржа у размишљању. Књигу ће жена увијек брже прочитати од мушкарца, а претпоставите да има једнако знање с мушкарцем, она ће од оног што је прочитала, више упамтити. Жена брже прегледа број или хрпе приједмета, а и не промишљајући разабира одношај ствари за чудо брзо — готово на први поглед. Али за то не разабира ни из далека тако брзо појединости, те се та брзина у поjимању показује кад се не односи само на приједмете из свакидашњега живота. Субјективност је код жене већа него код мушкарца, те она разматра ствари поглавито онако, како ју је то научило искуство и како је привлаче или од њих одбијају жеље и предрасуде; ради тога имаде жена за критику мање способности од мушкараца, па је врло ријетко беспристрастан судија, него се много жешће и јаче од мушкараца предаје чуству. Женски дух ствара много теже: појмове, особито апстрактне врсте, те жена мисли претежно у конкретним сликама и појмовима. Ову разлику у мишљењу показаће нам најбоље овај једноставни примјер руског психолога Кирилова: Узмимо 50 мушкараца и исто толико жена и рецимо им, нека што прије без икаква размишљања напишу 100 ријечи; тад ћемо наћи код жена знатно више ријечи, које означују конкретне појмове, за тим засебних ријечи и ствари, које се налазе здружене у простору; док ћемо код мушкараца видјети претежно апстрактне ријечи, посебне дијелове ствари, опће појмове и асоцијације по времену. Већ је Лотзе опазио, да жене имаду способност разређивати ствари у простору, а мушкарци у времену. Мушкарци настоје, да све ствари уврсте под какво му драго опће правило, а ту пазе особито на симетрију и сугласје у извађању, а жене много мање мисле на опћа правила и свраћају своју пажњу више на коначну им сврху, тежећи увијек за тим, да доведу ствари у свезу са њиховом околином и да их усаврше. Право су казали велики и умни пријатељи жена: „Наше матере воде — с веома ријетком изнимком — васпитању своју праксу само инстиктивно, без икакове свијести сталних начела и циљева. С тога и налазимо у нас веома ријетко складно образованих дјевојака, ријетко лијепога породичног духа, мало породичне среће и благостања и сношљивости према ближњему, мало поштења и значајности у приватном и јавном животу; дакле управо мало свега онога, на чему се развија лијеп социјалан живот, на чему се темељи срећа и напредак породице и цијелога народа. А у том никад неће боље бити, док нам наше матере не буду разумније и свјесније узгајале нашу дјецу, наш будући народни нараштај. Бадава је о свем другом сањати, док се ту не положи темељ бољој и љепшој будућности.
    Жена види дубоко, а муж далеко. Мушкарцу је свијет — срце, а жени срце свијет.
    „Свијет није никако пука утвара. Он је скуп свију породица̂. А ко би га и могао уредити точнијом бригом, него жене? Осим тога што већ од природе има у њих радиности; оне су као створене за бригу са ситницама и за штедљивост, па за благу рјечитост. А могу ли се мушкарци надати икаквој сласти живота, кад им је огорчана најтјеснија веза, брачна веза?
    Жена, ако је поштена, лијепа, образована, њежна и духовита, по свачијем је суду најдивнији створ на свијету! Жена је јунак, јер она умије да трпи. Мушкарци су кукавни борци, јер они своје болове тек бјеснилом умију да утишају. Они се рву у борби живота, као да су на каквом мосту, с којега све, што им се противи хладнокрвно строваљују у црни понор, а у најгорем догађају узимају гроб за заштиту против удараца живота. Жене имаду веће болове од оних, ради којих плачу. Жене из љубави црпе сву племенитост свога срца. За оне, које љубе, блага је као голубица и побожна као светитељка. Ако се деси у погибељи, онда ће њезин бистри ум за драге своје измудрити помоћ с оштроумљем змије, а њезино слабо срце браниће с јунаштвом лавице.”
    Американке су у модерном боју за женска права првакиње. Сила „друштава”, „заједница”, „савеза” и „задругa” показују нам „што жена може“. Најновије им дјело јесу „клубови матера”. Ту се састаје мјесечно четрдесет матера и вијећају о срећи и спасу својих милих, куће своје, дјеце своје, по оној „више очију, више види”.
    Модерна је жена овоме вијеку надјенула име: „феминални вијек”…

Извор

Зора, 1. 12. 1899. Год. IV. Бр. XII. стр. 393-396.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јелица Беловић Бернаджиковска, умро 1946, пре 80 година.