Мисли о песнику

Мисли o песнику  (1924)  Писац: Јован Дучић

1.

Наука види све у еволуцији, а песник види све у вечности: значи у времену које се не даје определити ничим, па ни етапама. Наука види стварање и развијање, а песник разграђивање и рушење. За науку је човек део света, а за песника је свет део човека. Наука види триумф живота у новом листу који избија из старе гране, а песник види стару грану која нестаје у новом листу. За науку је све радост у обнављању, а за песника је све у драми распадања. Наука све види у заточењу хладних природних закона, а песник све хуманизира: изнад свега иставља сенсибилитет људски… Наука гледа и мери умом који је ограничен, а песник мери душом којој се не знају границе, и која је у вези с душом ства̀ри̂. ,,Зато наука само констатује, а песник суди; наука о свету мисли, а песник о свету осећа. Због тога никад се наука и поезија неће измирити, као ни вода ни ватра. Наука, и кад мисли да нешто тумачи, она само класификује феномене. Зато се научне истине често потиру међу собом, али велике истине које су казали песници, ништа није демантовало. Бекон је сматрао законе Галилеја као просте досетке, али ни један песник никад није могао веровати да мрачни детерминизам изражен у Едипу не одговара највећем закону општег живота. Зато једини који тумачи, то је песник који свему тражи крајњи смисао, и који осећа догађаје око себе у њиховом бар једном — можда и једином — односу: у односу према човеку. Зато је песник од свих других људи најближи божанству. Платон ставља у уста Сократа — у једном дијалогу учитеља са рапсодом Јоном — своју дефиницију поезије: Песник је нешто лако, крилато и свето — тумач божанства.

2.

Одиста, имају само два творца у космосу: Бог и песник. Први све почне, други све доврши. Тајна песниковог стварања исто је тако дубока и необјашњива као и тајна божјег стварања. Не зна се како је постало једно песничко дело, као што се не зна како је постао космос. Како се једно дело зачне у уму песника, и како оно дође до савршенства израза, то не може себи ни сам песник да објасни. Томе је често повод најмања ситница; цело грађење догађа се у једном душевном стању које зачуђава и самог творца. Зато писци разних естетика изгледају правом песнику обични класификатори готових случајева, онакви какви су ботаничари и зоолози. Велика тајна у којој је зачето и остварено једно уметничко дело, остаје за све и за увек потпуно мрачна. Да један човек буде Шекспир, а да то не буде други човек из друштва тог песника, нити један други човек његовог времена, тај случај остаје тајна можда нарочите конструкције једног организма. Зато је песник потпуно друкчији човек него други људи, и, извесно, није само његово дело једини доказ за ово тврђење. Она толико пута горка нелагодност коју песник осећа у додиру с другим људима, његов напор да се прилагођава средини која је сва у компромисима, док су они за њега читаво насиље, доказују једног вечног странца међу својим најближим. Једино место на којем се он срета са другима, то је сублимна тачка људског живота: идеал. На сваком другом месту, он је одрођен.

3.

Најизразитији тип једне расе, то је песник. Он је мерило њеног генија, сенсибилитета, идеологије. Као што стоји на раскршћу између два доба, он стоји и на раскршћу између два народа. То није зидни часовник који показује како сунце иде с ону страну зидова у којима је заточен, него сунчани сат напољу око којег обилази сами сунчани колут и где сама сунчева луча црта своје путеве у васиони. Он је есенција расе, као што је можда њен крајњи мотив. Еуклидес и Ипократис могли су бити научници ма којег народа у културној историји старог доба, и Галилеј је могао бити сународник Архимидиса. Али у свом веку је Софоклес могао бити само песник грчки, а не персијски, финичански или египатски. Данте је могао бити само песник католичке Италије тринаестог века. Песник је чак и израз не само расе него и једне историјске периоде, идеала једне генерације; тако је Тасо песник једне генерације, а Ариосто једне друге, ма колико било кратко доба које раздваја периоде Ренесансе и Реформе. Историчар описује живот других људи, научник описује живот ствари, а само песник говори о себи; и говорећи о себи, говори о оном што је у њему есенцијално, првостепено, најдубље, најактивније људско. Све што дубље иде у себе, све дубље иде у расу. Тако често оде до најопштијег, до опште човечанског, до универзалног: то значи до термина где он постаје велики песник зато што је казао највеће унутрашње истине свих људи свог времена. Ако један песник није био расан, то значи само да није био песник; а ако није био универзалан, то значи само да није био велики песник. Велики су песници као велике звезде по којима се зна увек тачно како стоји однос између дана и ноћи, и које је доба у свемиру.

4.

Само песник ствара, јер само он мисли да би измислио. Ко је год нешто створио, он је био песник. Јер све ново што је поникло, поникло је из оне недокучне тајне стварања: из нечег нереалног које је извор свег реалног. Песник је свагда и непомирљиво идеалист, јер све гледа кроз идеал, то јест кроз призму савршенства. То не значи да песник нема осећања стварности, могућности и немогућности; песници су само људи који гледају на стварност помичући је увек до њених крајњих граница усавршења. На против, он је суперреалан, онај међу људима који јасно види реалност, јасније него ико други, јер је види у њеној непотпуности. Он зна тачно одакле треба да се довеже конац којим се иде од данашње непотпуне стварности до њеног сутрашњег усавршења. Само обични људи виде онолико колико постоји; творци виде и оно што не постоји данас, а што може постојати сутра, јер иначе не би били творци. Реалисти нису ништа створили, они су само примењивали туђе стварање; а кад год су се одмакли од туђег узора, они су само кварили. У парадоксу речено: утописти више вреде него реалисти, јер је много пута једна утопија само зачетак једне истине, идеја у њеном првом заметку. Песник мисли подсвесно; он је једини сасвим интуитиван; и није измислица да он има једно чуло више него други свет. Он стално и оно што не постоји види у облику као да постоји: за све друге је комад белога мрамора само комад белог камена, а за њега је у том хладном предмету узапћена једна богиња или један сотона, који траже само руку уметника да те замисли пусти из њиховог каменог заточења у живот и обожавање. На белом листу хартије на којем нема ничег написаног, за другог човека који се зове Данте или Шекспир, већ на први њихов поглед, на том празном простору заиграју речи најлепше које су речене после речи божјих.

5.

Песник је тумач божанства, јер је Божанство слика крајњег идеала човековог. Тај идеал је песник изразио у виду предмета или у виду човека — према развитку културне историје, — по наклоности да све конкретизира и затим све хуманизира. Бог просвећених има све мудрости и врлине које човек у свом сну о идеалу сматра за највеће. Пошто песниково дело свагда говори само о највећим вредностима, и говори с усхићењем и вером, он је тумач божанства, онако како то у две речи каже Платон. Има филозофа који су веровали да је космос могао постати без учешћа божјег, што би могло значити да је могао постати и без његове воље, и против његове воље, по једном закону чисто механичном који је сам себи довољан. Али ја не познајем ни једног песника да је био безбожан, и веровао да је грађевина постала без грађевинара. Никад ниједан песник није опустошио свемир и оставио просторе без великог божанског даха који одише из свих ствари око њега. Да Бог није чак ни створио свет и човека по свом образу, него да је Човек направио Бога по свом идеалу, песнику би и то било довољно да буде побожан: он би ничице пао пред лепотом таквог човековог дела које превазилази све друге лепоте на свету. И зато, песник и кад сумња, он верује; јер је сумња осећај а не мисао. Ни атеизам није право одсуство религије у души; апсолутно одсуство религије, то је индиферентност. Песник безбожан не да се ни замислити. Есхилос је ратовао против божанства, али једног божанства конвенционалног, које није потекло из моралног идеала, него из шарене бајке; против Омирових богова који су претворили били Олимп у легло свих порока и тврђаву против свих идеала човекових. Песник Есхилос, међутим, веровао је у једно ново божанство, пријатељско према људима: у Прометеја распетог на Кавказу, претечу Христа распетог на Голготи.

6.

Песник је најчистија груда своје земље. Обичном човеку који мисли може отаџбина изгледати једна предрасуда историје. Земља коју зове отаџбином, данас је ужа а сутра шира, данас је на северу а сутра на југу, данас је једнорасна а сутра многорасна. Ми знамо шта се сматрало отаџбином у Тукидидовом добу. Међутим, само осећање за отаџбину остало је неменљиво, и оно је почело кад је почела историја. То је осећање стечено у првој заједници срећа и несрећа једне групе људства, у сигурности код куће, у страху од непријатеља споља. Језик и традиције заједничке, само су еманације једног вишег мотива: мрачне љубави човекове за тло које га храни одмах после мајчиног млека, и које му даје све услове за живот и одбрану. Једно од најстаријих грчких божанстава била је Геа, што значи земља која рађа. А једно од највећих божанстава, Деметра или Церес, богиња земљиног плода са светилиштем у Елеузису, које, кад је постало атинским, Атина је постала духовним центром целог хелинског света. Тако је осећање за сопствено тло постало атавизмом, јачим од свег нашег унутрашњег живота; патрија је постала пре речи патриотизам, као што је нација постала пре речи национализам. Реч љубав односи се најпре на отаџбину, па тек онда на жену, дете и друштво. За земљу се напушта све друго. Већи је бол кад непријатељ загази у земљу, него кад потуче војску. Ми волимо своју земљу и кад не волимо наше суграђане; волимо свој родни град и онда кад нас прогна из себе, као што је случај Овида и Дантеа. Стоје читави континенти сунчани, плодни, без људи, а народи са севера не напуштаху своје земље дугих киша и тешких мразева; чак кад су и освајали сјајни југ, враћали су се затим у своје земље на северу. Човек умире за своју земљу и онда кад у њој нема ни педља сопствености; чезне за њом и кад га је клеветала за издају, и враћа се у њу пун љубави да јој помогне, као Аристидис у битци, или Платон или Питагорас у мисли. Најпросвећенији човек није неминовно и највећи патриот, али најдубљи човек — најдушевнији, што значи најјаснији — то је без сумње највећи међу патриотима. А то је песник. Он је то и онда кад није највећи војник. Јунаштво је често ствар грубе и тврде воље, наслеђе, васпитање, лична сујета, патолошко крволоштво; каткад утапање свих идеала у само један идеал: у примитивну љубав за физичку победу човека над човеком, у љубав за славу, или љубав за освету, или љубав за један страшан лов. Било је рђавих војника међу песницима, као Хорације и Верлен; али је било и хероја као Есхилос и Софоклес, и Сервантес и Камоенс, и стотине других пре и после њих. Природа је овде компенсирала: оно што по некад нема песник од хероја (снагу воље), то има херој од песника (идеал). Херој и песник, то су два близанца и два најсавршенија узора људског соја.

7.

Кад једно осећање постаје поезија, и кад се јави искра творачка? Ко би на то могао одговорити, кад знамо да је тајна уметникова велика као и тајна божја. — Мени се ипак чини да се та искра јавља у судару двеју супротности, или у додиру двају полова. На пример, у осећању трагичног, т. ј. у моменту кад се жели вечност а намеће идеја о смрти свега; у осећању љубави, т. ј. у спајању двају душа или тела; затим у осећању идеала, т. ј. кад љубав за себе треба да се жртвује у љубави за друге. И тако даље. Искра поезије избија равно из оне тачке где су се та два противна правца укрстила. Колико у души једног човека има више оваквих сукоба, у толико је дубљи. Ако томе још зна да дадне и изглед уметнички, и да тај моменат генералише и направи општим људским фатумом, он постаје песник. Велики број људи живе без оваквих унутрашњих потреса, или су ти потреси код њих сасвим епидермични, и то је онда човек из гомиле, рудиментаран, непотпун, недовршен, или што зову плитак. Чак ако је у стању и да нешто осети, он није у стању да том осећању дадне место и цену. За ситне људе све је ситно; за велике духове нема ситница, зато што они виде све у недељивости, и што је ситница само један део општег. Велики духови су као планине из којих се сваки ехо споља враћа стократан. Један шпански мислилац каже на једном месту: „За филозофа разочараног, нема ничег новог под сунцем; али за песника илузионисту, све је ново у сваком тренутку“. А илузија, то је највећи фактор стварања. Илузија о животу направи човека оптимисту. Оптимиста је лакоуман и без јасне идеје шта може и шта хоће; песимиста је дубљи и страда од жеља великих и несразмерних, али зна шта хоће и уме да мери шта може. Међутим, оптимиста ствара јер у све верује, а песимиста задржава стварање и сам себе искључује из покрета. Први је позитиван и користан, а други негативан и опасан. Било је великих песимиста међу песницима, као Леопарди и Алфред де Вињи, чак и великих религија песимистичних, као будизам. Али најсилнији народи нису знали за песимизам. „Велтшмерц“ је једно ново људско осећање, и песимизам се јавио тек у модерној литератури. Софоклес је једино знао за трагични детерминизам у људском животу кад је дао страшну причу о Едипу. Сећам се још само да се у једном старом грчком хору каже да је смрт боља него живот; и само једног сличног стиха негде у Мимнермосу. Песник је природно илузионист, јер је он једини стваралачка сила; он је оптимист јер нешто хоће до крајњих граница могућности, или чак нешто и изван тих граница. Зато је у сталном сукобу поменутих двеју супротности и сталном додиру двају поменутих полова. Зато је свако његово осећање једна искра зачећа. Треба волети човечанство само због неколико великих људи које дадне с времена на време. Ја не знам шта је Бог, али велики човек даје ми идеју о томе. Стари Грци су имали реч Нмиθεоι, што значи људи-богови. Тај исти народ је распео критичара Зоилоса што је напао песника Омира.

Извор

Српски књижевни гласник, 1. јануар 1924. Књига XI, бр. 1. Стр. 19—25.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Дучић, умро 1943, пре 83 године.