Милорад Мојић

Милорад Мојић  (1945)  Писац: Димитрије Љотић

Када ми је децембра ове године у дубокој ноћи у Бечу министар господин Нојбахер саопштио страховиту и дотле беспримерну несрећу која се догодила тридесет и шесторици српских добровољачких официра и војника и четворим госпођама у Загребу, 7. децембра, — занемео сам и разум је отказао скоро да ради.

То није био још бол. То је био ужас и запрепашћење.

Тада још нисмо знали, разуме се, да ће бити још сличних, па чак и тежих догађаја, који ће се десити у Копривници и Костајници, где је, на пример, сто тридесет седам рањеника, инвалида, жена и деце доживело оно што се догодило команданту петог српског добровољачког пука и његовим друговима у Загребу.

Данас се много гине, и на све стране. Ко зна колико данас у Европи људи, жена и деце погине? И дали ће се икад знати? Смрт је дакле свакодневни пратилац. Дана нема скоро да нас не посети и да нас не закачи по нашим редовима својом косом или да то не учини у редовима оних на које смо с љубављу навикли мислити. Али ипак, кад сам сазнао, у мени се скоро све срушило. Тек после дужег времена — кад је мој уважени саговорник покушао да ми прелажењем на другу тачку скрене мисли на другу страну у мене је продро спасоносни бол и ја сам замолио за дозволу да се удаљим јер не могу ни о чему више те ноћи говорити ни мислити, већ само о страшној трагедији која је погодила наш народ, добровољце, породице погинулих, Збор и све нас појединачно.

Прва мисао моја одлетела је да потражи сен мога дивног јуначног друга и кума, Милорада Мојића.

Од почетка нашег рада заједничког нисмо се раздвајали духом. Без много речи ми смо се разумели. С малим у сваком погледу био је задовољан. Ћутљив он је мало и ретко и до мене тражио да му говорим. Веровао је и без поговора примао и извршавао своју дужност никад не марећи ни себе ни своје. Никад њему није ништа немогуће. А оно тешко у својој дужности он је носио тако као да није тешко, никад о томе не говорећи.

Кад сам га позвао на дужност главног тајника Збора, он је само питао да нема кога бољег и одмах се прими не питајући како ће живети на две стране одвојен од породице и штампарије. Ја сам опет мислио да ће то финансијски одбор с њим расправити, па сам га у том погледу на то и упутио. Две године скоро Милорад је без речи отправљао своју дужност, стално скоро поред мене, без једне речи, — задужујући се да би могао живети. Онда су дошле тужбе против њега од стране необавештених другова због тог задужења и тада сам дознао да он није никад ни речи проговорио финансијском одбору, да није ништа према томе примио и да у ствари дугујемо ми њему далеко више него што износи оно што се он задужио. Износим ово као нашу исповест пред његовим ликом да би се величина његова познала.

Бистра ума, јасна погледа, чврста карактера, спремна срца, јуначког става, добрих говорничких способности, висока стаса, а пријатна и мила лика Мојић је био друг и пријатељ веран, неспособан за завист, пакост и мржњу, способан за свако градилаштво и прегалаштво.

Његов новинарски рад у Петровграду обухватао је издавање и уређење неколико наших листова: Буђење, Наш пут, (Erwache, за немачку националну групу). Његово увек јасно национално чуло одређивало је његову линију широког органског национализма који брани законе и услове опстанка свог националног бића, али христовски гледа и на остале народе без мржње и без ситничарства. То је и био разлог што нам је пришао и с нама остао до тако трагичног краја свог дивног, човечног и јуначког живота.

Много је раздирућих болова задато нама за ове четири године. Хиљаду мртвих имамо за то време и ко зна колико ћемо их још до краја имати. Али овај бол нам изгледа најоштрији.

Једно због околности под којим је изведен.

Друго због места где се догодило. Да ли си, наш Милораде, кад си видео да се смрт приближава, сетио се како си пре скоро пет година, у Загребу, на Мирогоју, држао говор једној од првих жртава, нашем другу др Здравку Ленцу, које је ту убијен 10. априла 1940. године.

Треће због преваљеног пута и преживелих тешкоћа. Од Лесковца где је јуначки лично вршио своју дужност са два батаљона свога пука, он је по добивеном наређењу 10. октобра кренуо ка Београду, пробијао се ка Нишу, да 13. октобра испред Алексинца буде приморан појавом совјетских тенкова да се враћа натраг преко Ниша за Прокупље. Под овим његови људи јуначки разбију партизане који су их били опколили и позвали на предају, пошто је пре тога претрпео огромне губитке од артиљеријске совјетско-бугарско-партизанске ватре и авијације, па се пребаци преко Јастрепца у Жупу, а одатле преко Јошаничке бање у долину Ибра, на Рашку, преко Санџака, за Сарајево, одатле се пребацио са остатком својих батаљона у Загреб. То је била епопеја о којој је Милорад водио кратке забелешке у свом дневнику који нам није још предат.

Четврто због његовог дивног и незаменљивог лика и прилике и његове ведре и широке душе неспособне за пакост и мржњу, а пале од пакости и мржње.

Пето због оних других дивних ликова који га на том последњем путу пратише нераздељиво до у смрт. Ко да се сети без бола Небојше Грбића, Славка Илића, Гојка Лапчевића и његова два брата и њихових трију младих жена и свих осталих што изгибоше кад су мислили да су већ дошли у наш загрљај на наставак наше борбе и нашег дела.

Шесто због тога што не знамо ни како им узеше животе, ни где их, мртве оставише, ни кад ћемо моћи да их мртве ми добијемо и сахранимо по божјем и људском закону.

Седмо, због оних мајки, супруга и деце, који су далеко и од њих мртвих и од нас живих а који не знају и ко зна кад ће дознати за судбину преболну оних којима су они били најдражи на земљи.

***

Милораде наш! Ја ово пишем и као седам крупних црних каменова, решам ову жалосну бројаницу, ја осећам те како стојиш више мене и са братском љубављу их гледаш.

Ти, осећам те, имаш неки прекор да ми учиниш. Изгледа ти да сам се сувише подао болу. „Горе срца” поручује ми дух твој. „Напред! На дело наше, у борбу нашу! Тиме се угађа нашим душама и нашим жртвама.”

И сад ја тебе слушам, тебе и твоје мртве другове, који сте мене грешног слушали непрестано и у свему. Јер ви водите сад и ми немамо другог животног задатка осим једног да наставимо тамо где сте ви престали.

Извор

• Љотић, Димитрије В., Сабрана дела. Књига 10, 1941—1945., Задруга, Нови Сад, 2001.