Меморандум Владе Републике Србије у вези са подношењем захтева Републике Србије за пријем у чланство Европске уније

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Coat of arms of Serbia (2004-2010).svg

МЕМОРАНДУМ

Владе Републике Србије у вези са

подношењем захтева Републике Србије за пријем

у чланство Европске уније


Одлука Републике Србије да поднесе захтев за пријем у чланство Европске уније представља резултат снажне привржености темељним идејама, достигнућима и вредностима Европске уније. Чланство у Европској унији је стратешки циљ Републике Србије.

Своју одлуку да поднесе захтев за пријем у чланство Република Србија темељи на неколико основних постулата. Први и основни подразумева искрене намере Србије да у потпуности учествује у полувековној тежњи европских народа да изграде Европу правде, слободе, солидарности и безбедности. Попут других држава, чланица Уније, Република Србија тежи изградњи друштва у коме најзначајније вредности представљају плурализам, толеранција, солидарност и спречавање дискриминације.

Национални и културни идентитет Србије део је заједничког културног обрасца ЕУ утемељеног у максими уједињени у различитостима. Истовремено, Србија баштини заједничке европске вредности оличене у темељним демократским начелима.

Србија жели да, испуњавањем услова који су неопходни за чланство у ЕУ, допринесе изградњи функционалног, одрживог и ефикасног система ЕУ. У том смислу, процес приступања даје снажан подстрек окончању политичких и економских реформи у Србији.

Србија је, као саставни део Савезне Републике Југославије, постала учесница Процеса стабилизације и придруживања новембра 2000. године. Декларација, која је тада усвојена у Загребу, потврђује европску перспективу држава, које су обухваћене Процесом, као и статус потенцијалних кандидата, које су ове државе стекле на самиту у Санта Мариjа де Феири јуна 2000. године. У Декларацији је истакнуто да ће кретање сваке од држава ка ЕУ зависити од индивидуалног напретка на испуњавању критеријума из Копенхагена и спровођењу Споразума о стабилизацији и придруживању, с посебним освртом на одредбе о регионалној сарадњи.

На самиту у Солуну, одржаном јуна 2003. године, јасно је истакнуто да будућност западног Балкана лежи у Европској унији. Европска перспектива потврђивана је и у закључцима Европског савета из децембра 2005. године, децембра 2006. године и јуна 2008. године.

Ток реформи у Србији праћен је са великом пажњом од тренутка када је Република Србија исказала жељу да уђе у чланство ЕУ након петооктобарских промена 2000. године. Консултативна радна група, као оквир за праћење оствареног напретка, одржала је, у периоду од јула 2001. до јула 2002. године, пет састанака, на којима су разматрани текући, опште друштвени и секторски реформски процеси и њихова усаглашеност са политичким и економским критеријумима и европским стандардима.

Консултативну радну групу СРЈ-ЕУ јула 2003. године наследио је Унапређени стални дијалог, као примеренији оквир за политички и технички дијалог између представника Србије/СЦГ и Европске комисије (ЕК). У протеклом периоду одржано је на десетине пленарних и секторских (тематских) састанака, чиме се обезбеђује стално праћење реформских процеса у Републици Србији. Одлука о отварању преговора за закључивање Споразума о стабилизацији и придруживању донета је априла 2005, након објављивања Студије изводљивости и прихватања принципа „двоструког колосека” за преговоре са државном заједницом Србија и Црна Гора. Преговори су званично отворени 10. октобра 2005. године, а већ у мају 2006. године, због процене да је сарадња са Међународним кривичним судом за бившу Југославију недовољна, су заустављени одлуком Европске комисије. Након формирања нове Владе Републике Србије, и хапшења и изручивања двојице оптужених, преговори су обновљени и успешно окончани парафирањем Споразума о стабилизацији и придруживању 7. новембра 2007. године. Споразум је потписан 29. априла 2008. године на састанку Савета за опште послове и спољне односе ЕУ у Луксембургу. Народна скупштина Републике Србије је 9. септембра 2008. године ратификовала Споразум о стабилизацији и придруживању и Прелазни трговински споразум.

Иако је почетак примене Прелазног трговинског споразума и ратификација Споразума о стабилизацији и придруживању условљена закључком Савета министара ЕУ да Република Србија у потпуности сарађује са МКТЈ, Србија је, са своје стране, отпочела примену Споразума 30. јануара 2009. Уважавајући позитивну оцену главног тужиоца МКТЈ у погледу оствареног нивоа сарадње Републике Србије, Савет министара ЕУ донео је, 7. децембра 2009. године, одлуку о почетку примене Прелазног трговинског споразума са Републиком Србијом. Истом одлуком, Савет је период примене Прелазног споразума од стране Србије прихватио као постепено стицање искуства у примени (track record).

Подједнако је важан напредак који је Република Србија учинила ка слободном кретању њених грађана у земљама Шенгенског споразума. Значајне кораке на овом путу представљали су споразуми о визним олакшицама и реадмисији, потписани у мају 2007. Уследио је дијалог о визној либерализацији, током кога је уложено много напора усмерених на испуњавње услова из Мапе пута. Одлука којом је Савет министара ЕУ 30. новембра 2009. омогућио путовање без виза грађанима Србије била је јасна потврда напретка који је могуће остварити када су услови дефинисани јасно, а политичка воља и административни капацитети постоје. За Републику Србију, ова одлука је много више од симболичког пада „Шенгенског зида“ - она представља снажан сигнал политичког прихватања, извесности европске перспективе и потврду да испуњавање услова води напретку у процесу интеграције.

Паралелно са формалним корацима ка чланству, текао је и унутрашњи реформски процес у Србији и изградња консензуса потребног за улазак Србије у ЕУ. Са циљем постизања националног консензуса по питању приступања ЕУ, Влада Србије је 2002. године формирала Савет за европске интеграције, као саветодавно тело које представља све делове српског друштва. Чланови Савета су, поред министара у Влади, представници синдиката, Уније послодаваца, Привредне коморе Србије, Српске академије наука и уметности, националних мањина, верских заједница, невладиног сектора и универзитета. Савет је на 7. седници, одржаној јуна 2009. године, поздравио досадашње напоре Владе Србије учињене у процесу придруживања и позвао Владу да предузме све неопходне кораке како би се процес европске интеграције убрзао. Народна Скупштина је у октобру 2004. усвојила Резолуцију о придруживању Европској унији којом се истиче да је стратешко опредељење Србије чланство у Европској унији. Влада Србије је у јуну 2005. усвојила Националну стратегију Србије за приступање Србије и Црне Горе Европској унији, као кровни документ процеса европске интеграције земље. Ова Стратегија је предвидела активности које Република Србија треба да предузме у свим областима друштва, политике и права, како би до 2012. године била спремна да преузме обавезе које проистичу из чланства у Европској унији. Од 2004. године, Република Србија сачињава годишње Акционе планове за спровођење Европског партнерства. Идући у сусрет уговорној обавези, Република Србија је од 2004. године започела и са процесом усклађивања националног законодавства са законодавством ЕУ, и сваке године је усвајала Акциони план за хармонизацију.

Иако су се грађани Републике Србије већински опредељивали за улазак земље у чланство ЕУ, подршка овом стратешком циљу, као и економским и политичким реформама чије спровођење претпоставља, прошла је кроз неколико тешких искушења. Премијер прве демократске Владе, др Зоран Ђинђић, који је предано радио на преображају Републике Србије у модерну демократску државу, са функционалном тржишном привредом, спремном да се суочи са тешким наслеђем година рата и разарања, убијен је 12. марта 2003. године. Савезна Република Југославија трансформисана је 2003. године у државну заједницу Србија и Црна Гора. Након одржаног референдума у Црној Гори, државна заједница је престала да постоји, и Република Србија постала је независна држава 2006. године. Територијална целовитост Републике Србије угрожена је у фебруару 2008. године, покушајем отцепљења Косова и Метохије. Без обзира на тежину изазова, Република Србија није одустала од легитимне борбе за очување своје територијалне целовитости, током које се користила искључиво правним и дипломатским средствима.

Најбољу потврду европског усмерења земље свакако представљају резултати избора, којих је, на различитим нивоима, након демократских промена започетих 5. октобра 2000. године било укупно седамнаест. Сви до сада спроведени избори су били организовани и одржани у складу са општеприхваћеним стандардима и на сваким од њих, партије које су се залагале за европску будућност Србије добијале су већину. Најубедљивија победа десила се у години највећег искушења – 2008. године одржани су најпре председнички, а затим, у мају месецу, парламентарни, покрајински и републички избори. Почевши од убедљиве победе председника Бориса Тадића на изборима у јануару 2008, на свим нивоима су значајну превагу однеле партије и кандидати који су заговарали наставак европске интеграције Србије.

Не случајно, период након ових избора је обележен најснажнијим напретком у испуњавању услова за чланство од почетка процеса европске интеграције у Србији, што је и препознато у Извештају о напретку Србије за 2009, који је Европска комисија објавила у октобру. Извештај позитивно оцењује напоре Владе Србије у многим областима, а посебно у области примене Прелазног споразума и трговинске либерализације, који чине неке од кључних параметара за оцену спремности Србије за прелазак у наредну фазу процеса приступања, односно за добијање статуса кандидата за чланство.

У 2009. години, када је већина земаља прибегавала протекционистичким мерама, Влада Србије је одлучила да своју чврсту опредељеност ка чланству у Европској унији потврди применом Прелазног споразума од 30. јануара 2009. године. Применом Споразума извршена је либерализација увоза из ЕУ, тако што су одмах укинуте царине за 63% тарифних линија, односно за 50% вредности увоза индустријских производа. Када је у питању пољопривреда, одмах су укинуте царине за 40% тарифних линија, то јест за 40% вредности увоза из ЕУ. Констатујући посвећеност процесу европске интеграције, Комисија је, у Стратегији проширења 2009-2010, потврдила да је Србија на овај начин почела да стиче искуство у примени (track-record) одредби Прелазног трговинског споразума. Такође, Европска комисија у Годишњем извештају за 2009. годину понавља констатацију да Србија поседује административни капацитет неопходан за суштински напредак у процесу европске интеграције.

Потписивањем ССП, Србија се обавезала на постепено усклађивање законодавства са правним тековинама ЕУ, као и њихову доследну примену. Поштујући ову одредбу, Србија је у октобру 2008. године усвојила Национални програм за интеграцију Републике Србије у Европску унију (НПИ), којим су планиране активности Владе Србије како би Србија била спремна за чланство у ЕУ до краја 2012. године, у складу са критеријумима из Копенхагена. У периоду октобар 2008 – септембар 2009. испуњеност НПИ је била 81%, јер је од укупно 229 планираних прописа усвојено 186, с тим што је од 117 планираних закона усвојено 87. Влада Србије је формирала систем за стварање националне верзије acquis communautaire. Превођење примарног законодавства Европске уније је у коначној фази израде, као и превод иницијалних 10.000 страна секундарног законодавства.

Константно јачајући способности државе да преузима обавезе које ће проистицати из чланства ЕУ, Србија је усмерена на спровођење обавеза из Споразума о стабилизацији и придруживању, као и даље остваривање напретка у усвајању, примени (implementation) и спровођењу (enforcement) правних тековина ЕУ. Потписивањем Споразума о стабилизацији и придруживању, Република Србија је ушла у нову фазу односа са Европском унијом. Први пут, свеобухватни односи са Европском унијом заснивају се на уговорној основи, а Србија ће ступањем на снагу Споразума о стабилизацији и придруживању постати држава придружена Европској унији.

Паралелно са процесом изградње демократског друштва, спровођењем политичких, правних и институционалних реформи, Србија је у периоду који је за нама спровела и значајан број економских реформи које су вишеструко допринеле расту животног стандарда становништва.

У првих осам година транзиције, од 2001. до 2008. године, Србија је спровела економске реформе које су дале значајне резултате у погледу раста друштвеног производа, постепеног смањења високе инфлације, раста запослености и прилива иностраног капитала. У овом периоду остварен је просечан годишњи раст бруто друштвеног производа од 5,4%, а БДП по глави становника је повећан са 1.709 евра у 2001. години на 4.661 евро у 2008. години. У 2007. и 2008. години, по први пут након више деценија, регистровани су позитивни сигнали на тржишту рада. Стопа незапослености која се кретала око 22%, у 2007. години смањена је на 18,8%, а у 2008. на 14,4%. Стопа инфлације је у читавом периоду била у границама циљане инфлације, а 2008. године је износила 6,8%, што је значајан помак у односу на 2001. годину када је инфлација износила 40,7%. Стране инвестиције су кумулативно у овом периоду достигле ниво од 13,3 милијарди евра.

Светска економска криза је неповољно утицала на економске активности у 2009. години, међутим, захваљујући мерама економске и монетарне политике, Србија је успела да спречи дубље поремећаје у финансијском и реалном сектору. Мерама Владе одржана је макроекономска стабилност и ублажена рецесиона тенденција, па су и ревидиране процене које се односе на пад друштвеног производа у 2009. години и то у позитивном смеру. Овај пад не би требало да буде већи од 3% што је значајно боље у поређењу са осталим светским економијама. Током кризе Србија није имала већих проблема у банкарском сектору захваљујући брзој реакцији Владе, а и чињеници да је овај сектор успешно реструктуиран у претходном периоду. На основу осталих макро показатеља процењених за 2009. годину (буџетски дефицит 4,5% БДП, јавни дуг 31,8% БДП) може се закључити да је српска економија у поређењу са другим, успела да одговори на изазове светске економске кризе.

Европска унија је најважнији спољнотрговински и инвестициони партнер Србије. Само у 2008. години, 87% српског извоза пласирано је на тржиште земаља које су садашње чланице ЕУ (54%) или теже да у што скоријој будућности то постану (ЦЕФТА – 33%). Од 13,3 милијарди евра инвестиција, које су у земљу ушле од 2000. године, више од половине је из Европског економског простора, чији је ЕУ највећи део. Приближавање српске економије ЕУ ће свакако допринети јачању макроекономске стабилности и одрживом привредном развоју.

Србија је била и остаје у потпуности посвећена унапређивању сарадње у региону западног Балкана, спроводећи на тај начин један од основних спољнополитичких приоритета. Своју приврженост регионалној сарадњи Србија је потврдила активним учешћем у раду бројних регионалних иницијатива и организација (од Пакта стабилности за југоисточну Европу, Процеса сарадње у југоисточној Европи до Регионалног савета за сарадњу и низа других). Закључивање споразума ЦЕФТА 2006, Уговора о Енергетској заједници или Уговора о успостављању европског ваздушног простора допринело је јачању сарадње међу потписницама, али и унапређивању интереса сваке од њих. Имајући у виду централност свог географског положаја, допринос Србије ће у будућности бити значајан за успех регионалних интегративних процеса које ЕУ подстиче у области транспорта и креирању стратегије ЕУ за Дунав, што ће још ближе повезати трансевропске транспортне и енергетске инфраструктурне мреже.

Изазови нису у потпуности иза нас. Без обзира на њихово постојање, одговорно постављање Републике Србије у решавању досадашњих проблема учинило је земљу поузданим и предвидивим партнером. Република Србија неће одустати од остваривања важних националних циљева, али ће њено залагање увек бити демократско и институционално. Полазећи од те претпоставке, улазак Републике Србије у чланство ЕУ допринео би стабилности региона и заокруживању зоне мира и безбедности у Европи.

Сматрамо да је, након готово деценију дуге припреме, ниво односа достигао тачку у којој је могуће отпочети нову фазу која за циљ има укључивање и пуну интеграцију Републике Србије у ЕУ. Стога, доносимо одлуку да поднесемо захтев за пријем Републике Србије у чланство Европске уније. Ову одлуку доносимо привржени испуњавању јасних и унапред дефинисаних критеријума, и свесни да пут ка чланству неће бити ни лак ни брз, али да представља суштински начин да се унапреде интереси грађана Републике Србије, чије је очување наша највећа обавеза.


Београд, децембар 2009. године

Извори[уреди]